To nije bila zapovest poput "ne kradi", "ne laži" i ostalih roditeljskih upozorenja koja se ili slepo poštuju ili majstorski vrdaju. To je bila apsolutna istina, nešto što se ne može sporiti, otprilike kao što se zna da je nebo plavo.

Nedavno sam se našla u ulozi dadilje, na nekoliko sati, jednom Misji, koji je za sedam i po meseci života boravio u više zemalja nego ja za ihahaj godina. U početku je sve bilo lepo i relativno mirno, čak sam uspela i da neke higijenske i prehrambene akcije izvedem bez previše problema. Ali, da sve ne bi bilo idealno, začuo se visokodecibelni plač, bez jasnog uzroka i razloga, te sam, kao i svaka neiskusna dadilja, pokušala da ga umirim mlekom, vodom, sokom, novom pelenom, igračkama, pa čak i poslednjim adutom, pokušajem pevušenja.

Ništa nije uspevalo. Bebeći jezik je zvučao nerazumljivije od sanskrita, pomišljala sam i da priznam poraz i pozovem roditelje, ali ipak, inat nije dozvolio mesto panici. Pozvati iskusnije, zašto mi to odmah nije palo na pamet? Rešenje u dve reči: Baby TV.

I neverovatno: onog milisekunda kada su po ekranu zaplovila meni nepoznata bića još nepoznatijih oblika i psihodeličnih boja (opet moj utisak), Misja je prestao da plače, razvukao usta u najširi osmeh koji sam u životu videla i hipnotisano se zagledao u TV, mrmljajući slogove i samo njemu znane komentare.

Bilo je dovoljno desetak minuta da se zaboravi neutešni plač, uspela sam da ga zainteresujem za neku drugu igračku i dadiljanje je imalo srećan kraj. Jedino što sam i danas zbunjena.

U davna vremena mog detinjstva, televizijskih kanala za bebe nije bilo. U toj danas nezamislivoj praistoriji sa dva programa na crno-belom televizoru, "Poletarac" i "Neven" još uvek su postojali samo u mašti njihovih stvaralaca. Znalo se: deca mogu da gledaju crtani u 7.15, šolja mleka i pravac u krevet. Ništa više od toga.

Po okončanju dadiljanja, vratim se kući i rešim da prebrojim takozvane dečije kanale. I shvatim da ih ima više nego svih ostalih što, naravno, nije ništa loše, ali moram da priznam da mi je veliki problem predstavljalo prepoznavanje: da li sam već videla ovaj sa manga-nalik tinejdžerima ili je to sad nešto potpuno novo? Dobro, Dizni uvek može da se prepozna po lažnoj Pipi Dugoj Čarapi, Hani Montani, i gomili sjajećih i vrištavih pred-tinejdžera. Ali na bar još tri-četiri kanala čija imena nikada do tada nisam ni čula ni videla, vrteli su se crtani – dosta loši, bar po meni.

Manje-više kvalitet, ko sam ja da o tome sudim, kada velikom dvocifrenom razlikom prevazilazim ciljnu grupu gledalaca. Bez odgovora sam na par mnogo zanimljivijih, a verovatno i ozbiljnih pitanja, a ni ne želim da zakoračim u besmislene teorije zavere o uticaju koji se Štrumpfovima, Nindža kornjačama i Teletabisima širi malim dečijim mozgovima. I pored minimalnog iskustva koje imam sa tim modernim dečijim programima, sigurna sam da je korist i dobrobit mnogo veća nego šteta. Na kraju, i ja sam shvatila da je krzno fuj i pre nego što su se pojavile grupe kao što je Peta, zahvaljujući grozomornoj Od Opaka Zlici, progoniteljki sto jednog dalmatinca. I pored ljubavno-srećnog završetka Pepeljuge i Snežane koji u prvi plan stavljaju zamisao da je princ ono što donosi ispunjenje u životu svake žene, ako se malo zagrebe, može se što-šta saznati o borbi za preživljavanje, jačanju samopouzdanja i neobraćanja pažnje na ono što zajedljivi drugi misle o vama. Tu je i slušanje nepoznatog jezika, jer nije baš svaki crtać i dečiji program sinhronizovan, pa tako može da se nauči ponešto, da ne pominjem čitanje i pisanje.

Znam da se iza Teletabisa krije ogroman tim psihologa, vaspitača i naučnika koji su pokušali i uspeli da stečena saznanja o razvoju dece pretoče u pričice o četiri amorfna bića koja su istovremeno držala dečiju pažnju i upućivala ih u razne tajne odrastanja. Trebalo je da prođe dosta vremena dok nisam, kažnjena prezrivim pogledom, naučila po čemu se, sem po boji, razlikuju La-la, Po, Tinki-Vinki i Dipsi, da bi J. bila zadovoljna.

Nego, pitam se kako roditelji uspevaju da kontrolišu pristup televiziji, kad je moje savremenike i mene bilo skoro nemoguće odvojiti i od tog jednog pišljivog crtaća? Kako se zauzdava neutešni plač ako istekne dozvoljenih, na primer, pola sata gledanja Pauer Paf devojčica? Pretpostavljam da pali taktika "štapa i šargarepe" koju znamo iz nekih drugih svetova, ali nekako mi zadatak deluje teže ostvariv od penjanja na vrh Mont Everesta.

I, naravno, ne mogu da prestanem da razmišljam: kako bi to bilo da sam ja danas ciljna grupa? Koliko bi prošlo pre osporavanja apsolutne istine o crtaću u 7.15, pa posle u krevet? Kakva bi to revolucija izbila usled upornog traženja svojih prava na gledanje crtaća po ceo dan? Jedino što sigurno znam da roditeljima ne bi bilo lako, kao što im sigurno nije ni danas.