Kada čovek vidi najnovije evropske stadione pa ih uporedi sa Zvezdinim, Partizanovim ili, ne daj Bože, ostalim u Srbiji prosto padne u depresiju.
Kada se gradila beogradska "Marakana", godinama smo gacali po crvenom blatu koje je bagerima iznošeno iz ogromne rupe u koju je ugrađen Zvezdin stadion. To je blato, na primer, samo u pravcu prema centru grada raznošeno sve do Slavije, pa smo, kada je kišno vreme, po ukaljanim cipelama znali da je neko sigurno došao od, ili iz okoline, Zvezdinog stadiona.
Godinama se, bez gunđanja zbog ogromnog blata i obilne prašine, strpljivo i sa nadom čekao dan kada će biti završen tada (bili smo sigurni) najveći i najlepši stadion u ovom delu Evrope. Naposletku, više zbog nedostatka državnih para, a manje zbog žurbe i kluba i navijača, prva utakmica na "Marakani" odigrana je, a da stadion nije bio završen. Mnogo toga je još trebalo uraditi i na samom objektu, a i na prilazima stadionu.
Međutim, i takav kakav je bio - bio je grandiozan, fenomenalan, a u njega je moglo da se uglavi skoro 100.000 gledalaca. Podsećanja radi, tada nije bilo numerisanih sedišta, pa je na većim utakmicama često bilo stajanja, ne samo na severu i jugu, nego i na istoku i zapadu.
Kada je kasnije napravljen i krov, to je bilo gotovo šlag na torti, što bi se reklo. Komfor neviđen. Kiša pada kao iz kabla, a ti se sa utakmice vratiš kući potpuno suv. Do tada nezamislivo.
Ali, kako su godine prolazile nezavršenost stadiona je ostala konstanta. Uvek su pare morale da idu za nešto drugo, a ne, na primer, za kakav-takav, ali savremeniji semafor, prilazne puteve ili parking. I, tako godinama.
A onda je sve u tadašnjoj zemlji krenulo nizbrdo, pa je puk`o i fudbal. Zapravo, rasturila se dotadašnja liga, a Zvezda je, kao prvak Evrope i sveta, za silne pare prodala sve svoje igrače. Novci su, međutim, netragom nestali, klub je igrao, što bi se reklo, u lokalu. Sve je propadalo, pa i stadion. Bilo je utakmica na kojima su se lako mogli prebrojati svi gledaoci, sa sve zvaničnim prisutnim licima. Zbog loših igara i nezainteresovanosti ljudi za takav fudbal bilo je (naravno u šali) predloga da se teren korisnije upotrebi - neki su smatrali da bi idealan bio za razapinjanje plastenika i uzgajanje ranog povrća (čisto da se uzmu neki novci kad već zvrji prazan).
Prošlo je zatim još godina, a "Marakana" stalno ista. Prvo politička kriza, pa ratna kriza, pa posleratna, onda postpetooktobarska, sada i globalna. A novca za sređivanje ili ozbiljnu rekonstrukciju koja podrazumeva i uklanjanje atletske staze, zatim, izgradnju pratećih sadržaja jednostavno - nema. Neki tvrde da će do toga doći nakon privatizacije. Na pitanje koje i kakve privatizacije niko nema odgovor.
Kada čovek vidi najnovije evropske stadione pa ih uporedi sa Zvezdinim, Partizanovim ili, ne daj Bože, ostalim u Srbiji prosto padne u depresiju. Nije da smo nekad bili ravni sa njima, ali sada su nam pobegli baš mnogo.
Slobodan Stupar
Godinama se, bez gunđanja zbog ogromnog blata i obilne prašine, strpljivo i sa nadom čekao dan kada će biti završen tada (bili smo sigurni) najveći i najlepši stadion u ovom delu Evrope. Naposletku, više zbog nedostatka državnih para, a manje zbog žurbe i kluba i navijača, prva utakmica na "Marakani" odigrana je, a da stadion nije bio završen. Mnogo toga je još trebalo uraditi i na samom objektu, a i na prilazima stadionu.
Međutim, i takav kakav je bio - bio je grandiozan, fenomenalan, a u njega je moglo da se uglavi skoro 100.000 gledalaca. Podsećanja radi, tada nije bilo numerisanih sedišta, pa je na većim utakmicama često bilo stajanja, ne samo na severu i jugu, nego i na istoku i zapadu.
Kada je kasnije napravljen i krov, to je bilo gotovo šlag na torti, što bi se reklo. Komfor neviđen. Kiša pada kao iz kabla, a ti se sa utakmice vratiš kući potpuno suv. Do tada nezamislivo.
Ali, kako su godine prolazile nezavršenost stadiona je ostala konstanta. Uvek su pare morale da idu za nešto drugo, a ne, na primer, za kakav-takav, ali savremeniji semafor, prilazne puteve ili parking. I, tako godinama.
A onda je sve u tadašnjoj zemlji krenulo nizbrdo, pa je puk`o i fudbal. Zapravo, rasturila se dotadašnja liga, a Zvezda je, kao prvak Evrope i sveta, za silne pare prodala sve svoje igrače. Novci su, međutim, netragom nestali, klub je igrao, što bi se reklo, u lokalu. Sve je propadalo, pa i stadion. Bilo je utakmica na kojima su se lako mogli prebrojati svi gledaoci, sa sve zvaničnim prisutnim licima. Zbog loših igara i nezainteresovanosti ljudi za takav fudbal bilo je (naravno u šali) predloga da se teren korisnije upotrebi - neki su smatrali da bi idealan bio za razapinjanje plastenika i uzgajanje ranog povrća (čisto da se uzmu neki novci kad već zvrji prazan).
Prošlo je zatim još godina, a "Marakana" stalno ista. Prvo politička kriza, pa ratna kriza, pa posleratna, onda postpetooktobarska, sada i globalna. A novca za sređivanje ili ozbiljnu rekonstrukciju koja podrazumeva i uklanjanje atletske staze, zatim, izgradnju pratećih sadržaja jednostavno - nema. Neki tvrde da će do toga doći nakon privatizacije. Na pitanje koje i kakve privatizacije niko nema odgovor.
Kada čovek vidi najnovije evropske stadione pa ih uporedi sa Zvezdinim, Partizanovim ili, ne daj Bože, ostalim u Srbiji prosto padne u depresiju. Nije da smo nekad bili ravni sa njima, ali sada su nam pobegli baš mnogo.
Slobodan Stupar