Ako ćemo iskreno, kada je reč o ženama i muškarcima, stvari stoje mnogo gore nego što smo spremni da priznamo. I, ko je kriv? I jedni i drugi. A ko je, ipak, malo više kriv?
Utvrđivanje i dokazivanje takvog krivca verovatno bi bilo prilično slično traženju odgovora na pitanje šta je starije - kokoška ili jaje. Međutim, ako ipak hoćemo da neke stvari bolje sagledamo, moramo se prvo pogledati u potpuno ravno, vlastito ogledalo. Muški u svoje, ženske u svoje. I prvo proveriti, na primer: jesam li zaista zgodna/zgodan, šarmantna/šarmantan, pametna/pametan, sposobna/sposoban… Šta je, zapravo, prava istina? Surovo uprošćeno govoreći - koja mi je realna vrednost? Iskreno i bez samozavaravanja.
Potom sledi što realnija procena popravki i poboljšavanja pomenutih atributa. Ako može i gde može, naravno.
I šta onda? Polako. Osnovni cilj i jeste prvo suočavanje sa vlastitom realnošću. Kad si u tom smislu načisto sam sa sobom, kad zapravo postaneš svestan kako te drugi vide, onda stvari postaju jednostavnije.
Na primer, ne moraš više da glumiš ono što nisi, a želela/želeo bi da budeš. To je kritični moment - kao da si, na primer, progutao gorku pilulu izlečenja, a osećaj poboljšanja nikako da stigne. Treba izdržati nekoliko narednih meseci sam sa sobom i drugima dok se dotadašnje stanje kvalitativno i definitivno ne promeni.
I onda? Polako. Mnogo zavisi od toga kako je prošla faza samospoznaje, odnosno rasterećenosti onim što zapravo nisam, a hteo sam da budem u komunikaciji sa drugima. Izuzetno je važno da dođem do momenta kada mi više i nije toliki problem ovakav ili onakav nos, svakakve ili nikakve noge… Jer želim da sam u stanju da se pomirim sa svojim manama, i da sam, naravno, svestan vrlina koje imam. Tada sam to istinski ja.
Kada tako ojačan svojim istinskim ja izađem u grad, šanse da bolje nego do sada prolazim u kontaktima sa drugima počinju da rastu. Spoznaja samog sebe oslobađa od nepotrebnih strepnji i strahova, a i druge počinjemo da sagledavamo bolje i realnije. A tu bi već mogao da bude početak priče koju bi tek trebalo ispričati.
Dakle, svi znaju koliko je loše ovde stanje u muško ženskim odnosima. Neki tvrde da zbog toga nervoza raste na obe strane. Ko će prvi izgubiti strpljenje i krenuti da rešava stvari. Mislim da je u ovakvoj situaciji kakva je naša veća verovatnoća da bi to pre uradile žene nego muškarci.
U takvom scenariju mogu da zamislim da bi neki dobar frajer (zgodan, neoženjen, ima dobar posao…) koji bi krenuo peške, na primer, sa vrha beogradskog Bulevara kralja Aleksandra prema Terazijama, da bi, dakle, on do Madere već više puta bio ozbiljno startovan, a do trga Nikole Pašića, ukoliko bi i dalje nastavio da pedalira devojke koje mu prilaze, možda čak bio i kidnapovan. To bi sigurno bila vest za udarne emisije elektronskih medija i naslovne strane novina, ali i težak udarac za druge devojke koje predstavljaju ubedljivu većinu. Neki momci bi verovatno premrli od straha.
Utvrđivanje i dokazivanje takvog krivca verovatno bi bilo prilično slično traženju odgovora na pitanje šta je starije - kokoška ili jaje. Međutim, ako ipak hoćemo da neke stvari bolje sagledamo, moramo se prvo pogledati u potpuno ravno, vlastito ogledalo. Muški u svoje, ženske u svoje. I prvo proveriti, na primer: jesam li zaista zgodna/zgodan, šarmantna/šarmantan, pametna/pametan, sposobna/sposoban… Šta je, zapravo, prava istina? Surovo uprošćeno govoreći - koja mi je realna vrednost? Iskreno i bez samozavaravanja.
Potom sledi što realnija procena popravki i poboljšavanja pomenutih atributa. Ako može i gde može, naravno.
I šta onda? Polako. Osnovni cilj i jeste prvo suočavanje sa vlastitom realnošću. Kad si u tom smislu načisto sam sa sobom, kad zapravo postaneš svestan kako te drugi vide, onda stvari postaju jednostavnije.
Na primer, ne moraš više da glumiš ono što nisi, a želela/želeo bi da budeš. To je kritični moment - kao da si, na primer, progutao gorku pilulu izlečenja, a osećaj poboljšanja nikako da stigne. Treba izdržati nekoliko narednih meseci sam sa sobom i drugima dok se dotadašnje stanje kvalitativno i definitivno ne promeni.
I onda? Polako. Mnogo zavisi od toga kako je prošla faza samospoznaje, odnosno rasterećenosti onim što zapravo nisam, a hteo sam da budem u komunikaciji sa drugima. Izuzetno je važno da dođem do momenta kada mi više i nije toliki problem ovakav ili onakav nos, svakakve ili nikakve noge… Jer želim da sam u stanju da se pomirim sa svojim manama, i da sam, naravno, svestan vrlina koje imam. Tada sam to istinski ja.
Kada tako ojačan svojim istinskim ja izađem u grad, šanse da bolje nego do sada prolazim u kontaktima sa drugima počinju da rastu. Spoznaja samog sebe oslobađa od nepotrebnih strepnji i strahova, a i druge počinjemo da sagledavamo bolje i realnije. A tu bi već mogao da bude početak priče koju bi tek trebalo ispričati.
Dakle, svi znaju koliko je loše ovde stanje u muško ženskim odnosima. Neki tvrde da zbog toga nervoza raste na obe strane. Ko će prvi izgubiti strpljenje i krenuti da rešava stvari. Mislim da je u ovakvoj situaciji kakva je naša veća verovatnoća da bi to pre uradile žene nego muškarci.
U takvom scenariju mogu da zamislim da bi neki dobar frajer (zgodan, neoženjen, ima dobar posao…) koji bi krenuo peške, na primer, sa vrha beogradskog Bulevara kralja Aleksandra prema Terazijama, da bi, dakle, on do Madere već više puta bio ozbiljno startovan, a do trga Nikole Pašića, ukoliko bi i dalje nastavio da pedalira devojke koje mu prilaze, možda čak bio i kidnapovan. To bi sigurno bila vest za udarne emisije elektronskih medija i naslovne strane novina, ali i težak udarac za druge devojke koje predstavljaju ubedljivu većinu. Neki momci bi verovatno premrli od straha.
Pridruži se MONDO zajednici.