Niti će se Albanci iseliti na Mars, niti će nebeski Srbi Jupiter kolonizovati. Ostaćemo tu gde jesmo, komšije zanavek.

Poređenja radi, Srbija nije mala, nije mala, tri/četir’/pet put’ ratovaaaalaaaa 90-ih, a proširila se tj. smanjila na 88.000 kvadratnih kilometara. Gde se nalazi, znamo. More nema, znamo. Doduše, ova kvadratna kilometraža zavisi od toga gde tražite podatak. Tako recimo, vebsajt američke obaveštajne službe CIA, smanjuje Srbiju na 77,5 hiljada kvadratnih kilometara, a onih ostalih 11 hiljada se vode kao Kosovo. CIA je, kao zvanična agencija američke vlade i dužna da podatke, pa i kvadratnu kiometražu, tretira onako kako i njena vlada to čini, a SAD priznaju nezavisnost Kosova. Dotična CIA naš bruto nacionalni dohodak procenjuje na 78 milijardi dolara, a za Kosovo daje cifru od nešto preko pet milijardi. CIA smatra da Srbija ima nešto više od sedam miliona stanovnika, a Kosovo milion i osam stotina hiljada. Zanimljivo je da gugl pretraživač na reči Svazilend, Jamajka, Srbija i Kosovo, uvek među prvih pet rezultata daje vebsajt američke obaveštajne sluzbe, po pravilu je na prvom mestu Vikipedija. Dakle, evo nečega što zajedničko imaju i Kraljevina Svazilend i Republika Jamajka. A i Srbija. A i Kosovo, kako god ga računili. No, to nije sve, daleko bilo!

Svazilend i Jamajka ove sedmice odjednom postadoše baš važan element političke scene Balkana a i budućnosti Srbije, odnosno Kosova. Naime, sa jedne strane, vlada Kosova je saopštila da je dobila zvaničnu notu Svazilenda kojom se priznaje nezavisnost Kosova. Time je Svazilend postao i 66. država sveta koja je to učinila.

Sa druge strane, iz Kingstona se oglasio naš ministar spoljnih poslova, Vuk Jeremić, koji je rekao da "Srbija može da računa na nastavak podrške Jamajke u očuvanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta". Prevedeno na srpski jezik - Jamajka neće priznati Kosovo.

Eto nama još jedne sličnosti! U oba slučaja se nisu oglasili ni Svazilanđani (ako se tako zovu) ni Jamajčani, već funkcioneri vlada Srbije i Kosova. Uostalom, što bi oni tamo daleko nešto izjavljivali a da se to nas ovde tiče, ko zna, možda i pogrešno nešto kažu. Bolje da mi to sami, a u njihovo ime, našim javnostima saopštimo. Tako, em nećemo pogrešiti, em ćemo njihovu podršku, ipak, u svoj saldo zabeležiti.

Iz dalekog Kingstona, glavnog grada Jamajke (u kojem je gospodin Jeremić dva dana boravio a nadam se i da je stigao da obiđe i sjajan muzej/spomen kuću Boba Marlija), stiglo je i ministrovo uveravanje da Srbija može računati i na podršku drugih karipskih zemalja. Kao i prognoza da će se u Ujedinjenim Nacijama "voditi borba za svaki glas", nadovezujući se na svoju ranije najavljenu inicijativu da se pri svetskoj organizaciji pokrene glasanje o novim pregovorima o statusu Kosova. Uzgred, sve bitne zapadne zemlje su već izjavile da se tako nečemu energicno protive, čitaj - staviće veto, elem, džabe ćemo krečiti.

"…Oj Srbijo među pesmama, među šljivama…" što napisa Oskar Davičo, pa ko to o tebi odlučuje? Molim diplomatske predstavnike i sve građanke i građane Jamajke i Svazilenda da se ne uvrede, ništa loše ne mislim o njihovim zemljama i narodima. Kao i sve druge, poštujem ih, a Jamajku sam čak jednom davno i pohodio (te odatle znam za muzej koji preporučujem ministru Jeremiću mada su im i plaže bajne). Ali računam, ni mi se odavde njima ni u šta i nikada nismo mešali niti o državnim međama im odlučivali, pa možda nije van pameti čuditi se tome da oni odlučuju o tome gde na Balkanu valja postaviti tablu sa natpisom - granica.

No, šta je tu je, takvo je vreme doslo. I Priština i Beograd svako malo vade tefter i gledaju, beleže, ponavljaju: "Zelenoortska ostrva, aha.. oni su naši… Svazilend… uh, sram ih bilo, njihovi… Ruanda još neopredeljena… poraditi malo, kada ima neki let…" Za one glavne, za one koji odistinski odlučuju, sve se već zna, rekli su i ponovili da ostaju pri svome. Jedino je Rusija još skoro dodala da njena podrška "teritorijalnom integritetu i suverenitetu" nije bezuslovna i da ako Srbija razmatra brak sa Natom (žensko ime, izvedeno iz akronima NATO) treba da računa i na razvod od ruske podrške za Kosovo.

A ja nesto sedim u kišnom, aprilskom Beogradu i razmišljam. Kada bračni sap(u)(a)tnici, komšije ili rodbina ne mogu da se dogovore - ima sud. Ima policija. Ima i da svako potegne svoje prijatelje pa bidne opšti krkljanac. I sud, i policija i svako svoje potegne… jesu neko rešenje. Ne uvek pravedno. Ne uvek dobro. Ali neko rešenje jesu. Uvek, bez izuzetka, uvek je mnogo bolje ako do dogovora dođe bez suda, bez policije, bez svako svoje da potegne. Nije uvek moguće, nikada nije lako, ali je uvek bolje.

Međ’ državama je, naravno, sve to mnogo složenije, posebno kada su u pitanju velike reči kao suverenitet, granice, pedalj zemlje, sveta zemlja, krst ovakav, krst onakav, polumesec... Uostalom, to se i pokazalo devedestih kada se ni oko čega nismo dogovorili sem da puške povadimo iz magacina. A sve smo ratove u bivšoj SFRJ okončali uz pomoć međunarodnih institucija, policija, vojski i sudova. Da li nam je svima zbog toga nešto bolje? Da li smo do sličnih nezadovoljavajućih rešenja mogli doći i bez naših pušaka, bajoneta i stranih policija, vojski i sudova?

No, tu smo gde smo, ne rešavamo u ovom trenutku ni Bosnu, ni granicu između Hrvatske i Slovenije. O Kosovu je reč. Šta god se sutra Jamajka, Svazilend i ostali Novi Zelandi dogovore oko statusa i državnosti Kosova/Srbije, mi ćemo jedni pored drugog ostati. Niti će se Albanci iseliti na Mars, niti će nebeski Srbi Jupiter kolonizovati. Ostaćemo tu gde jesmo, komšije zanavek. Upućeni na tržišta jedni drugih, na puteve koje ćemo zajedno morati da finansiramo i gradimo, da trgujemo, da se posećujemo, da budemo jedni drugima pri ruci ako ikada nameravamo da nam bude bolje. Nisam naivna budala, ne apelujem na balkansku braću, Albance i Srbe da lepo sednu i očas se dogovore mimo Jamajke i Svazilenda. Pokazali smo da to ne umemo. Ne kažem da ne možemo, rekao sam samo da smo do sada pokazivali da ne umemo. Papua i Nova Gvineja uvek mogu da nam presude, ali dobre uzajamne odnose, to ne mogu da nam stvore ni Jamajka ni Svazilend. To već moramo sami.

Nenad Šebek