Kontejneri i to posebno gornje - dorćolski nisu samo za sakupljanje otpada. Vrlo često se tu nadje pravo blago. Evo kako.

Pre nekoliko dana, priča mi komšinica, videla je našeg dorćolskog Roma ( oni sebe zovu Ganci ) kako radi na jednom kontejneru. Čovek je poznat lik specijalizovan za rad sa umetninama. Nije smešno.

Tog popodneva ili rane večeri, za priču i nije preterano bitno, moja komšinica je videla vrlo zanimljiv materijal koji je izvadjen iz smeća. Nekoliko fascikli i kutija. U njima, evo iznenadjenja, diplome i svedočanstva Nadežde Petrović. Zatim neki inostrani katalozi njenih izložbi. Rukopisi prevoda sa francuskog. Bilo je nekoliko kutija dokumenata. Čovek je naravno već obavestio koga treba. Mislim kolakcionara koji će naravno otkupiti sve nadjeno. Nadežda Petrović je, za one koji ne znaju, poznata srpska slikarka. Rodjena je u Čačku 1873 a umrla je od tifusa kao bolničarka 1915 godine.

Ona je prvo od devetoro dece Dimitrija Mite Petrovića i Mileve Petrović rodjene Zorić. Sva deca u porodici Petrović bila su veoma talentovana za umetnost. Nadežda je starija sestra Rastka Petrovića koji u srpskoj kulturi i književnosti ima više nego značajno mesto kao pesnik, pripovedač, putopisac. Petrovići su se preselili u Beograd, na Palilulu 1884 u kuću Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića. Porodica Mite i Mileve Petrović ostavila je veoma značajan trag u srpskoj istoriji i kulturi i o tome bi se moglo još knjiga napisati.

Meni je zapanjujuć bio sadržaj gornje - dorćolskog kontejnera. Neko je izbacio iz kuće dokumente koji nemaju cenu. No, „higijeničaru“ to nije bilo poznato. Da jeste bar je mogao sve to odneti u gradsku biblioteku ili muzej i pokloniti. Obe te ustanove nisu udeljenije od 200 metara od mesta „zločina“.

Dakle toliko o kontejneru.

A sada o buretu i povezanosti za istu porodicu Petrović. Tačnije njenog starijeg člana, Nadeždinog i Rastkovog oca Mitu. Evo opet prvo malo biografije. Mita je voleo crtanje i slikarstvo ali je završio ekonomiju. Bio je predsednik poreske uprave, istoričar, član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata. E ovde, zbog starih dokumenata, u priču ulazi bure. Naime, Mita je kao državni činovnik, poreznik putovao jedared u Bukurešt. Na sasvim ljudskoj ravni tog putovanja morao je otići, što bi se reklo, poradi sebe.

Klozet je naravno bio primeren vremenu, dakle kraju 19-tog veka. Nije bilo rolni i listića već je za to služila razna hartija spakovana u nekakvo bure. To je to bure. Elem Mita posegne u bure i u ruci mu se nadju važni finansijski dokumenti srpske države iz vremena Kodže Miloša. Mita u trenutku shvati kakvo je istorijsko blago u buretu pa ga naravno pokupi. Kada se vratio kući, u Beograd, dao je da se za njega otkupljuju klozetska burad.

Tu je, veruje se, našao deo dokumentata koji su mu poslužili za pisanje kapitalne trotomne knjige Finansije i Ustanove obnovljene Srbije do 1842.godine. „Duhoviti“ savremenici nadenuli su mu nadimak povezan sa mestom odakle je prikupljao burad, g....nar. No, to energičnog i učenog Mitu Petrovića nije sprečilo da obogati nacionalnu istoriju. Vek i recimo četvrt u savremenom buretu, kontejneru, našli su se dokumenti njegove kćeri Nadežde. Znate ono o ponavljanju istorije i farsi. Valjda su neznanje i glupost jedine bezmerne pojave. Sreća da dorćolski Čovek zna kakve se sve dragocenosti mogu naći u savremenoj verziji bureta. Na neki način on je čuvar nacionalnog kulturnog blaga.

Sve je bolje nego da je odneseno na vinčansku deponiju. Tamo bi nestalo. Ilustracija šta se sve može naći u beogradskim kontejnerima je recimo i to da je pre nekog vremena na buvljaku kupljen popis imovine crnogorskog kralja Nikole. Original. Opet ga našao i deponije spasao onaj Čovek.