Tamo negde početkom devedesetih, malo ko se sada seća jednog noćnog zasedanja i grdnog truda poslanika Branka Lazića da ispriča priču sa tužnim krajem. Vidno „izmoren“ dužinom sednice i vremena provedenim i bifeu u očaj je bacao predsednika skupštine a kod poslanike izazivao salve smeha.

Baš u takav naslov mogao bi se sažeti nalaz jednog skorašnjeg istraživanja o poverenju gradjana u skupštinu i poslanike. Nešto se nisam preterano iznenadio rezultatu da parlamentarcima veruje samo nekoliko procenata gradjana. Koliko stane u statističku grešku. Nešto malo bolje stoje ako se gleda delimično poverenje. Ima nekih 15-tak odsto onih gradjana koji izgleda malo veruju a malo više ne. Meni sve to nekako logično i nije znam da nije od juče. Dugo se već ovde na tome radi. I stranke i oni koje pošalju u skupštinu. A mi vremešni sa sačuvali ponešto u pamćenju.

Znam da se većina onih koji prebiraju stranice MONDO-a ne seća soc-realizma i tadašnje skupštine koja je ponajviše bila sinekura za zaslužne drugarice i drugove i mehanizam za pakovanje odluka partijskih vrhova u demokratsku formu. Nije se ni tada mnogo verovalo u poslanike ali su sednice bile umivene uredne i nije ih prenosila televizija. Osim naravno onih na kojima su, tako je predstavljano, donošene istorijske odluke.

E posle u Srbiju stigla kao demokratija i višestranačje. Ono ispostavili se diktatura i to kakva. No, slabašna opozicija skupštinu koristila kao političku tribinu jer ionako nije imala nikakav uticaj na to kakvi se zakoni i parlamentarne odluke donose. A bilo je vrlo i zanimljvih epizoda koje su polako ali sigurno izmenile sliku o skupštini kao vrlo značajnom, ozbiljnom i dostojanstvenom domu.

Tamo negde početkom devedesetih, malo ko se sada seća jednog noćnog zasedanja i grdnog truda poslanika Branka Lazića da ispriča priču sa tužnim krajem. Vidno „izmoren“ dužinom sednice i vremena provedenim i bifeu u očaj je bacao predsednika skupštine a kod poslanike izazivao salve smeha.

U parlament posle stigli neki manje trpeljivi poslanici. Bilo je i medjusobne tuče, čupanja kablova, polivanja vodom, iznošenja narodnih poslanika, besprizornog vredjanja. Ma teško bi bilo nabrojati šta je sve gradjanin i birač mogao da vidi i čuje u skupštini i to u direktnom prenosu. I za divno čudo kao jedan od najžešćih problema skupštine ispostavilo se to hoće li biti ili ne prenosa sednica.

A da šteta bude veća. Mislim po poverenje u poslanike oni se ponajviše ponašaju kao stranačka vojska. Ponekad zaliči kao da su poslanici i skupština tu zbog sebe, da su sami sebi svrha. Seća li se neko priče o zakonu kojim bi poslanici sebi isposlovali penziju samo ako proguraju jedan mandat u parlamentu. To je valjda kao trebalo da doprinese kvalitetu demokratije.

Mogu sad oni u skupštini da prebrojavaju usvojene zakone. Pa još važne za put ka evropi. Da nabrajaju sate provedene u debatama i čitanju raznih materijala. Koliko god hoće. Ipak malo im se veruje. Poslanici su ipak političari a njima se generalno ne veruje. No, ako će se suditi po dosadašnjem iskustvu. Mislim da se niko od njih neće mnogo nasekirati slabašnim poverenjem gradjana u narodne poslanike pa i stranke koje su ih poslale u skupštinu. Kao da političari i dalje računaju na ono što se kolokvijalno naziva pileće pamćenje gradjana.

Na to da će do sledećih izbora glasači zaboraviti razne nepodopštine i neispunjena obećanja i opet im pokloniti poverenje i nove mandate. Možda su u pravu. No, meni se nekako čini da bi valjalo obratiti oažnju na rast broja apstinenata. Onih koji ne izlaze na izbore. I to je neki signal. Uz to ovde se i dalje u velikom broju glasa protiv. Da neko ne dodje na vlast. Kažu, to se obično dogadja kada i nije baš neka politička ponuda.