"Dodji kod mene da slušamo ploče..."
Možda je tako i bolje, biti strpljiv i sačekati kraj kraja TE serije – jer posle 20. maja ove godine više ništa neće biti isto, i ko zna gde će završiti Džek, Sojer, Ben, Lok i svi koji su mi za ovih šest godina postali bliži od mnogih stvarnih likova koje redovno srećem.
A i desilo se nešto što mi daje nadu da se zaista nešto pomera unapred. Nije politika, nije ekonomija, ništa tako veliko i bitno, u čemu smo svi piončići koji se zanose da nešto mogu da promene, poprave ili preokrenu. U Beograd, nadajmo se uskoro i u druge gradove, vratile su se ploče.
To jest, prodavnice ploča. Onih davnih dana u kome se prihod zvao džeparac, plan kupovine pravio se nedeljama unapred. Nije ih bilo puno: tadašnji Jugoton u blizini čuvenog beogradskog novinarskog Bermudskog trougla kafana; odmah niz ulicu RTB; pa preko puta bioskopa Zvezda knjižara Kultura u kojoj su podrum i sprat krili danas nezamislive količine longplejki (tako smo zvali albume) i singlova.
Praistorijsko doba pre interneta nije nam davalo mnogo mogućnosti da saznamo za nove ploče, a ovdašnji izdavači kao da su se igrali iks-oksa dok su odlučivali šta će objaviti. Pa onda jedan album izda danas nepostojeći Helidon iz Ljubljane, a za sledeći moram da tragam po Jugotonovim policama, prave avanture kojih se ne bi postideo ni Indijana Džons.
Pakleni plan često je bio kao dobrovoljni odlazak sa roditeljima u preteče hipermarketa, Robne kuće Beograd, gde se u gomili trica i kučina uvek krilo i par rafova na kojima su bile izložene ploče, raspoređene bez ikakvog smisla, te je stoga svaki ulov bio još vredniji. A i uštedi se od džeparca, jer se plen promuva uz porodičnu kupovinu.
Nikad neću zaboraviti sreću koja me je preplavila kada sam u nekoj robnoj kući drugog imena u Splitu, tokom jednog od prvih samostalnih letovanja, naišla na živi mini-album Električnog orgazma, WARSZAWA '81, nenabavljiv u Beogradu, ušuškan negde između tadašnjih zvezda šlagerskih hotelskih terasa. Ili prvi signal Haustora, začudno sakriven iza kaseta sa dečijim pesmama.
Potom su zavladali kompakt diskovi, prema kojiima sam, kao svaka konzerva, u početku gajila otpor da bih se ubrzo uprepodobila i zahvaljujući komšijama Bugarima, obnovila kolekciju i dugo željenim i potpuno nepotrebnim diskovima.
Tada počinje i “ono” doba, kada se u radnje ulazilo samo ako je baš neophodno, te su pločarnice nestale iz naših života. Povremeni odlasci u inostranstvo zalečili bi privremenu nostalgiju za prelistavanjem bezgraničnih fioka sa pločama, ali sve to nije bilo to.
I onda, polako, kao što je to uvek slučaj sa stvarima koje se tiču samo onog što je najlepše u životu, počele su da se vraćaju. Male ili izmešane sa knjižarama, pa malo veće, neke stare su se vratile, druge su komisione. Taman ih je da zadovolje one poput mene koji i dalje mirišu tek kupljene knjige, a cepanju celofana na diskovima pristupaju kao neurohirurškoj operaciji, ali i da privuku nove sledbenike.
Ovih dana, otvorena je i najnovija pločarnica u Beogradu, naziva koji budi sećanje na jedinu smislenu pesmu koju je u životu izveo Elton John. I sve nešto računam, sigurno nije poslednja.
Jer, i pored piraterije, pored ljigavština kojima smo bombardovani sa svih strana, uz tehničke i tehnološke mogućnosti koje su pre samo dvadesetak godina delovale kao čudo iz naučno-fantastičnog filma, ima nečeg, neobjašnjivo zaraznog a prelepog, u gluvarenju po pločarnicama. Poput kockara koji premeće karte za poker, pogleda uprtog u naslove koji se smenjuju, tražim i izvlačim omote, studirajući spisak pesama kao da su najtajanstvenije formule kvantne fizike. I onda, bingo! Ne uvek, ali dovoljno često da se traganje nastavi i nikad ne završi.
A glasine kažu da će otprilike tako izgledati i kraj “Izgubljenih”. Videćemo u maju, a možda će se do tada otvoriti i još neka pločarnica.
A i desilo se nešto što mi daje nadu da se zaista nešto pomera unapred. Nije politika, nije ekonomija, ništa tako veliko i bitno, u čemu smo svi piončići koji se zanose da nešto mogu da promene, poprave ili preokrenu. U Beograd, nadajmo se uskoro i u druge gradove, vratile su se ploče.
To jest, prodavnice ploča. Onih davnih dana u kome se prihod zvao džeparac, plan kupovine pravio se nedeljama unapred. Nije ih bilo puno: tadašnji Jugoton u blizini čuvenog beogradskog novinarskog Bermudskog trougla kafana; odmah niz ulicu RTB; pa preko puta bioskopa Zvezda knjižara Kultura u kojoj su podrum i sprat krili danas nezamislive količine longplejki (tako smo zvali albume) i singlova.
Praistorijsko doba pre interneta nije nam davalo mnogo mogućnosti da saznamo za nove ploče, a ovdašnji izdavači kao da su se igrali iks-oksa dok su odlučivali šta će objaviti. Pa onda jedan album izda danas nepostojeći Helidon iz Ljubljane, a za sledeći moram da tragam po Jugotonovim policama, prave avanture kojih se ne bi postideo ni Indijana Džons.
Pakleni plan često je bio kao dobrovoljni odlazak sa roditeljima u preteče hipermarketa, Robne kuće Beograd, gde se u gomili trica i kučina uvek krilo i par rafova na kojima su bile izložene ploče, raspoređene bez ikakvog smisla, te je stoga svaki ulov bio još vredniji. A i uštedi se od džeparca, jer se plen promuva uz porodičnu kupovinu.
Nikad neću zaboraviti sreću koja me je preplavila kada sam u nekoj robnoj kući drugog imena u Splitu, tokom jednog od prvih samostalnih letovanja, naišla na živi mini-album Električnog orgazma, WARSZAWA '81, nenabavljiv u Beogradu, ušuškan negde između tadašnjih zvezda šlagerskih hotelskih terasa. Ili prvi signal Haustora, začudno sakriven iza kaseta sa dečijim pesmama.
Potom su zavladali kompakt diskovi, prema kojiima sam, kao svaka konzerva, u početku gajila otpor da bih se ubrzo uprepodobila i zahvaljujući komšijama Bugarima, obnovila kolekciju i dugo željenim i potpuno nepotrebnim diskovima.
Tada počinje i “ono” doba, kada se u radnje ulazilo samo ako je baš neophodno, te su pločarnice nestale iz naših života. Povremeni odlasci u inostranstvo zalečili bi privremenu nostalgiju za prelistavanjem bezgraničnih fioka sa pločama, ali sve to nije bilo to.
I onda, polako, kao što je to uvek slučaj sa stvarima koje se tiču samo onog što je najlepše u životu, počele su da se vraćaju. Male ili izmešane sa knjižarama, pa malo veće, neke stare su se vratile, druge su komisione. Taman ih je da zadovolje one poput mene koji i dalje mirišu tek kupljene knjige, a cepanju celofana na diskovima pristupaju kao neurohirurškoj operaciji, ali i da privuku nove sledbenike.
Ovih dana, otvorena je i najnovija pločarnica u Beogradu, naziva koji budi sećanje na jedinu smislenu pesmu koju je u životu izveo Elton John. I sve nešto računam, sigurno nije poslednja.
Jer, i pored piraterije, pored ljigavština kojima smo bombardovani sa svih strana, uz tehničke i tehnološke mogućnosti koje su pre samo dvadesetak godina delovale kao čudo iz naučno-fantastičnog filma, ima nečeg, neobjašnjivo zaraznog a prelepog, u gluvarenju po pločarnicama. Poput kockara koji premeće karte za poker, pogleda uprtog u naslove koji se smenjuju, tražim i izvlačim omote, studirajući spisak pesama kao da su najtajanstvenije formule kvantne fizike. I onda, bingo! Ne uvek, ali dovoljno često da se traganje nastavi i nikad ne završi.
A glasine kažu da će otprilike tako izgledati i kraj “Izgubljenih”. Videćemo u maju, a možda će se do tada otvoriti i još neka pločarnica.
Pridruži se MONDO zajednici.