Ne znam da li je naš urednik namerno ili slučajno napravio ovakav raspored časova za mart, te je meni kao jedinoj medju njima dopalo da baš na ovaj dan predajem tekst.
Ili je možda predosetio da će Ketrin Bigelou zbrisati bivšeg supruga o Oskarovski pod i dobiti bolju (i bolniju po njega) alimentaciju nego bilo koja sponzoruša na planeti.
Ne znam šta je od toga, tek eto prilike da malo pročeprkamo po televizijskim kadrovskim odeljenjima i pokušamo da utvrdimo ko, u stvari, vlada ovim svetom.
Nemojte da brinete, muški čitaoci, neću nametati feminističke stavove niti zahtevati ravnopravnost, to smo već osvojile, makar na papiru. Ne bih ni da se prebrojavamo, takve metode ionako nikad dobro nisu donele, ni na jednom polju.
Mada, na ovaj dan, obično su svi mediji prepuni upozoravajućih i u 21. veku zastrašujućih činjenica da je svet još uvek surovo patrijarhalno mesto, bez obzira što bar polovina Zemljana nosi ovaj drugi hromozom u svom genetskom sastavu.
Britanci su, kao i uvek, surovo pragmatični, te tvrde da na tamošnjim televizijama, muškarci dobijaju 65 posto uloga, što u igranom, što u informativnom programu. Kada žene dobiju priliku, skoro da je zakucano pravilo da su mlađe od kolega. Samo četiri od 10 žena na ekranu imaju preko 40 godina, dok je od istog broja muških, šest u “najboljim godinama” i starije. To se zove starosna rodna diskriminacija, dakle, dva greha u jednom.
Marta Gelhorn bi se verovatno zgrozila na još jedan fakat – u takozvanom ozbiljnom novinarstvu, samo je 31 posto žena koje pokrivaju pitanja politike, ekonomije i nauke, dok je većini zapalo, svojevoljno ili ne, izveštavanje o “lakšim temama” poput zdravstva, kluture i sve popularnijeg “življenja sa stilom.”
Posledica ovog istraživanja je potez televizije Sky, u vlasništvu tradicionaliste Ruperta Mardoka, da današnji TV dan pripremaju, uređuju, vode i prikazuju samo žene, na svim položajima. Uvredljivo: da, jer žene to rade i svakog drugog dana, te je tužno da i 2010. godine tako nešto mora da se naglašava. Pohvalno: da, jer i 2010. godine tako nešto mora da se naglašava.
Da se preselim na zabavniji deo TV programa: većinu serija i filmova pišu, režiraju i snimaju muškarci. Fakat. Ali, ni “Izgubljeni” ne bi bili to što jesu bez Elizabet Sarnof koja se dokazala i u savršenom "Dedvudu". Neke od najsurovijih epizoda serije "Žica", još uvek neprikazane kod nas, režirale su Anješka Holand i Kristina Mur, spremno dokazujući da nametnute rodne granice ne postoje.Ne znam šta je od toga, tek eto prilike da malo pročeprkamo po televizijskim kadrovskim odeljenjima i pokušamo da utvrdimo ko, u stvari, vlada ovim svetom.
Nemojte da brinete, muški čitaoci, neću nametati feminističke stavove niti zahtevati ravnopravnost, to smo već osvojile, makar na papiru. Ne bih ni da se prebrojavamo, takve metode ionako nikad dobro nisu donele, ni na jednom polju.
Mada, na ovaj dan, obično su svi mediji prepuni upozoravajućih i u 21. veku zastrašujućih činjenica da je svet još uvek surovo patrijarhalno mesto, bez obzira što bar polovina Zemljana nosi ovaj drugi hromozom u svom genetskom sastavu.
Britanci su, kao i uvek, surovo pragmatični, te tvrde da na tamošnjim televizijama, muškarci dobijaju 65 posto uloga, što u igranom, što u informativnom programu. Kada žene dobiju priliku, skoro da je zakucano pravilo da su mlađe od kolega. Samo četiri od 10 žena na ekranu imaju preko 40 godina, dok je od istog broja muških, šest u “najboljim godinama” i starije. To se zove starosna rodna diskriminacija, dakle, dva greha u jednom.
Marta Gelhorn bi se verovatno zgrozila na još jedan fakat – u takozvanom ozbiljnom novinarstvu, samo je 31 posto žena koje pokrivaju pitanja politike, ekonomije i nauke, dok je većini zapalo, svojevoljno ili ne, izveštavanje o “lakšim temama” poput zdravstva, kluture i sve popularnijeg “življenja sa stilom.”
Posledica ovog istraživanja je potez televizije Sky, u vlasništvu tradicionaliste Ruperta Mardoka, da današnji TV dan pripremaju, uređuju, vode i prikazuju samo žene, na svim položajima. Uvredljivo: da, jer žene to rade i svakog drugog dana, te je tužno da i 2010. godine tako nešto mora da se naglašava. Pohvalno: da, jer i 2010. godine tako nešto mora da se naglašava.
Skoro da je bezobrazno da navodim zicere poput “Uvoda u anatomiju”, “Privatne prakse” i “Očajnih domaćica” koje pišu, snimaju, režiraju i stvaraju žene, ne samo za žene u publici. Jeste, ove serije su moderna mešavina klasične sapunice i krimi, medicinskih i još nekih sastojaka, po potrebi, ali su pametno osmišljene i nemaju za cilj otupljujuću poruku poput "Seksa i grada".
Svojevremeno se na sva usta trubilo o promenama koje će na TV ekrane doneti uspešno prikazivanje serije "Reč na L" (ovde su mogli da je gledaju samo korisnici kablovske i svi mi skloni nezakonitim aktivnostima na Internetu). Međutim, i pored zaista upečatljivog efekta na uskomisleće gledalačke družine, ipak je, što bi moderni puritanci rekli, škakljivost teme ograničila uticaj koji je ova, i za Zapad hrabra serija, mogla da ima.
Holivud i filmske Amazonke prepuštam Bilbiji, a za proučavanje ovdašnjih uposlenica TV industrije nije dovoljna ova kolumna. Većina ih je ionako prezadovoljna time što su im domaći paparaci u povoju stalno za petama, te svoj nastup ograničavaju na beskonačno blebetanje sa nazovi slavnima i poznatima. One koje zakorače u ozbiljniji TV svet, retko uspevaju da razgraniče želju za samopromocijom od osvetljavanja zakopanih problema stvarnosti.
A daleko od reflektora, van studija koji šljašte poput dobro nauljenog ringišpila, sede sposobne i snažne žene, rame uz rame sa kolegama, tragaju za pričom, pišu, vukljaju kamere, gube vid montirajući priloge za uvek gladne gledaoce, svesne da su mogućnosti tu, pred njima, samo se moraju pametno izabrati.
Zato, ne treba još uvek prezreti obeležavanje tog 8. marta. Još je mnogo mostova koje treba preći i oživeti jednakost sa papira i u stvarnosti da bi se prihvatila istina da su hromozomi najmanje važni.