U stvari, bilo je veoma jednostavno. Samo sam rekla da neću da platim uvođenje kamera ili, otmenije, video-nadzora u našem ulazu. Razlozi su brojni, počev od sumnjičavosti prema kvalitetu i svrsishodnosti ponuđene opreme, do toga da je našem zajedničkom staništu mnogo toga potrebnije od gvirkanja ko kome kada i zašto dolazi.

Jer, ispostavlja se da je to, verovatno, najvažniji razlog za ovu iznenađujuće hitno sprovedenu akciju ugradnje jeftinih kamera za paradiranje, bez snimanja. Da ne dužim, većina suseda je radosno zapamtila novi kanal na kablovskoj, te nije prošlo puno vremena dok se nije začuo komentar: “Ovo je naš Veliki brat!”

A ja, priznajem, ne gajim nikakvu sklonost prema toj televizijskoj špijunaži, bilo da je u kući, na farmi ili u tuđim domovima. Jasno mi je da sam ne manjina, nego skoro pa istrebljena vrsta, i bez opiranja prihvatam da ispadnem glupa u društvu jer ne znam ko je s kim, kada i gde šta radio i zašto je ovaj rekao onoj to, a ona njemu lupila šamar.

Prvi susret sa tom pošasti zvanom reality show imala sam na davnom letovanju kada sam, vrteći nepoznate kanale, videla nešto što se zove "Najveći gubitnik". Nekoliko takmičara koji žele da se reše opterećujućih kilograma prolazi kroz fizički pakao i pomalo psihičkog ponižavanja da bi se doveli u pristojno (i izgledno i zdravstveno) stanje. Rekoh tada sebi, pa i nisu ti rielitiji toliko bezveze, ljudi imaju pravu korist od učestvovanja, takmičarski elan ih podstiče i pomaže im u nečemu za šta sami ne bi imali snage.

Onda sam videla "Kako se ne treba obući", pokupila par saveta, najzad naučila kako se stavlja ajlajner i opet, bila blagonaklona prema TV proizvodu jer ipak saučestvuje u kakvom-takvom napretku i poboljšanju. Usledio je čitav niz sličnih programa, od toga kako treba očistiti kuću za koju mislite da je sasvim uredna, do pravljenja polica ni od čega i uzgajanja biljki tamo gde ni trava ne raste.

Međutim, brzo sam shvatila da, u stvari, nemam pojma. Sve ovo što se meni činilo kao zanimljivo i korisno nije ono pravo, već samo usputna pojava koja se šlepuje uz planetarnu maniju gvirkanja i zavirivanja. Sa listanja tabloida i voajerisanja slavnih, prešlo se na takozvane obične ljude koji su spremni da podele svoju intimu sa ko zna kolikom publikom.

Njihovo je pravo, naravno, i to ne treba sporiti, niti kritikovati, jer petnaest minuta slave nije rezervisano samo za šou biznis. I cilj je primamljiv, paretine su to, svakako. Ali, učesnici su najmanji problem. Ono što jeste je beskorisnost takvih emisija. Kakav mi je izazov, kao gledaocu, neprekidno nagađanje da li će se ovaj smuvati sa onom i hoće li neka gradska cica umeti da pomuze kravu? Da sam akcionar nekog od mobilnih operatera, pa i da podržim, pošto bi od onoliko poslatih poruka sad već sigurno mogla da uživam u brčkanju na nekom dalekom moru. Ni psiholozi više nemaju izazova: slični eksperimenti i istraživanja izvodila su se i bez televizije.

Nisam ni ja cvećka, da se razumemo. Volim da pročitam da li savršena veza Branđelina puca po svim šavovima i da vidim kako se ko proveo na nekoj VIP žurci. Ali, šta mi donosi VIP i ne-VIP mlataranje praznom slamom pred kamerama? Reći će neko, zabavno je. Jeste, kao oni vicevi o tri debela Nemca što se vrte u krug toliko dugo da su svi već zaboravili šta je zaista smešno. A izrugivanje i ismejavanje drugih zbog propusta i neznanja možda ima smisla u prvom osnovne, kasnije postaje nevaspitano i nekulturno.

Kažu, ima šta da se vidi, dobijaju učesnici zadatke, moraju da se potrude da bi zaradili podršku gledalaca da ne bi ispali iz igre. U redu, takmičarima je zabavno dok se pripremaju i ispunjavaju naređenja, ali šta je sa gledaocima? Možda su se i smejali gafovima glumaca amatera ili nesnalaženju navodnih zvezdica u štali, ali pamti li se to makar pet dana kasnije?

A ja još uvek znam kako da stavim ajlajner iako sam emisiju gledala pre pet-šest godina. I znam da će hortenzija imati plave cvetove ako u zemlju zabodem neki metalni predmet, kao što i dan-danas znam tablicu množenja.

Ako je rijaliti apokalipsa već tu, a sudeći po nesmanjenoj ponudi na svim televizijskim stanicama i ovde i u svetu jeste, mojim susedima se ne može zameriti što me ne vole. Ne volim ni ja rieliti šou programe, pa mi se ne udovoljava. Samo što u ovom slučaju, bar kada sam u pitanju ja kao gledalac, ne važi ona čuvena “ako ne možeš da pobediš, ti se pridruži”.