Vapaj za boljim vemenom ili dijagnoza

Stigla ta šolja kao poklon zezalica pre nekoliko godina kao i onaj Lenjin, mala bista suvenir, iz Moskve. Jedan drugar doneo šolju iz Sarajeva nameravajući da nas vremešnije malo lecne. Podseti na ONA VREMENA. Kada se lepo i mirno živelo.

To sećanje evocirali smo i povodom 30 godina Maršalove smrti. Gledao sam ankete koje su tog dana imali skoro svi mediji o tome da li se i kako pamti Broz. Bogami iznenadio sam se kada su i tinejdžeri znali ko je bio onaj, dobar skroz. Malo učili u školi a malo u kući, babe i dede utuvile deci lekciju o Brozu i njegovom boljem vremenu.

Živ je Broz, umro nije iako socijalizma i bratstva i jednistva više nema, a ni one velike Juge. Ostao u sećanju o nekom vremenu u kojem smo svi kao bili jednaki. Dobro, neki su bili malo jednakiji ali su ostali imali toliko da na tu razliku nisu ni obraćali pažnju. Bar nije velika većina. Jer živelo se mirno i lepo, na kredit, Što potrošački što državni.

Kupovala se kola, zidale vikednice, putovalo po svetu. Šta je ko voleo a neki su baš voleli sve, to i više od navedenog. I sećanje je još sveže. Na miran i lepši život a u ova gruba i teška tranziciona vremena.
U brojnim anketama privuklo mi pažnju razmišljanje jednog ginmazijalca. On se o roditeljskom sećanju na bolji život u Brozovo vreme i putovanja, bar dva puta godišnje u Italiju za obnovu garderobe, zapitao kako je to bilo mogućno i da je to moralo stići iz nekih kredita.

Pa i jeste, Postoje podaci da je ona velika, Brozova Jugoslavije do polovine sedamdesetih potrošila oko 150 milijardi dolara kredita. Dobar deo bila je bespovratna pomoć a otišlo i na standard koji nije proizveden tu kod kuće.

Podsetio me narečeni mladić na nešto što sam jedared uradio na porodičnoj sedeljci kada su se rodjaci iz generacije mojih roditelja raspilavili pa preterali u sećanjima na dobra stara vremena. Bilo je skoro hvatanja za srčku na moju primedbu da njiihove kredite vraćaju unuci.

Živ je Broz umro nije, vidi se to iz navika koje su još postoje u tzv radničkoj klasi.

Pa za prvi maj se roštiljalo a ne slala sindikalno-radnička poruka poslodavcima i državi. Baš me je „ganuo“ jedan razočarani sindikalni lider koji se zgranuo kada je video da je na miting došlo više ljudi sa strane nego iz grada u kojem je trebalo da se mitinguje. A radnička klasa itekao kuka na tranziciju i sve njene posledice u uslovima divljeg srpskog kapitalizma.

Ako poredimo srpsku tranziciju i demokratizaciju i promene u zemljama iza nekadašnje „gvozdene zavese“ ovde u Srbiji nekako ide mnogo sporije. Ni druge ex Yu države nisu mnogo bolje. I tamo se još živo sećaju Broza i njegovih vremena. Ne računa se valjda samo Slovenija mada je prilično slovenaca prodefilovalo kroz Kuću cveća.

Uz neke važne istorijske momente razlika je i nešto što pripada emotivnoj ravni. U bivšoj Jugoslaviji a kasnije i većini država koje su od nje nastale ljudi su većinom želeli i voleli to u čemu su živeli. U zemljama socrealističkog lagera iza „gvozdene zavese“ mrzeli su ono u čemu su živeli i želeli su da to nestane.

Zato brozo, ili jugo nostalgija pomalo liči na dijagnozu.