Odmah se izvinjavam damama zbog slenga u naslovu, ništa ružno, ali mislim da ono što sledi ne može bez ovako jasne odrednice. Razumećete, nadam se. I oprostiti mi.
Dakle, dokono letnje vreme natera čoveka da bežeći od vrućine, u hladu stana posvršava svakakve poslove. Uglavnom one koje je «ostavio za sutra». To i sam radim, možda i kogod od vas, po sadržaju e-maila to sigurno radi jedna moja prijateljica koju već neko vreme nisam video.
Uz poruku «skeniram fotke pa pronašla», u atačmentu crno-bela, tipično letnja fotografija, «škljocnuta» odavno, pošto je malo mutna rekao bih pre najmanje četvrt veka. Plažom, verovatno negde na Jadranu, šeta mlada, dugonoga, ma dobra riba u bikiniju, frizura moderna za to vreme, neki kao mini-val, držanje, vidi se, po sistemu – «znam ko sam... ništa mi ne možete». He, tipično rekao bih. I za ono vreme i za njene (tadašnje) godine.
E sad, čitava dosadašnja priča bi ostala na nivou nostalgije, uz malo sete koja provejava, da u e-mailu ne stoji i rečenica – «kakvo (sam bila) krakato čupavo čudo»! Vratim ja malo film, podsetim se, pa odgovorim, «Mani se starih fotki, pogledaj svoje nove, bolja si. Nekad dobra riba, danas lepa žena»!
Prisetio sam se ovim povodom i čestog, uglavnom kafanskog lamentiranja nad time kako beogradske devojke (i ne samo one) brzo propadaju. Iako nisam sklon uopštavanju, bilo je situacija u kojima sam se uverio koliko je to ponekad tačno.
Medjutim, priča ide dalje, a kraj mnogo kazuje...
U poslednje vreme, sedeći u baštama ili ponekad blejeći iza stakla u nekom rashladjenom kafiću u Beogradu, uverio sam se da je epitet ovdašnjim devojkama da su «najlepše na Balkanu», kompliment koji je teško osporiti. Jedna škola mišljenja kaže da je to pre svega zato što znaju da se «skockaju», a druga, kojoj i sam pripadam, zastupa stav da je njihovo držanje, a ne «ambalaža» ono što ih čini posebno atraktivnim.
Hoću kas'ti, pogledajte «šou programe» na pojdinim TV stanicama i videćete da pojedinim učesnicama ni godišnja proizvodnja i kompletan asortiman neke od vodećih modnih firmi čije etikete veličine «skicen bloka broj V» obavezno ističu, ni (samo)nabedjeni stilisti ne mogu pomoći da se umuvaju u društvo pojedinih šmekerki koje možete videti na ulici.
OK, mladost je lepa sama po sebi, to je opšte mesto, ali dolazimo do pitanja - šta posle dobijamo?
Pa to da su damice koje su razvijale sopstveni ukus i stil i vodile računa o sebi počev od vremena dok su bile tinejdžerke, pa potom mlade žene, potom sazrevale i postale lepe, elegantne žene koje je takodje prijatno videti dok prolaze ulicom. Drugim rečima, mislim da je definitivno prošlo vreme pomenutog stereotipa da se «žene zapuste kad se udaju (i rode decu)».
Ali, najvažnije je, mislim, ono s početka teksta, samosvest o sopstvenom izgledu i – samopouzdanje. Jednom stečeno, pa razvijano, a ponekad i po cenu trpljenja zbog neshvatanja okoline o čemu se tu u stvari radi, samosvest o sopstvenom izgledu bio je najbolji savetnik mnogim dobrim ribama, danas lepim ženama koje šmekerski, sa stilom i šarmom nose godine u kojima su.
Uz još jedno izvinjenje damama zbog slenga, samo pitanjce – jeste li videli skoro kako izgledaju Beba Lončar, Tamara Bakić ili Lokica Stefanović, na primer.
Uz poruku «skeniram fotke pa pronašla», u atačmentu crno-bela, tipično letnja fotografija, «škljocnuta» odavno, pošto je malo mutna rekao bih pre najmanje četvrt veka. Plažom, verovatno negde na Jadranu, šeta mlada, dugonoga, ma dobra riba u bikiniju, frizura moderna za to vreme, neki kao mini-val, držanje, vidi se, po sistemu – «znam ko sam... ništa mi ne možete». He, tipično rekao bih. I za ono vreme i za njene (tadašnje) godine.
E sad, čitava dosadašnja priča bi ostala na nivou nostalgije, uz malo sete koja provejava, da u e-mailu ne stoji i rečenica – «kakvo (sam bila) krakato čupavo čudo»! Vratim ja malo film, podsetim se, pa odgovorim, «Mani se starih fotki, pogledaj svoje nove, bolja si. Nekad dobra riba, danas lepa žena»!
Prisetio sam se ovim povodom i čestog, uglavnom kafanskog lamentiranja nad time kako beogradske devojke (i ne samo one) brzo propadaju. Iako nisam sklon uopštavanju, bilo je situacija u kojima sam se uverio koliko je to ponekad tačno.
Medjutim, priča ide dalje, a kraj mnogo kazuje...
U poslednje vreme, sedeći u baštama ili ponekad blejeći iza stakla u nekom rashladjenom kafiću u Beogradu, uverio sam se da je epitet ovdašnjim devojkama da su «najlepše na Balkanu», kompliment koji je teško osporiti. Jedna škola mišljenja kaže da je to pre svega zato što znaju da se «skockaju», a druga, kojoj i sam pripadam, zastupa stav da je njihovo držanje, a ne «ambalaža» ono što ih čini posebno atraktivnim.
Hoću kas'ti, pogledajte «šou programe» na pojdinim TV stanicama i videćete da pojedinim učesnicama ni godišnja proizvodnja i kompletan asortiman neke od vodećih modnih firmi čije etikete veličine «skicen bloka broj V» obavezno ističu, ni (samo)nabedjeni stilisti ne mogu pomoći da se umuvaju u društvo pojedinih šmekerki koje možete videti na ulici.
OK, mladost je lepa sama po sebi, to je opšte mesto, ali dolazimo do pitanja - šta posle dobijamo?
Pa to da su damice koje su razvijale sopstveni ukus i stil i vodile računa o sebi počev od vremena dok su bile tinejdžerke, pa potom mlade žene, potom sazrevale i postale lepe, elegantne žene koje je takodje prijatno videti dok prolaze ulicom. Drugim rečima, mislim da je definitivno prošlo vreme pomenutog stereotipa da se «žene zapuste kad se udaju (i rode decu)».
Ali, najvažnije je, mislim, ono s početka teksta, samosvest o sopstvenom izgledu i – samopouzdanje. Jednom stečeno, pa razvijano, a ponekad i po cenu trpljenja zbog neshvatanja okoline o čemu se tu u stvari radi, samosvest o sopstvenom izgledu bio je najbolji savetnik mnogim dobrim ribama, danas lepim ženama koje šmekerski, sa stilom i šarmom nose godine u kojima su.
Uz još jedno izvinjenje damama zbog slenga, samo pitanjce – jeste li videli skoro kako izgledaju Beba Lončar, Tamara Bakić ili Lokica Stefanović, na primer.