na jednom mestu bilo je raznih, sjajnih verzija Fiće. Od potpuno restauriranog, starog preko 4 decenije do, opet legendarnog Abarta koji je svojevremeno harao ovdašnjim trkalištima ali bogami i ulicama.
Ovih dana u Beogradu se okupili vlasnici Fiće. Retka je već to prilika da se vidi auto koji je decenijama carovao ulicama i putevima bivše Jugoslavije. Nekako najduže, čini mi se zadržao se u Srbiji. Valjda i zato što je tu bila fabrika u kojoj se od 1960-te pravio. Možda je isravnije reći proizvodio ali meni nekako više leži izraz pravio. To valjda podrazumeva i neku emociju. Posebno u Kragujevcu gde su Zastavom nastavili industrijsku tradiciju. Znate ono Topolivnica pa evo sada i Fiata. Da je bilo pameti imali bi i Porsche. Ovo poslednje nije šala, objasniću kasnije.
Dakle, na jednom mestu bilo je raznih, sjajnih verzija Fiće. Od potpuno restauriranog, starog preko 4 decenije do, opet legendarnog Abarta koji je svojevremeno harao ovdašnjim trkalištima ali bogami i ulicama. Te nabudžebne konzervice zadavale su grdnu muku vlasnicima jačih kola. Jednostavno, po pravilu dugokosi klinci „drali“ su ih na gradskim semaforima. Bez obzira da li su ozbiljni, tada drugovi, terali Tristaća ili nekog Opela, Renoa ili Pežoa. Zamislite tek zgranuće vozača nekih jačih kola kada na putu pored njega prozuji Fića. Pa još posle toga ne može da ga stigne. Jooooooooooooooooooj, kako je to bolelo.
Sličnu anegdotu imao je, negde ranih 70-tih, prijatelj moje porodice. Inače bio je inženjer i šef razvojnog biroa u fabrici 21. maj u Rakovici. Tu su se proizvodili motori za Fiću. Elem, Djordje Ćorić, tako se zvao naš prijatelj, radio je na poboljšavanju Fićinog motora. Kada je mašina sredjena i spakovana u karoseriju Djordje sedne u auto i krene na probnu vožnju. Iz Rakovice, kroz grad pa na otvoren put. Nekako se namestilo da je krenuo zrenjaninskim drumom. Uz put sustugne dvojicu „majstora“ u tristaću. Krene u preticanje ali i „genija za vožnju“ u miletrećentu počne da ubrzava. Djole prebaci u treću i prosto odmagli ostavljajući zabezeknute majstore iza sebe. Negde kod restorana Japanski cvet prikoči i svrati na kafu. Nešto kasnije eto i one dvojice. Obilaze i zagledaju Fiću pa na kraju pridju Djordju. Nisu mogli da veruju ni kada je podigao haubu i pokazao da ispod nije neka motorčina sa bezbroj konja. Takvih Fića trkalica bilo je poprilično.
Ipak, Fića nacionale je obično bio fabričkog izdanja. Najčešće sa problematičnim hladjnjem pa je prokuvavanje motora bilo deo obaveznih likova. Kao i pucanje prirubnice. To je ona djunta sa sitnim nutom koju je Flojd u Nacionalnoj klasi Gorana Markovića hteo da ubudži iako je pasovala djunta sa krupnim nutom. Da, bila su dva modela a koliko je to bio potrošni materijal govori da ih je prodavala skoro svaka benzinska pumpa. Ipak, ma koliko bio nesavršen, Fića je prosto bio auto mladosti nekoliko generacija. Na njemu se učila vožnja, prve trkačke veštine a bogami i devojke se izvodile ... negde. Zavisilo od toga koliko se imalo u džepu ali i mašte.Dakle, na jednom mestu bilo je raznih, sjajnih verzija Fiće. Od potpuno restauriranog, starog preko 4 decenije do, opet legendarnog Abarta koji je svojevremeno harao ovdašnjim trkalištima ali bogami i ulicama. Te nabudžebne konzervice zadavale su grdnu muku vlasnicima jačih kola. Jednostavno, po pravilu dugokosi klinci „drali“ su ih na gradskim semaforima. Bez obzira da li su ozbiljni, tada drugovi, terali Tristaća ili nekog Opela, Renoa ili Pežoa. Zamislite tek zgranuće vozača nekih jačih kola kada na putu pored njega prozuji Fića. Pa još posle toga ne može da ga stigne. Jooooooooooooooooooj, kako je to bolelo.
Sličnu anegdotu imao je, negde ranih 70-tih, prijatelj moje porodice. Inače bio je inženjer i šef razvojnog biroa u fabrici 21. maj u Rakovici. Tu su se proizvodili motori za Fiću. Elem, Djordje Ćorić, tako se zvao naš prijatelj, radio je na poboljšavanju Fićinog motora. Kada je mašina sredjena i spakovana u karoseriju Djordje sedne u auto i krene na probnu vožnju. Iz Rakovice, kroz grad pa na otvoren put. Nekako se namestilo da je krenuo zrenjaninskim drumom. Uz put sustugne dvojicu „majstora“ u tristaću. Krene u preticanje ali i „genija za vožnju“ u miletrećentu počne da ubrzava. Djole prebaci u treću i prosto odmagli ostavljajući zabezeknute majstore iza sebe. Negde kod restorana Japanski cvet prikoči i svrati na kafu. Nešto kasnije eto i one dvojice. Obilaze i zagledaju Fiću pa na kraju pridju Djordju. Nisu mogli da veruju ni kada je podigao haubu i pokazao da ispod nije neka motorčina sa bezbroj konja. Takvih Fića trkalica bilo je poprilično.
Elem, Fiću je kao nacionalni auto kao nasledio Jugo. Doduše ne verujem da će zadobiti i Fićinu slavu. E, da i ono o Porsche-u. U Floridu je trebalo da bude ugradjen Porš-ov motor. To je, kako mi je negde početkom 90-tih ispričao tadašnji šef konstrukcionog Biroa u Študgartu, bio deo početne ideje o Floridi. Djudjaro karoseriju Porsche motor. Razvojni biro Porsche-a ga je i napravio. No, kada je trebalo da se to se pretvori u ugovore, licence i sve što je uobičajeno, „premudro državno rukovodstvo“ je odlučilo da se kupi FIAT-ova mašina.
Probajte da zamislite šta bi sve značilo da je na kolima proizvedenim u Kragujevcu, na zadnjoj haubi s jedne strane pisalo Yugo a sa druge PORSCHE. I da se Florida na tržištu pojavila bar dve godine ranije.