Vladimir Ćuk
25.10.2018.
TV sitkom - gde je ta moderna porodica
Većina scenarista tvrdi da je najteži zadatak za pisca osmisliti i isporučiti materijal za najkraću formu serijskog televizijskog programa – takozvani sitkom. A gledaoci ih najviše traže, i prema rečima onih koji rangiraju gledanost, najsuroviji su u ocenjivanju te kratke komedi-drame, zasnovane na svakodnevnim situacijama i događajima.
Jeste, tačno je. Najsuroviji smo prema sitkom serijama jer prepoznajemo detalje iz sopstvenog života i zato nismo spremni da progledamo kroz prste omaškama u dijalozima, neverovatnim obrtima i nerealnim razrešenjima. Stvaraoci ne odustaju, a gledaoci odlučuju o njihovim sudbinama, kao što su to nekada činili gladijatorima u rimskim arenama.
Počelo je davno, sa prvim koracima televizije, kažu knjige: Pinwright's Progress, naravno na britanskom BBC-ju, deset crno-belih epizoda emitovanih 1946 i 1947.godine. Priča o vlasniku jedne prodavnice i njegovim dogodovštinama sa osobljem, kupcima i konkurencijom utrla je put bezbrojnim polusatnim naslednicima. S druge strane okeana, smatra se da je zvanični prvenac Mary Key and Johhny, serijal o dogodovštinama mladog bračnog para (i u stvarnom životu) u Njujorku i preprekama koje ih saleću dok grade svoju malu porodicu.
Nabrajanje uspešnih i manje popularnih odnelo bi bar još tri kolumne, a i svako ima svog favorita: od Prijatelja do Kafića Uzdravlje, preko Bračnih voda do Kako sam upoznao vašu mamu. One koje nisu poživele možda će se ponovo roditi, neke su nastavljene u drugačijem okruženju i sa novim likovima, a neke su zaplovile i na velikom platnu.
Nije lako, priznajem. Treba biti dovoljno smešan, ali ne i iritantan. Takođe i duhovit, ali višeslojno, da se zagrcnu kokicama i tinejdžeri i njihove mame. Ne sme se ići predaleko, opet, gleda vas publika najšireg starosnog spektra. Treba biti savremen, ali ne i premoderan. Ruganje je poželjno, ali nikako i uvredljivo. Likovi raznovrsni, ali dovoljno slični onima oko nas. Mesto i okruženje: idealno bi bilo da je lako za identifikaciju, dakle posao, škola, kafić i večiti Bingo – porodica.
Ne bih da poredim svoje muke u traženju sitkoma koji će me privezati za ekran sa scenarističkim patnjama, ali stvarno, poslednjih par godina nije bilo nimalo lako naći "onu pravu". Jeste, bilo ih je smešnih, povremeno, zanimljivih, delimično, ali ni Vil i Grejs, a nekmoli Keri Bredšou nisu u meni budili fanatizam koji dovodi do otkazivanja svih obaveza da bi se videla najnovija epizoda (kao što je, naravno, slučaj sa onim ljudima nasukanim na onom ostrvu već šest godina, do nedelje, 23. maja uveče, posle čega više ništa neće biti isto).
E, pa i ćorava koka ubode pravo zrno u nekom trenutku, te sam jesenas slučajno, u moru TV programa koji se ne prikazuju na našim stanicama, odabrala i pilot epizodu Moderne porodice, ovosezonskog čeda kompanije ABC koja baš i nije imala sreće u pokušajima da nađe naslednika za Onu seriju. Očekivanja pred kućnu premijeru i nisu bila previsoka, iako jednog od glavnih likova igra Ed O'Nil, nezaboravni Al Bandi, a autori, Stiven Levitan i Kristofer Lojd, već su se oprobali u osvajanju Emi nagrada za prethodne serije (Frejžer, Slobodni strelci).
Kad ono, iznenađenje koje, naravno, stiže kada se najmanje očekuje. Priča o tri porodice u jednoj, sa svim ovovremenskim karakteristikama od kojih neke još teško prihvatamo: O'Nil (Džej u seriji) je otac Kler i Mičela, u drugom braku sa seksi Kolumbijkom Glorijom i uz njenog sina Menija pokušava da ispravi greške roditeljstva iz mladosti. Kler je opsesivno manična majka troje dece, u braku sa Filom, večitim Petrom Panom, a Mičel, posle godina prikrivanja, porodici predstavlja svog partnera Kamerona i usvojenu ćerku Lili.
Na prvi pogled, svi sastojci za uspešan TV proizvod su tu: izazovi roditeljstva, srećni i nesrećni brakovi, vernost, tinejdžerski problemi, zaboravljeni rođendani i nametnuti praznici, prihvatanje gej partnera i mlađe supruge. Ali ono po čemu se Moderna porodica razlikuje od ostalih konkurenata je skoro pa savršena ravnoteža između banalno smešnih ili patetično sentimentalnih detalja i oštrog sarkazma, dirljivih scena koje se prelivaju u nezaustavljiv smeh i izvanredne glume svih članova ove družine.
Iako su autori zbunjeni sve većom popularnošću Moderne porodice – šuška se i o Emi nagradama – publika je presudila da se snimanje nastavi i na jesen nas čekaju nove avanture Džeja i njegovih naslednika. Ja ne mogu da dočekam, a zbog svih koji su osuđeni na gledanje naših televizijskih stanica, nadam se da će se neki od urednika odlučiti da uloži žetone u ovaj blek-džek koji sigurno dobija.
Počelo je davno, sa prvim koracima televizije, kažu knjige: Pinwright's Progress, naravno na britanskom BBC-ju, deset crno-belih epizoda emitovanih 1946 i 1947.godine. Priča o vlasniku jedne prodavnice i njegovim dogodovštinama sa osobljem, kupcima i konkurencijom utrla je put bezbrojnim polusatnim naslednicima. S druge strane okeana, smatra se da je zvanični prvenac Mary Key and Johhny, serijal o dogodovštinama mladog bračnog para (i u stvarnom životu) u Njujorku i preprekama koje ih saleću dok grade svoju malu porodicu.
Nabrajanje uspešnih i manje popularnih odnelo bi bar još tri kolumne, a i svako ima svog favorita: od Prijatelja do Kafića Uzdravlje, preko Bračnih voda do Kako sam upoznao vašu mamu. One koje nisu poživele možda će se ponovo roditi, neke su nastavljene u drugačijem okruženju i sa novim likovima, a neke su zaplovile i na velikom platnu.
Nije lako, priznajem. Treba biti dovoljno smešan, ali ne i iritantan. Takođe i duhovit, ali višeslojno, da se zagrcnu kokicama i tinejdžeri i njihove mame. Ne sme se ići predaleko, opet, gleda vas publika najšireg starosnog spektra. Treba biti savremen, ali ne i premoderan. Ruganje je poželjno, ali nikako i uvredljivo. Likovi raznovrsni, ali dovoljno slični onima oko nas. Mesto i okruženje: idealno bi bilo da je lako za identifikaciju, dakle posao, škola, kafić i večiti Bingo – porodica.
Ne bih da poredim svoje muke u traženju sitkoma koji će me privezati za ekran sa scenarističkim patnjama, ali stvarno, poslednjih par godina nije bilo nimalo lako naći "onu pravu". Jeste, bilo ih je smešnih, povremeno, zanimljivih, delimično, ali ni Vil i Grejs, a nekmoli Keri Bredšou nisu u meni budili fanatizam koji dovodi do otkazivanja svih obaveza da bi se videla najnovija epizoda (kao što je, naravno, slučaj sa onim ljudima nasukanim na onom ostrvu već šest godina, do nedelje, 23. maja uveče, posle čega više ništa neće biti isto).
E, pa i ćorava koka ubode pravo zrno u nekom trenutku, te sam jesenas slučajno, u moru TV programa koji se ne prikazuju na našim stanicama, odabrala i pilot epizodu Moderne porodice, ovosezonskog čeda kompanije ABC koja baš i nije imala sreće u pokušajima da nađe naslednika za Onu seriju. Očekivanja pred kućnu premijeru i nisu bila previsoka, iako jednog od glavnih likova igra Ed O'Nil, nezaboravni Al Bandi, a autori, Stiven Levitan i Kristofer Lojd, već su se oprobali u osvajanju Emi nagrada za prethodne serije (Frejžer, Slobodni strelci).
Kad ono, iznenađenje koje, naravno, stiže kada se najmanje očekuje. Priča o tri porodice u jednoj, sa svim ovovremenskim karakteristikama od kojih neke još teško prihvatamo: O'Nil (Džej u seriji) je otac Kler i Mičela, u drugom braku sa seksi Kolumbijkom Glorijom i uz njenog sina Menija pokušava da ispravi greške roditeljstva iz mladosti. Kler je opsesivno manična majka troje dece, u braku sa Filom, večitim Petrom Panom, a Mičel, posle godina prikrivanja, porodici predstavlja svog partnera Kamerona i usvojenu ćerku Lili.
Na prvi pogled, svi sastojci za uspešan TV proizvod su tu: izazovi roditeljstva, srećni i nesrećni brakovi, vernost, tinejdžerski problemi, zaboravljeni rođendani i nametnuti praznici, prihvatanje gej partnera i mlađe supruge. Ali ono po čemu se Moderna porodica razlikuje od ostalih konkurenata je skoro pa savršena ravnoteža između banalno smešnih ili patetično sentimentalnih detalja i oštrog sarkazma, dirljivih scena koje se prelivaju u nezaustavljiv smeh i izvanredne glume svih članova ove družine.
Iako su autori zbunjeni sve većom popularnošću Moderne porodice – šuška se i o Emi nagradama – publika je presudila da se snimanje nastavi i na jesen nas čekaju nove avanture Džeja i njegovih naslednika. Ja ne mogu da dočekam, a zbog svih koji su osuđeni na gledanje naših televizijskih stanica, nadam se da će se neki od urednika odlučiti da uloži žetone u ovaj blek-džek koji sigurno dobija.
Jeste, tačno je. Najsuroviji smo prema sitkom serijama jer prepoznajemo detalje iz sopstvenog života i zato nismo spremni da progledamo kroz prste omaškama u dijalozima, neverovatnim obrtima i nerealnim razrešenjima. Stvaraoci ne odustaju, a gledaoci odlučuju o njihovim sudbinama, kao što su to nekada činili gladijatorima u rimskim arenama.
Počelo je davno, sa prvim koracima televizije, kažu knjige: Pinwright's Progress, naravno na britanskom BBC-ju, deset crno-belih epizoda emitovanih 1946 i 1947.godine. Priča o vlasniku jedne prodavnice i njegovim dogodovštinama sa osobljem, kupcima i konkurencijom utrla je put bezbrojnim polusatnim naslednicima. S druge strane okeana, smatra se da je zvanični prvenac Mary Key and Johhny, serijal o dogodovštinama mladog bračnog para (i u stvarnom životu) u Njujorku i preprekama koje ih saleću dok grade svoju malu porodicu.
Nabrajanje uspešnih i manje popularnih odnelo bi bar još tri kolumne, a i svako ima svog favorita: od Prijatelja do Kafića Uzdravlje, preko Bračnih voda do Kako sam upoznao vašu mamu. One koje nisu poživele možda će se ponovo roditi, neke su nastavljene u drugačijem okruženju i sa novim likovima, a neke su zaplovile i na velikom platnu.
Nije lako, priznajem. Treba biti dovoljno smešan, ali ne i iritantan. Takođe i duhovit, ali višeslojno, da se zagrcnu kokicama i tinejdžeri i njihove mame. Ne sme se ići predaleko, opet, gleda vas publika najšireg starosnog spektra. Treba biti savremen, ali ne i premoderan. Ruganje je poželjno, ali nikako i uvredljivo. Likovi raznovrsni, ali dovoljno slični onima oko nas. Mesto i okruženje: idealno bi bilo da je lako za identifikaciju, dakle posao, škola, kafić i večiti Bingo – porodica.
Ne bih da poredim svoje muke u traženju sitkoma koji će me privezati za ekran sa scenarističkim patnjama, ali stvarno, poslednjih par godina nije bilo nimalo lako naći "onu pravu". Jeste, bilo ih je smešnih, povremeno, zanimljivih, delimično, ali ni Vil i Grejs, a nekmoli Keri Bredšou nisu u meni budili fanatizam koji dovodi do otkazivanja svih obaveza da bi se videla najnovija epizoda (kao što je, naravno, slučaj sa onim ljudima nasukanim na onom ostrvu već šest godina, do nedelje, 23. maja uveče, posle čega više ništa neće biti isto).
E, pa i ćorava koka ubode pravo zrno u nekom trenutku, te sam jesenas slučajno, u moru TV programa koji se ne prikazuju na našim stanicama, odabrala i pilot epizodu Moderne porodice, ovosezonskog čeda kompanije ABC koja baš i nije imala sreće u pokušajima da nađe naslednika za Onu seriju. Očekivanja pred kućnu premijeru i nisu bila previsoka, iako jednog od glavnih likova igra Ed O'Nil, nezaboravni Al Bandi, a autori, Stiven Levitan i Kristofer Lojd, već su se oprobali u osvajanju Emi nagrada za prethodne serije (Frejžer, Slobodni strelci).
Kad ono, iznenađenje koje, naravno, stiže kada se najmanje očekuje. Priča o tri porodice u jednoj, sa svim ovovremenskim karakteristikama od kojih neke još teško prihvatamo: O'Nil (Džej u seriji) je otac Kler i Mičela, u drugom braku sa seksi Kolumbijkom Glorijom i uz njenog sina Menija pokušava da ispravi greške roditeljstva iz mladosti. Kler je opsesivno manična majka troje dece, u braku sa Filom, večitim Petrom Panom, a Mičel, posle godina prikrivanja, porodici predstavlja svog partnera Kamerona i usvojenu ćerku Lili.
Na prvi pogled, svi sastojci za uspešan TV proizvod su tu: izazovi roditeljstva, srećni i nesrećni brakovi, vernost, tinejdžerski problemi, zaboravljeni rođendani i nametnuti praznici, prihvatanje gej partnera i mlađe supruge. Ali ono po čemu se Moderna porodica razlikuje od ostalih konkurenata je skoro pa savršena ravnoteža između banalno smešnih ili patetično sentimentalnih detalja i oštrog sarkazma, dirljivih scena koje se prelivaju u nezaustavljiv smeh i izvanredne glume svih članova ove družine.
Iako su autori zbunjeni sve većom popularnošću Moderne porodice – šuška se i o Emi nagradama – publika je presudila da se snimanje nastavi i na jesen nas čekaju nove avanture Džeja i njegovih naslednika. Ja ne mogu da dočekam, a zbog svih koji su osuđeni na gledanje naših televizijskih stanica, nadam se da će se neki od urednika odlučiti da uloži žetone u ovaj blek-džek koji sigurno dobija.
Počelo je davno, sa prvim koracima televizije, kažu knjige: Pinwright's Progress, naravno na britanskom BBC-ju, deset crno-belih epizoda emitovanih 1946 i 1947.godine. Priča o vlasniku jedne prodavnice i njegovim dogodovštinama sa osobljem, kupcima i konkurencijom utrla je put bezbrojnim polusatnim naslednicima. S druge strane okeana, smatra se da je zvanični prvenac Mary Key and Johhny, serijal o dogodovštinama mladog bračnog para (i u stvarnom životu) u Njujorku i preprekama koje ih saleću dok grade svoju malu porodicu.
Nabrajanje uspešnih i manje popularnih odnelo bi bar još tri kolumne, a i svako ima svog favorita: od Prijatelja do Kafića Uzdravlje, preko Bračnih voda do Kako sam upoznao vašu mamu. One koje nisu poživele možda će se ponovo roditi, neke su nastavljene u drugačijem okruženju i sa novim likovima, a neke su zaplovile i na velikom platnu.
Nije lako, priznajem. Treba biti dovoljno smešan, ali ne i iritantan. Takođe i duhovit, ali višeslojno, da se zagrcnu kokicama i tinejdžeri i njihove mame. Ne sme se ići predaleko, opet, gleda vas publika najšireg starosnog spektra. Treba biti savremen, ali ne i premoderan. Ruganje je poželjno, ali nikako i uvredljivo. Likovi raznovrsni, ali dovoljno slični onima oko nas. Mesto i okruženje: idealno bi bilo da je lako za identifikaciju, dakle posao, škola, kafić i večiti Bingo – porodica.
Ne bih da poredim svoje muke u traženju sitkoma koji će me privezati za ekran sa scenarističkim patnjama, ali stvarno, poslednjih par godina nije bilo nimalo lako naći "onu pravu". Jeste, bilo ih je smešnih, povremeno, zanimljivih, delimično, ali ni Vil i Grejs, a nekmoli Keri Bredšou nisu u meni budili fanatizam koji dovodi do otkazivanja svih obaveza da bi se videla najnovija epizoda (kao što je, naravno, slučaj sa onim ljudima nasukanim na onom ostrvu već šest godina, do nedelje, 23. maja uveče, posle čega više ništa neće biti isto).
E, pa i ćorava koka ubode pravo zrno u nekom trenutku, te sam jesenas slučajno, u moru TV programa koji se ne prikazuju na našim stanicama, odabrala i pilot epizodu Moderne porodice, ovosezonskog čeda kompanije ABC koja baš i nije imala sreće u pokušajima da nađe naslednika za Onu seriju. Očekivanja pred kućnu premijeru i nisu bila previsoka, iako jednog od glavnih likova igra Ed O'Nil, nezaboravni Al Bandi, a autori, Stiven Levitan i Kristofer Lojd, već su se oprobali u osvajanju Emi nagrada za prethodne serije (Frejžer, Slobodni strelci).
Kad ono, iznenađenje koje, naravno, stiže kada se najmanje očekuje. Priča o tri porodice u jednoj, sa svim ovovremenskim karakteristikama od kojih neke još teško prihvatamo: O'Nil (Džej u seriji) je otac Kler i Mičela, u drugom braku sa seksi Kolumbijkom Glorijom i uz njenog sina Menija pokušava da ispravi greške roditeljstva iz mladosti. Kler je opsesivno manična majka troje dece, u braku sa Filom, večitim Petrom Panom, a Mičel, posle godina prikrivanja, porodici predstavlja svog partnera Kamerona i usvojenu ćerku Lili.
Na prvi pogled, svi sastojci za uspešan TV proizvod su tu: izazovi roditeljstva, srećni i nesrećni brakovi, vernost, tinejdžerski problemi, zaboravljeni rođendani i nametnuti praznici, prihvatanje gej partnera i mlađe supruge. Ali ono po čemu se Moderna porodica razlikuje od ostalih konkurenata je skoro pa savršena ravnoteža između banalno smešnih ili patetično sentimentalnih detalja i oštrog sarkazma, dirljivih scena koje se prelivaju u nezaustavljiv smeh i izvanredne glume svih članova ove družine.
Iako su autori zbunjeni sve većom popularnošću Moderne porodice – šuška se i o Emi nagradama – publika je presudila da se snimanje nastavi i na jesen nas čekaju nove avanture Džeja i njegovih naslednika. Ja ne mogu da dočekam, a zbog svih koji su osuđeni na gledanje naših televizijskih stanica, nadam se da će se neki od urednika odlučiti da uloži žetone u ovaj blek-džek koji sigurno dobija.
Jeste, tačno je. Najsuroviji smo prema sitkom serijama jer prepoznajemo detalje iz sopstvenog života i zato nismo spremni da progledamo kroz prste omaškama u dijalozima, neverovatnim obrtima i nerealnim razrešenjima. Stvaraoci ne odustaju, a gledaoci odlučuju o njihovim sudbinama, kao što su to nekada činili gladijatorima u rimskim arenama.
Počelo je davno, sa prvim koracima televizije, kažu knjige: Pinwright's Progress, naravno na britanskom BBC-ju, deset crno-belih epizoda emitovanih 1946 i 1947.godine. Priča o vlasniku jedne prodavnice i njegovim dogodovštinama sa osobljem, kupcima i konkurencijom utrla je put bezbrojnim polusatnim naslednicima. S druge strane okeana, smatra se da je zvanični prvenac Mary Key and Johhny, serijal o dogodovštinama mladog bračnog para (i u stvarnom životu) u Njujorku i preprekama koje ih saleću dok grade svoju malu porodicu.
Nabrajanje uspešnih i manje popularnih odnelo bi bar još tri kolumne, a i svako ima svog favorita: od Prijatelja do Kafića Uzdravlje, preko Bračnih voda do Kako sam upoznao vašu mamu. One koje nisu poživele možda će se ponovo roditi, neke su nastavljene u drugačijem okruženju i sa novim likovima, a neke su zaplovile i na velikom platnu.
Nije lako, priznajem. Treba biti dovoljno smešan, ali ne i iritantan. Takođe i duhovit, ali višeslojno, da se zagrcnu kokicama i tinejdžeri i njihove mame. Ne sme se ići predaleko, opet, gleda vas publika najšireg starosnog spektra. Treba biti savremen, ali ne i premoderan. Ruganje je poželjno, ali nikako i uvredljivo. Likovi raznovrsni, ali dovoljno slični onima oko nas. Mesto i okruženje: idealno bi bilo da je lako za identifikaciju, dakle posao, škola, kafić i večiti Bingo – porodica.
Ne bih da poredim svoje muke u traženju sitkoma koji će me privezati za ekran sa scenarističkim patnjama, ali stvarno, poslednjih par godina nije bilo nimalo lako naći "onu pravu". Jeste, bilo ih je smešnih, povremeno, zanimljivih, delimično, ali ni Vil i Grejs, a nekmoli Keri Bredšou nisu u meni budili fanatizam koji dovodi do otkazivanja svih obaveza da bi se videla najnovija epizoda (kao što je, naravno, slučaj sa onim ljudima nasukanim na onom ostrvu već šest godina, do nedelje, 23. maja uveče, posle čega više ništa neće biti isto).
E, pa i ćorava koka ubode pravo zrno u nekom trenutku, te sam jesenas slučajno, u moru TV programa koji se ne prikazuju na našim stanicama, odabrala i pilot epizodu Moderne porodice, ovosezonskog čeda kompanije ABC koja baš i nije imala sreće u pokušajima da nađe naslednika za Onu seriju. Očekivanja pred kućnu premijeru i nisu bila previsoka, iako jednog od glavnih likova igra Ed O'Nil, nezaboravni Al Bandi, a autori, Stiven Levitan i Kristofer Lojd, već su se oprobali u osvajanju Emi nagrada za prethodne serije (Frejžer, Slobodni strelci).
Kad ono, iznenađenje koje, naravno, stiže kada se najmanje očekuje. Priča o tri porodice u jednoj, sa svim ovovremenskim karakteristikama od kojih neke još teško prihvatamo: O'Nil (Džej u seriji) je otac Kler i Mičela, u drugom braku sa seksi Kolumbijkom Glorijom i uz njenog sina Menija pokušava da ispravi greške roditeljstva iz mladosti. Kler je opsesivno manična majka troje dece, u braku sa Filom, večitim Petrom Panom, a Mičel, posle godina prikrivanja, porodici predstavlja svog partnera Kamerona i usvojenu ćerku Lili.
Na prvi pogled, svi sastojci za uspešan TV proizvod su tu: izazovi roditeljstva, srećni i nesrećni brakovi, vernost, tinejdžerski problemi, zaboravljeni rođendani i nametnuti praznici, prihvatanje gej partnera i mlađe supruge. Ali ono po čemu se Moderna porodica razlikuje od ostalih konkurenata je skoro pa savršena ravnoteža između banalno smešnih ili patetično sentimentalnih detalja i oštrog sarkazma, dirljivih scena koje se prelivaju u nezaustavljiv smeh i izvanredne glume svih članova ove družine.
Iako su autori zbunjeni sve većom popularnošću Moderne porodice – šuška se i o Emi nagradama – publika je presudila da se snimanje nastavi i na jesen nas čekaju nove avanture Džeja i njegovih naslednika. Ja ne mogu da dočekam, a zbog svih koji su osuđeni na gledanje naših televizijskih stanica, nadam se da će se neki od urednika odlučiti da uloži žetone u ovaj blek-džek koji sigurno dobija.
Počelo je davno, sa prvim koracima televizije, kažu knjige: Pinwright's Progress, naravno na britanskom BBC-ju, deset crno-belih epizoda emitovanih 1946 i 1947.godine. Priča o vlasniku jedne prodavnice i njegovim dogodovštinama sa osobljem, kupcima i konkurencijom utrla je put bezbrojnim polusatnim naslednicima. S druge strane okeana, smatra se da je zvanični prvenac Mary Key and Johhny, serijal o dogodovštinama mladog bračnog para (i u stvarnom životu) u Njujorku i preprekama koje ih saleću dok grade svoju malu porodicu.
Nabrajanje uspešnih i manje popularnih odnelo bi bar još tri kolumne, a i svako ima svog favorita: od Prijatelja do Kafića Uzdravlje, preko Bračnih voda do Kako sam upoznao vašu mamu. One koje nisu poživele možda će se ponovo roditi, neke su nastavljene u drugačijem okruženju i sa novim likovima, a neke su zaplovile i na velikom platnu.
Nije lako, priznajem. Treba biti dovoljno smešan, ali ne i iritantan. Takođe i duhovit, ali višeslojno, da se zagrcnu kokicama i tinejdžeri i njihove mame. Ne sme se ići predaleko, opet, gleda vas publika najšireg starosnog spektra. Treba biti savremen, ali ne i premoderan. Ruganje je poželjno, ali nikako i uvredljivo. Likovi raznovrsni, ali dovoljno slični onima oko nas. Mesto i okruženje: idealno bi bilo da je lako za identifikaciju, dakle posao, škola, kafić i večiti Bingo – porodica.
Ne bih da poredim svoje muke u traženju sitkoma koji će me privezati za ekran sa scenarističkim patnjama, ali stvarno, poslednjih par godina nije bilo nimalo lako naći "onu pravu". Jeste, bilo ih je smešnih, povremeno, zanimljivih, delimično, ali ni Vil i Grejs, a nekmoli Keri Bredšou nisu u meni budili fanatizam koji dovodi do otkazivanja svih obaveza da bi se videla najnovija epizoda (kao što je, naravno, slučaj sa onim ljudima nasukanim na onom ostrvu već šest godina, do nedelje, 23. maja uveče, posle čega više ništa neće biti isto).
E, pa i ćorava koka ubode pravo zrno u nekom trenutku, te sam jesenas slučajno, u moru TV programa koji se ne prikazuju na našim stanicama, odabrala i pilot epizodu Moderne porodice, ovosezonskog čeda kompanije ABC koja baš i nije imala sreće u pokušajima da nađe naslednika za Onu seriju. Očekivanja pred kućnu premijeru i nisu bila previsoka, iako jednog od glavnih likova igra Ed O'Nil, nezaboravni Al Bandi, a autori, Stiven Levitan i Kristofer Lojd, već su se oprobali u osvajanju Emi nagrada za prethodne serije (Frejžer, Slobodni strelci).
Kad ono, iznenađenje koje, naravno, stiže kada se najmanje očekuje. Priča o tri porodice u jednoj, sa svim ovovremenskim karakteristikama od kojih neke još teško prihvatamo: O'Nil (Džej u seriji) je otac Kler i Mičela, u drugom braku sa seksi Kolumbijkom Glorijom i uz njenog sina Menija pokušava da ispravi greške roditeljstva iz mladosti. Kler je opsesivno manična majka troje dece, u braku sa Filom, večitim Petrom Panom, a Mičel, posle godina prikrivanja, porodici predstavlja svog partnera Kamerona i usvojenu ćerku Lili.
Na prvi pogled, svi sastojci za uspešan TV proizvod su tu: izazovi roditeljstva, srećni i nesrećni brakovi, vernost, tinejdžerski problemi, zaboravljeni rođendani i nametnuti praznici, prihvatanje gej partnera i mlađe supruge. Ali ono po čemu se Moderna porodica razlikuje od ostalih konkurenata je skoro pa savršena ravnoteža između banalno smešnih ili patetično sentimentalnih detalja i oštrog sarkazma, dirljivih scena koje se prelivaju u nezaustavljiv smeh i izvanredne glume svih članova ove družine.
Iako su autori zbunjeni sve većom popularnošću Moderne porodice – šuška se i o Emi nagradama – publika je presudila da se snimanje nastavi i na jesen nas čekaju nove avanture Džeja i njegovih naslednika. Ja ne mogu da dočekam, a zbog svih koji su osuđeni na gledanje naših televizijskih stanica, nadam se da će se neki od urednika odlučiti da uloži žetone u ovaj blek-džek koji sigurno dobija.
