Ovakav monumentalan kraj dijaloga o stavu Grčke prema imenu svog severnog suseda mi i dalje odzvanja u ušima iako je prošlo više od sedam dana. Stoga, neka mi oproste svi sveci zaštitnici novinarskog esnafa; Aleksandra što joj se mešam u sektor; sva udruženja novinara kojima sam ikada pripadao; svi urednici koji me zanatu uciše i svi poštovaoci velike, male i ostale braće.

Nemojte ljudi, nemojte… nema smisla, ZAISTA više nema smisla. Nije pristojno!

Nije “Veliki brat” kriv sto sam ostao budan do 4 izjutra. Sam sam kriv, naravno. Ni na Sema Šeparda ne mogu da se vadim, mada on jeste bio povod. Naime, vidim u TV programu da u 11 počinje prikazivanje filma “Stelt”, znam da je reč o nevidljivom avionu, volim avione i filmove o avionima a kast listu predvodi Sem Šepard. Pošto su me, na moju štetu, odnosu prema časovniku učili Nemci, sednem ja u pet do 11 pred televizor i čekam. I gle čuda, četrdeset minuta kasnije, započe film!

Nemojte ljudi, nemojte… nema smisla, ZAISTA vise nema smisla. Nije pristojno!

U međuvremenu, uz listanje novina, vidim da neki svet ulazi u “Kuću velikog brata”. Čak i prepoznam i odgledam pevača ovdašnjeg, Eru Ojdanića, kako korakom koji, pretpostavljam, njemu deluje onako baš šmekerski, ulazi u dotičnu kuću i tamo zatiče – o, gle čuda nebeskoga i obrta dramaturškog, baš Lepu Lukić za koju je upravo rekao kako se nada da je neće tamo zateći! Baš smo se, uz gospodina Ojdanića, svi mi iznenadili kada smo je, baš u kući i videli.

Ostavi programska šema gospodina Ojdanića da se snalazi sa gospođom Lukić, a nama, 35 minuta kasnije nego što je obećala, podari “Stelt”. Hvala. Znate li one filmove ili scene u filmovima na koje se slatko nasmejemo i kažemo da se “romantika cedi niz zidove”? E pa, nema toga u “Stelt-u”. U njemu se patriotizam cedi niz zidove. Američki naravno, jer kada je američki, to onda nije nacionalizam nego se zove patriotizam. Plavo - belo - crvene zastave sa zvezdicama (jok ona bivša naša, već aktuelna američka). Tri junaka od kojih je jedan, naravno, crnac, a jedan je zapravo jedna, tj. junakinja. A treći je plav, je l’ te, k’o uslikan na kalifornijskoj plaži.

Nemojte ljudi, nemojte… nema smisla, ZAISTA više nema smisla. Nije pristojno!

Vama ovoga puta braćo Ameri, vama. Ma, u redu je što je tema filma krajnje originalna, robot se je l’ te, odmetnuo pa posle pokajao… ali nemojte, dina vam, u takve filmove stavljati Sema Šeparda, to je ozbiljan glumac od ugleda i dramski pisac pride! Nije lepo, Nije pristojno. Hajde što je igrao mačo Čaka Jegera u “Pravoj stvari”, tamo je makar kao partnerku imao Džesiku Lang. Zbog nje bih i ja svakojake tezge prihvatio. Ali nemojte u ovakve patriotske, političkikorektnopovašimstandardima limunade, nije pristojno. Ima valjda dovoljno glumaca i u C ligi. Cinizam u stvarnosti tipa nazivi ratnih operacija ala “Milosrdni anđeo” ili “Iračka sloboda”, OK, to može. To je već stvarnost, zbilja, a oni cinizmom obiluju, ali nemojte u svet filma, u svet mašte… Bar ne Šeparda, lepo vas molim!

Nemojte ljudi, nemojte… nema smisla, ZAISTA više nema smisla. Nije pristojno!

Znate… Ipak postoji neki razlog zašto su oni tamo, u toj kući, kod tog Velikog Brata, jel’te, zatvoreni, izolovani… Možda nije pristojno da mi ostali zavirkujemo i prisluškujemo šta oni misle o grčko/makedonskom sporu oko imena, čak iako jeste tačno da je politika čudo, a možda i… ono drugo što reče Gdin/Gđica Boki 13.

“Kad smo sa domaćim temama…” reče voditelj TV Dnevnika 2, dana drugog, meseca drugog tekuće 2010. godine. A sve to nakon priloga o američkoj prodaji oružja Tajvanu i kineskim reakcijama. Mislim, nije da ni mi oružje ne prodajemo, prodajemo ga. Jeste da nam je Kina jedan od stubova spoljne politike, ali…

Nemojte ljudi, nemojte… nema smisla, ZAISTA više nema smisla. Nije pristojno!