Izraz je univerzalan, uzmite Hemingveja na primer, on je čak dobio i mesinganu pločicu na mestu na šanku bara u koji je redovno dolazio.
I sam sam taj izraz čuo na raznim mestima kod nas i u svetu i on označava redovnog gosta u bistrou, pabu, kafeu ili kafani, gosta koji vremenom postaje deo nameštaja – “Ljudi već dva dana nam nema Dominika/Džona/Djovanija/Djoleta…”.
Siguran sam da i sami, dragi čitaoče/čitateljko, kad prvi put udjete u neki lokal brzo shvatite, po odnosu, šankerice ili kelnera prema gostima i obrnuto, ko su stalni, a ko su “prolaznici”.
Vremenom se, po pravilu, formira ekipa koja postaje stožer, stub nosač, deo identiteta tog mesta - ekipa iz kraja, službenici obližnje firme ili tinejdžeri iz lokalne gimnazije, novinari koji ne piju po redakcijama ili sve to pomešano. Svako od pomenutih ima svoje vreme kada dolazi, a po nekima se zna, ako ne koliko je tačno sati, a ono makar da je prošlo podne, da je vreme za “topli obrok”, da je završena neka emisija ili da su tekstovi poslati u prelom …
Svojevremeno, dok se nije promenio gazda starog kafića u kraju gde stanujem, u jednom trenutku za stolovima na troroaru bili su - doktor specijalista, dvojica taksista, alas i pletilja ribarskih mreža, inženjer koji je tada rukovodio modernizacijom velikog telekomunikacionog sistema, dvojica taksista, glumica i njen muž slikar, glavni urednik, vlasnik i glavni umetnik frizerskog salona i nekoliko “slobodnih umetnika” koji zajedno imaju dvesta godina… mardelja. I sve je funkcionisalo, druženje sve u šeasnaest, svako o svakoj temi, jer – pred kelnerom smo svi ravnopravni!
To se dešava drugde po svetu, što samo potvrdjuje tezu da su kafana i kafanci univerzalna kategorija, globalna, reklo bi se moderno. Pre nekoliko godina sam negde u belom svetu sedeo u kafiću pored okeana, čekao domaćicu koja je “molovala” (nije krečila stan, pazarila je u veeeelikoj samiški kao što sada moluju kod nas u raznim maksiJima…), u lokalnom tabloidu pročitao sam članak o tome gde se okupljaju koje ekipe iz te varoši, ko su ti ljudi, o čemu debatuju, šta piju, koja kola voze i sve u tom smislu.
Ono što je definitivno isto tamo i ovde, jeste da je reč o stalnim ekipama koje su se dugo formirale dok nisu dobile konačan sastav. Neki su čak imali i kriterijume prijema članova.
Bilo mi je veoma drago što sam po povratku u Beograd pomenuto mogao da ispričam ekipi s kojom sam, tada već više od pet godina, dva ili tri puta mesečno nedeljom uživao u zajedničkom ručku. Uporno smo, ne bez povremenog fercerovanja, došli do zavidnog nivoa tolerancije i veštine da osetljive teme i momente koji su bili blizu svadje, denfujemo ili okrenemo na zezanje. I mi smo retko primali nove članove, samo kad se uprazni mesto, a pre toga smo ozbiljno debatovali o kandidatima.
Kafanski maniri i ukupno ponašanje prema datom, kafanskom okruženju bili su glavni i veoma strogi kriterijumi.
Tada sam shvatio koliko je važno držati se strožijih kriterijuma uklapanja drugih u uigranu šemu stalne ekipe.
I sam sam imao “provere” kada su me neki od drugara upoznavali sa svojim društvom. Negde sam se primio, našli smo se po opuštenosti, interesovanjima ili po (otkačenom) smislu za humor. Negde se nisam primio, ali sam se trudio da to prvi prepoznam, da ne dovedem u neprijatnu situaciju onoga ko me je predstavio svojim drugarima. Ponekad mi se dešavalo da mi ekipa baš i ne legne kao celina, ali da mi poneki lik dobro paše pa sam tako stekao nove drugare s kojima i danas volim da popijem piće. Sve je to dragoceno iskustvo, preporučujem… druženje, ne piće… mislim ne obavezno i piće.
Radoznalost te vrste može doneti veoma zanimljive i prijatne rezultate, verujte mi.
Jer, sve to je učinilo da mi bude kud i kamo lakše da u jednoj drugoj prilici, sa ljudima s kojima sam takodje relativno često sedeo i pio kafu, na vreme primetim da su gore pomenuti kriterijumi spušteni, da su se izlizali, da su počele da se vrte iste teme i da mi je sedenje na tom mestu postalo smor. Stavio sam prst na čelo i - više ne pijem kafu.
Malo da se ja odmorim od njih, a i oni od mene!
I sam sam taj izraz čuo na raznim mestima kod nas i u svetu i on označava redovnog gosta u bistrou, pabu, kafeu ili kafani, gosta koji vremenom postaje deo nameštaja – “Ljudi već dva dana nam nema Dominika/Džona/Djovanija/Djoleta…”.
Siguran sam da i sami, dragi čitaoče/čitateljko, kad prvi put udjete u neki lokal brzo shvatite, po odnosu, šankerice ili kelnera prema gostima i obrnuto, ko su stalni, a ko su “prolaznici”.
Vremenom se, po pravilu, formira ekipa koja postaje stožer, stub nosač, deo identiteta tog mesta - ekipa iz kraja, službenici obližnje firme ili tinejdžeri iz lokalne gimnazije, novinari koji ne piju po redakcijama ili sve to pomešano. Svako od pomenutih ima svoje vreme kada dolazi, a po nekima se zna, ako ne koliko je tačno sati, a ono makar da je prošlo podne, da je vreme za “topli obrok”, da je završena neka emisija ili da su tekstovi poslati u prelom …
Svojevremeno, dok se nije promenio gazda starog kafića u kraju gde stanujem, u jednom trenutku za stolovima na troroaru bili su - doktor specijalista, dvojica taksista, alas i pletilja ribarskih mreža, inženjer koji je tada rukovodio modernizacijom velikog telekomunikacionog sistema, dvojica taksista, glumica i njen muž slikar, glavni urednik, vlasnik i glavni umetnik frizerskog salona i nekoliko “slobodnih umetnika” koji zajedno imaju dvesta godina… mardelja. I sve je funkcionisalo, druženje sve u šeasnaest, svako o svakoj temi, jer – pred kelnerom smo svi ravnopravni!
To se dešava drugde po svetu, što samo potvrdjuje tezu da su kafana i kafanci univerzalna kategorija, globalna, reklo bi se moderno. Pre nekoliko godina sam negde u belom svetu sedeo u kafiću pored okeana, čekao domaćicu koja je “molovala” (nije krečila stan, pazarila je u veeeelikoj samiški kao što sada moluju kod nas u raznim maksiJima…), u lokalnom tabloidu pročitao sam članak o tome gde se okupljaju koje ekipe iz te varoši, ko su ti ljudi, o čemu debatuju, šta piju, koja kola voze i sve u tom smislu.
Ono što je definitivno isto tamo i ovde, jeste da je reč o stalnim ekipama koje su se dugo formirale dok nisu dobile konačan sastav. Neki su čak imali i kriterijume prijema članova.
Bilo mi je veoma drago što sam po povratku u Beograd pomenuto mogao da ispričam ekipi s kojom sam, tada već više od pet godina, dva ili tri puta mesečno nedeljom uživao u zajedničkom ručku. Uporno smo, ne bez povremenog fercerovanja, došli do zavidnog nivoa tolerancije i veštine da osetljive teme i momente koji su bili blizu svadje, denfujemo ili okrenemo na zezanje. I mi smo retko primali nove članove, samo kad se uprazni mesto, a pre toga smo ozbiljno debatovali o kandidatima.
Kafanski maniri i ukupno ponašanje prema datom, kafanskom okruženju bili su glavni i veoma strogi kriterijumi.
Tada sam shvatio koliko je važno držati se strožijih kriterijuma uklapanja drugih u uigranu šemu stalne ekipe.
I sam sam imao “provere” kada su me neki od drugara upoznavali sa svojim društvom. Negde sam se primio, našli smo se po opuštenosti, interesovanjima ili po (otkačenom) smislu za humor. Negde se nisam primio, ali sam se trudio da to prvi prepoznam, da ne dovedem u neprijatnu situaciju onoga ko me je predstavio svojim drugarima. Ponekad mi se dešavalo da mi ekipa baš i ne legne kao celina, ali da mi poneki lik dobro paše pa sam tako stekao nove drugare s kojima i danas volim da popijem piće. Sve je to dragoceno iskustvo, preporučujem… druženje, ne piće… mislim ne obavezno i piće.
Radoznalost te vrste može doneti veoma zanimljive i prijatne rezultate, verujte mi.
Jer, sve to je učinilo da mi bude kud i kamo lakše da u jednoj drugoj prilici, sa ljudima s kojima sam takodje relativno često sedeo i pio kafu, na vreme primetim da su gore pomenuti kriterijumi spušteni, da su se izlizali, da su počele da se vrte iste teme i da mi je sedenje na tom mestu postalo smor. Stavio sam prst na čelo i - više ne pijem kafu.
Malo da se ja odmorim od njih, a i oni od mene!
Pridruži se MONDO zajednici.