Hm, zazvuči mi sumnjivo, ali k'o velim kriza je, svašta ljudima pada na pamet, a pogotovo slikarima. Kažem da ću doći čim završim posao, blizu su i odmah smislim da za početak mogu da ga posavetujem da, recimo, odseče uvo, pa ako to ne pomogne da razmotrimo ostale opcije, ljudi smo, dogovorićemo se...
Elem, popnem se stepenicama na četvrti sprat (osmi po današnjim standardima gradnje), znoj lije sa mene, hodnikom se ori (moj) pušački kašalj, udjem u veliki atelje koji sa još nekolicinom dele on i njegov mladi kolega koji se takodje bavi poslovima umetničke provenijencije i kompjuterima - i imam šta da vidim! Dve električne gitare, jedna kardinal crvene, a druga petrolej plave boje, dva mini "Marshal" pojačala od deset vati, prateća logistika tipa elektronske štimalice, stalci, trzalice raznih čvrstina... Jer, ne samo da je slikar kupio električnu gitaru, nego je i naš zajednički prijatelj uradio to isto.
E sad, šta je u ovoj, na oko običnoj, svakodnevnoj stvari vredno tvoje pažnje, dragi čitaoče?
Pa, činjenica koju ću tek sad obelodaniti - slikar je prešao šestu banku!
Elem, naštimujemo se, pa pošto instrument mora da se proba na svaki način - počne svirka, veselje! Pošaljemo slikare-pripravnike po hladno pivo, jer „nema roka bez hmeljskog soka“, a onda udri po rok i bluz standardima, malo po ljigama, malo grendža i Pepersa (mislim na Red Hot Chili), onda zezanje sa solo deonicama, distorzijom i raznim forama iz praistorije, a u medjuvremenu šale, doskočice i laka konverzacija.
Pošto se dugo poznajemo znao sam da je u poslednjih godinu, dve, slikar kod kuće počeo da preludira na klasičnoj, akustičnoj gitari, što inače smatram idealnim načinom za opuštanje koji i sam koristim. Utripovao sam, recimo, da vibracije iz moje debele, "custom" gitare, kad sviram u poluležećem položaju šalju blagotvorne vibracije ka mojoj napaćenoj jetri, a i da smanjujem napetost i unutrašnju agresiju kad sviram "telecastera" sa slušalicama na ušima (da ne smetam komšijama) bez obzira na oštre zvuke, distorziju i glasnoću.
Da, pošto znam da slikar pripada „yeah-yeah“, a ne „la-la“ klubu*, savetovao sam mu da umesto plastičnih, stavi metalne žice, ali to nije uradio pošto i njegova ćera koristi isti instrument (mislim da je i to doprinelo pomenutoj kupovini). Dakle, red svirke, gutljaj po gutljaj piva i priča... da je nekad daaaaavno samo jednom svirao na bini, na nekoj lokalnoj fešti pre nego što se uputio u Beograd na Akademiju, a onda, ništa gitara nego studije, pejzaži, portreti, pozorištne scenografije, tezge... prolete vreme. U onome što radi postao je uspešan. Rečju, napravio je izbor.
Kao i moj prijatelj slikar, i ja sam kao klinac prangijao gitaru, neki moji drugari su postali veoma uspešni u bendovima koji su nekad, he, žarili i palili, ali sam u jednom trenutku izabrao nešto čime sam takodje voleo da se bavim, a gitara je ostala „za po kući“.
Danas znam da me je isti adrenalin udarao u potiljak i kad sam izveštavao iz neke bestragije gde se puca kao i kad sam onomad, kad smo rušili (džaba?) Onoga i njegove stajao na bini na Tgu Republike pred nekoliko desetina hiljada ljudi (jedini put u životu) kao ritam gitara novinarskog benda „Hegemonija“ – Saša Timofejev bubnjevi, Miša Vidić bas, Aca Vasović gitara i divni, nikad prežaljeni Zoran Mamula vokal.
I evo, pitam se jesmo li slikar i ja pogrešili? Hm...
Ko će to danas znati. „Šta bi bilo da je bilo“ može biti povod za depresiju, baš kao i za radost, savetujem ovo drugo. Jer, mislim da je pomenuta dilema u stvari neka vrsta blagoslova, posebno u vremenima kakva su današnja. Jeste, mene i mog prijatelja „tera“ na nostalgična prisećanja, ali nas podstiče i na uživanje u onome što nismo prestali da volimo svih ovih godina.
Šta više, njega je „naterala“ na akciju! Uradio je nešto za samog sebe, nešto što je van njegove rutine (tema za narednu kolumnu?), ispunio je sebi želju. Jer, svakodnevno pravimo izbor, od one šale tipa „da li da se umijem ili da se ubijem“ do ozbiljnih stvari, a dešava se da više nikad ne pomislimo na opciju koju smo odbacili.
I evo, ponekad ono što je odbačeno, a ostalo je kao „osećaj prijatnosti“ iz nekog davnog vremena, može na sjajan način da pomogne u ovim „sivim“ vremenima. Kao mom prijatelju.
*Podelu je smislio novinar Nebojša Spaić – Spaja sa drugarima s Voždovca još ranih sedamdesetih, odnosi se na ljubitelje Stonsa i Bitlsa i ja je smatram najefektnijom i najslikovitijom... ikad!
Elem, popnem se stepenicama na četvrti sprat (osmi po današnjim standardima gradnje), znoj lije sa mene, hodnikom se ori (moj) pušački kašalj, udjem u veliki atelje koji sa još nekolicinom dele on i njegov mladi kolega koji se takodje bavi poslovima umetničke provenijencije i kompjuterima - i imam šta da vidim! Dve električne gitare, jedna kardinal crvene, a druga petrolej plave boje, dva mini "Marshal" pojačala od deset vati, prateća logistika tipa elektronske štimalice, stalci, trzalice raznih čvrstina... Jer, ne samo da je slikar kupio električnu gitaru, nego je i naš zajednički prijatelj uradio to isto.
E sad, šta je u ovoj, na oko običnoj, svakodnevnoj stvari vredno tvoje pažnje, dragi čitaoče?
Pa, činjenica koju ću tek sad obelodaniti - slikar je prešao šestu banku!
Elem, naštimujemo se, pa pošto instrument mora da se proba na svaki način - počne svirka, veselje! Pošaljemo slikare-pripravnike po hladno pivo, jer „nema roka bez hmeljskog soka“, a onda udri po rok i bluz standardima, malo po ljigama, malo grendža i Pepersa (mislim na Red Hot Chili), onda zezanje sa solo deonicama, distorzijom i raznim forama iz praistorije, a u medjuvremenu šale, doskočice i laka konverzacija.
Pošto se dugo poznajemo znao sam da je u poslednjih godinu, dve, slikar kod kuće počeo da preludira na klasičnoj, akustičnoj gitari, što inače smatram idealnim načinom za opuštanje koji i sam koristim. Utripovao sam, recimo, da vibracije iz moje debele, "custom" gitare, kad sviram u poluležećem položaju šalju blagotvorne vibracije ka mojoj napaćenoj jetri, a i da smanjujem napetost i unutrašnju agresiju kad sviram "telecastera" sa slušalicama na ušima (da ne smetam komšijama) bez obzira na oštre zvuke, distorziju i glasnoću.
Da, pošto znam da slikar pripada „yeah-yeah“, a ne „la-la“ klubu*, savetovao sam mu da umesto plastičnih, stavi metalne žice, ali to nije uradio pošto i njegova ćera koristi isti instrument (mislim da je i to doprinelo pomenutoj kupovini). Dakle, red svirke, gutljaj po gutljaj piva i priča... da je nekad daaaaavno samo jednom svirao na bini, na nekoj lokalnoj fešti pre nego što se uputio u Beograd na Akademiju, a onda, ništa gitara nego studije, pejzaži, portreti, pozorištne scenografije, tezge... prolete vreme. U onome što radi postao je uspešan. Rečju, napravio je izbor.
Kao i moj prijatelj slikar, i ja sam kao klinac prangijao gitaru, neki moji drugari su postali veoma uspešni u bendovima koji su nekad, he, žarili i palili, ali sam u jednom trenutku izabrao nešto čime sam takodje voleo da se bavim, a gitara je ostala „za po kući“.
Danas znam da me je isti adrenalin udarao u potiljak i kad sam izveštavao iz neke bestragije gde se puca kao i kad sam onomad, kad smo rušili (džaba?) Onoga i njegove stajao na bini na Tgu Republike pred nekoliko desetina hiljada ljudi (jedini put u životu) kao ritam gitara novinarskog benda „Hegemonija“ – Saša Timofejev bubnjevi, Miša Vidić bas, Aca Vasović gitara i divni, nikad prežaljeni Zoran Mamula vokal.
I evo, pitam se jesmo li slikar i ja pogrešili? Hm...
Ko će to danas znati. „Šta bi bilo da je bilo“ može biti povod za depresiju, baš kao i za radost, savetujem ovo drugo. Jer, mislim da je pomenuta dilema u stvari neka vrsta blagoslova, posebno u vremenima kakva su današnja. Jeste, mene i mog prijatelja „tera“ na nostalgična prisećanja, ali nas podstiče i na uživanje u onome što nismo prestali da volimo svih ovih godina.
Šta više, njega je „naterala“ na akciju! Uradio je nešto za samog sebe, nešto što je van njegove rutine (tema za narednu kolumnu?), ispunio je sebi želju. Jer, svakodnevno pravimo izbor, od one šale tipa „da li da se umijem ili da se ubijem“ do ozbiljnih stvari, a dešava se da više nikad ne pomislimo na opciju koju smo odbacili.
I evo, ponekad ono što je odbačeno, a ostalo je kao „osećaj prijatnosti“ iz nekog davnog vremena, može na sjajan način da pomogne u ovim „sivim“ vremenima. Kao mom prijatelju.
*Podelu je smislio novinar Nebojša Spaić – Spaja sa drugarima s Voždovca još ranih sedamdesetih, odnosi se na ljubitelje Stonsa i Bitlsa i ja je smatram najefektnijom i najslikovitijom... ikad!
Pridruži se MONDO zajednici.