Naš urednik je sigurno očekivao da ću mu isporučiti današnju kolumnu u kojoj ću čitateljke i nezainteresovane čitaoce savetovati kako da se zabave tokom sledećih mesec fudbalskih dana. E, pa, greška u koracima, dragi uredniče. I ja ću se zalepiti za ekran, kad sam već propustila priliku da obnovim druženje sa davnašnjim bivšim momkom koji sada živi u Pretoriji.
Valjda kao posledica strogog vaspitanja, prema svakom Svetskom prvenstvu do sada pokazivala sam dužno poštovanje: pripremi se statistička "prva pomoć" - rasporedi utakmica, timovi, taktike i sve što zaslužuje pažnju. Tako je i sada. Jedino što se nikada nisam bavila skupljanjem sličica, stipsa sam, izgleda.
Tokom prvenstva, odajem se i najnižim strastima, listam tabloide u potrazi za vestima o ljubavnim problemima koji mogu da utiču na igru, vrebam ko izbegava karantin, ko se s kim svađa preko novina. Ove godine, velike nade polažem u blogere, Internet-stručnjake za sve i svašta, jednom rečju, upijam sve što ima veze sa fudbalerima, sudijama, trenerima, vračevima, vidarima, naučnim dostignućima u proizvodnji lopti, ma, ne biram.
Pažljivo vodim računa o tome s kim gledam određenu utakmicu. Ne mogu valjda da gledam Engleze sa nekim ko ne uživa u ostrvskom fudbalu i Runijevim majstorijama i propušenim zicerima. Onaj ko se usudi da kaže nešto loše na račun Brazilaca ili, nedajbože njihovog trenera Dunge, odmah dolazi na moju crnu listu. Da ne pominjem Afrikance od kojih očekujem najveću zabavu.
Obično ne reagujem na komentatore i njihove lapsuse, bombardovanje informacijama koje nikog ne zanimaju i pokušaje duhovitosti, ili čak poetičnosti. Zbog toga je zvuk na televizoru uglavnom utišan, draže su mi primedbe, kritike i podaci koje kao iz rukava izbacuju odabrani sa kojima ću uživati u prenosima. Iako sam par puta gledala utakmice, doduše Evropskog prvenstva, u danas tako modernim sport-kafeima i irskim pabovima, izbegavam takve avanture. Nije to stadionska gužva, ona u kojoj su svi deo iste družine, naravno, na odgovarajućim tribinama.
Tu su i dodatne, što se danas lepše kaže, prateće aktivnosti: mislim da će ovog juna i jula oživeti skoro pa zaboravljena ideja o pripremi odgovarajućih nacionalnih jela uz utakmice. Pregledavam po internet-kuvarima recepte za argentinske bifteke i nigerijsku ogbono supu, dok me još muči kulinarski izbor za korejsko poluostrvo.
Pošto, nažalost, mora i da se radi, kalkulacija i đoranje sa smenama jednako je atraktivan i skup sport. Sva sreća, pa nema puno zainteresovanih, te se nadam da će dogovor biti moguć bez mnogo žrtvovanja.
Dobro, život će se odvijati i tokom Svetskog prvenstva, praviće se pauze u gledanju utakmica, pregleda, priloga, najboljih golova i čega sve ne. Dešavaće se i neke druge stvari, vredi iskoristiti kombinaciju vrućina i fudbala pa posetiti neki od bioskopa u kojima sigurno neće biti gužve, a možda i provesti par sati sa prijateljima koji ne pate od prvenstvomanije.
Ipak, sve je to samo usput. Sledeće četiri i kusur nedelje važi samo jedan red vožnje: polasci u 13.30, 16.00 i 20.30.
Valjda kao posledica strogog vaspitanja, prema svakom Svetskom prvenstvu do sada pokazivala sam dužno poštovanje: pripremi se statistička "prva pomoć" - rasporedi utakmica, timovi, taktike i sve što zaslužuje pažnju. Tako je i sada. Jedino što se nikada nisam bavila skupljanjem sličica, stipsa sam, izgleda.
Tokom prvenstva, odajem se i najnižim strastima, listam tabloide u potrazi za vestima o ljubavnim problemima koji mogu da utiču na igru, vrebam ko izbegava karantin, ko se s kim svađa preko novina. Ove godine, velike nade polažem u blogere, Internet-stručnjake za sve i svašta, jednom rečju, upijam sve što ima veze sa fudbalerima, sudijama, trenerima, vračevima, vidarima, naučnim dostignućima u proizvodnji lopti, ma, ne biram.
Pažljivo vodim računa o tome s kim gledam određenu utakmicu. Ne mogu valjda da gledam Engleze sa nekim ko ne uživa u ostrvskom fudbalu i Runijevim majstorijama i propušenim zicerima. Onaj ko se usudi da kaže nešto loše na račun Brazilaca ili, nedajbože njihovog trenera Dunge, odmah dolazi na moju crnu listu. Da ne pominjem Afrikance od kojih očekujem najveću zabavu.
Obično ne reagujem na komentatore i njihove lapsuse, bombardovanje informacijama koje nikog ne zanimaju i pokušaje duhovitosti, ili čak poetičnosti. Zbog toga je zvuk na televizoru uglavnom utišan, draže su mi primedbe, kritike i podaci koje kao iz rukava izbacuju odabrani sa kojima ću uživati u prenosima. Iako sam par puta gledala utakmice, doduše Evropskog prvenstva, u danas tako modernim sport-kafeima i irskim pabovima, izbegavam takve avanture. Nije to stadionska gužva, ona u kojoj su svi deo iste družine, naravno, na odgovarajućim tribinama.
Tu su i dodatne, što se danas lepše kaže, prateće aktivnosti: mislim da će ovog juna i jula oživeti skoro pa zaboravljena ideja o pripremi odgovarajućih nacionalnih jela uz utakmice. Pregledavam po internet-kuvarima recepte za argentinske bifteke i nigerijsku ogbono supu, dok me još muči kulinarski izbor za korejsko poluostrvo.
Pošto, nažalost, mora i da se radi, kalkulacija i đoranje sa smenama jednako je atraktivan i skup sport. Sva sreća, pa nema puno zainteresovanih, te se nadam da će dogovor biti moguć bez mnogo žrtvovanja.
Dobro, život će se odvijati i tokom Svetskog prvenstva, praviće se pauze u gledanju utakmica, pregleda, priloga, najboljih golova i čega sve ne. Dešavaće se i neke druge stvari, vredi iskoristiti kombinaciju vrućina i fudbala pa posetiti neki od bioskopa u kojima sigurno neće biti gužve, a možda i provesti par sati sa prijateljima koji ne pate od prvenstvomanije.
Ipak, sve je to samo usput. Sledeće četiri i kusur nedelje važi samo jedan red vožnje: polasci u 13.30, 16.00 i 20.30.
Pridruži se MONDO zajednici.