Pre otprilike sedam-osam godina kada me je dvoje mladih stranaca na ulici zamolilo da im pomognem da u Beogradu nadju neki hostel, jer je onaj u koji su se zaputili naprasno zatvoren, i pored najbolje želje i telefonskih konsultacija sa prijateljima i poznanicima, nisam uspeo da saznam da li je ovaj velegrad tada nudio bilo kakav izbor takve vrste smeštaja za, uglavnom mlade, putnike namernike.

Danas ih, kažu, ima dosta i kako sam čitao u dnevnoj štampi tokom Egzita, Guče i Beer festa bili su konstantno puni. Nije navedeno kakva je popunjenost bila pre i posle tih dogadjanja, ali kako u centru grada i dalje vidjam dosta mladog, stranog sveta pretpostavljam da vlasnicima hostela ne ide baš loše. Ne znam idu li u hostele širom Evrope mladi ljudi iz Srbije i koliko - tih informacija nema.

Još malo pa će, evo, godina dana kako gradjani naše države mogu bez viza u zemlje Evropske unije. Iako je svuda, pa i kod nas kriza i besparica ovdašnje turističke agencije se hvale da im je prvog leta bez viza posao znatno uvećan. Reč je uglavnom o klasičnim paket aranžmanima za one koji tako vole, a i imaju dovoljno novca.

Nije, medjutim, poznato da li se i koliko naši ljudi odlučuju na putovanja u vlastitom aranžmanu. Organizacija onog što je stvarno bitno za takvo putovanje nije više nikakav problem. Internet prezentacije na sve moguće teme su dostupne, pa i za sve varijante smeštaja i prevoza. Stariji i finansijski bolje stojeći mogu da idu na svoj način na odmor, a mladi (sa daleko manje novca) na svoj. I za jedne i za druge izbor je zaista veliki.

Studentska generacija kojoj sam ja pripadao je, baš kao i sadašnja, imala fantastične popuste na železnici uzduž i popreko Evrope. I mi smo to maksimalno koristili. Bilo nam je važno da proputujemo što više, vidimo, razumemo i izgradimo lični stav o onome izvan naših granica i u političkom, ekonomskom i svakom drugom smislu. Nisu nam bile dovoljne knjige, novine, televizija ili filmovi da bismo imali jasnu sliku “onoga preko” gde se odlazilo tragajući za lepšim poslom,većom zaradom i boljim životom.

Ne znam koliko danas studenti koriste priliku da jeftino špartaju starom Evropom, ali s obzirom na rezultate anketa po kojima dobar procenat najavljuje da će nakon završetka studija tražiti posao izvan granica Srbije, zaključio bih da možda, ipak, malo putuju.

Jer, naći posao danas u nekoj evropskoj zemlji i to u struci ravno je premiji na lutriji (izuzetak su samo neka zanimanja). Naći neke druge poslove, koji podrazumevaju i fizikalisanje i nije tako veliki problem tamo, ali, koliko znam, ni ovde. Kolike su plate tamo preko, a koliki su realni troškovi, koliko se radi i kako se živi, kada se i koliko izlazi, kakav je uopšte društveni život - to su neka važna pitanja na koja je odgovor uputno naći pre bilo kakve odluke.

Istina je da ima naših ljudi koji su veoma uspešni u mnogim evropskim zemljama, ali nije tajna da mnogi koji su otišli i tamo teško žive. Iako puno rade. Tačno je da neki nemaju nameru da se vrate, ali je tačno i da neki teško podnose i tretman i status večitih stranaca. Dok nekima odgovara baš sve, nekima smeta čak i to što se tamo izlazi samo petkom i subotom (tada se u nekim zemljama domaći živalj uglavnom napija do besvesti - tako se, kažu, najbolje provode). Za konačnu odluku, ipak, treba mnogo preciznih informacija.

Zato, dok se još studira ne treba biti lenj, ne treba propusti priliku već proći tim inostranstvom što više. A nije nedostižno – treba imati manje društvo, ruksak na ledja, kartu sa popustima, u džepu nešto love za spavanje u hostelima, za hranu i, to je to. Recept je jednostavan i ne postoji bolji - idi i vidi. To što vidiš i saznaš kasnije prosto uporedi s onim što imaš kod kuće. Ne dozvoli da ti drugi “pričaju priču” o inostranstvu.

Sećam se mi smo to umeli da kažemo “Skitaj, da bi video ko si”.

Pre otprilike sedam-osam godina kada me je dvoje mladih stranaca na ulici zamolilo da im pomognem da u Beogradu nadju neki hostel, jer je onaj u koji su se zaputili naprasno zatvoren, i pored najbolje želje i telefonskih konsultacija sa prijateljima i poznanicima, nisam uspeo da saznam da li je ovaj velegrad tada nudio bilo kakav izbor takve vrste smeštaja za, uglavnom mlade, putnike namernike.

Danas ih, kažu, ima dosta i kako sam čitao u dnevnoj štampi tokom Egzita, Guče i Beer festa bili su konstantno puni. Nije navedeno kakva je popunjenost bila pre i posle tih dogadjanja, ali kako u centru grada i dalje vidjam dosta mladog, stranog sveta pretpostavljam da vlasnicima hostela ne ide baš loše. Ne znam idu li u hostele širom Evrope mladi ljudi iz Srbije i koliko - tih informacija nema.

Još malo pa će, evo, godina dana kako gradjani naše države mogu bez viza u zemlje Evropske unije. Iako je svuda, pa i kod nas kriza i besparica ovdašnje turističke agencije se hvale da im je prvog leta bez viza posao znatno uvećan. Reč je uglavnom o klasičnim paket aranžmanima za one koji tako vole, a i imaju dovoljno novca.

Nije, medjutim, poznato da li se i koliko naši ljudi odlučuju na putovanja u vlastitom aranžmanu. Organizacija onog što je stvarno bitno za takvo putovanje nije više nikakav problem. Internet prezentacije na sve moguće teme su dostupne, pa i za sve varijante smeštaja i prevoza. Stariji i finansijski bolje stojeći mogu da idu na svoj način na odmor, a mladi (sa daleko manje novca) na svoj. I za jedne i za druge izbor je zaista veliki.

Studentska generacija kojoj sam ja pripadao je, baš kao i sadašnja, imala fantastične popuste na železnici uzduž i popreko Evrope. I mi smo to maksimalno koristili. Bilo nam je važno da proputujemo što više, vidimo, razumemo i izgradimo lični stav o onome izvan naših granica i u političkom, ekonomskom i svakom drugom smislu. Nisu nam bile dovoljne knjige, novine, televizija ili filmovi da bismo imali jasnu sliku “onoga preko” gde se odlazilo tragajući za lepšim poslom,većom zaradom i boljim životom.

Ne znam koliko danas studenti koriste priliku da jeftino špartaju starom Evropom, ali s obzirom na rezultate anketa po kojima dobar procenat najavljuje da će nakon završetka studija tražiti posao izvan granica Srbije, zaključio bih da možda, ipak, malo putuju.

Jer, naći posao danas u nekoj evropskoj zemlji i to u struci ravno je premiji na lutriji (izuzetak su samo neka zanimanja). Naći neke druge poslove, koji podrazumevaju i fizikalisanje i nije tako veliki problem tamo, ali, koliko znam, ni ovde. Kolike su plate tamo preko, a koliki su realni troškovi, koliko se radi i kako se živi, kada se i koliko izlazi, kakav je uopšte društveni život - to su neka važna pitanja na koja je odgovor uputno naći pre bilo kakve odluke.

Istina je da ima naših ljudi koji su veoma uspešni u mnogim evropskim zemljama, ali nije tajna da mnogi koji su otišli i tamo teško žive. Iako puno rade. Tačno je da neki nemaju nameru da se vrate, ali je tačno i da neki teško podnose i tretman i status večitih stranaca. Dok nekima odgovara baš sve, nekima smeta čak i to što se tamo izlazi samo petkom i subotom (tada se u nekim zemljama domaći živalj uglavnom napija do besvesti - tako se, kažu, najbolje provode). Za konačnu odluku, ipak, treba mnogo preciznih informacija.

Zato, dok se još studira ne treba biti lenj, ne treba propusti priliku već proći tim inostranstvom što više. A nije nedostižno – treba imati manje društvo, ruksak na ledja, kartu sa popustima, u džepu nešto love za spavanje u hostelima, za hranu i, to je to. Recept je jednostavan i ne postoji bolji - idi i vidi. To što vidiš i saznaš kasnije prosto uporedi s onim što imaš kod kuće. Ne dozvoli da ti drugi “pričaju priču” o inostranstvu.

Sećam se mi smo to umeli da kažemo “Skitaj, da bi video ko si”.

Pre otprilike sedam-osam godina kada me je dvoje mladih stranaca na ulici zamolilo da im pomognem da u Beogradu nadju neki hostel, jer je onaj u koji su se zaputili naprasno zatvoren, i pored najbolje želje i telefonskih konsultacija sa prijateljima i poznanicima, nisam uspeo da saznam da li je ovaj velegrad tada nudio bilo kakav izbor takve vrste smeštaja za, uglavnom mlade, putnike namernike.

Danas ih, kažu, ima dosta i kako sam čitao u dnevnoj štampi tokom Egzita, Guče i Beer festa bili su konstantno puni. Nije navedeno kakva je popunjenost bila pre i posle tih dogadjanja, ali kako u centru grada i dalje vidjam dosta mladog, stranog sveta pretpostavljam da vlasnicima hostela ne ide baš loše. Ne znam idu li u hostele širom Evrope mladi ljudi iz Srbije i koliko - tih informacija nema.

Još malo pa će, evo, godina dana kako gradjani naše države mogu bez viza u zemlje Evropske unije. Iako je svuda, pa i kod nas kriza i besparica ovdašnje turističke agencije se hvale da im je prvog leta bez viza posao znatno uvećan. Reč je uglavnom o klasičnim paket aranžmanima za one koji tako vole, a i imaju dovoljno novca.

Nije, medjutim, poznato da li se i koliko naši ljudi odlučuju na putovanja u vlastitom aranžmanu. Organizacija onog što je stvarno bitno za takvo putovanje nije više nikakav problem. Internet prezentacije na sve moguće teme su dostupne, pa i za sve varijante smeštaja i prevoza. Stariji i finansijski bolje stojeći mogu da idu na svoj način na odmor, a mladi (sa daleko manje novca) na svoj. I za jedne i za druge izbor je zaista veliki.

Studentska generacija kojoj sam ja pripadao je, baš kao i sadašnja, imala fantastične popuste na železnici uzduž i popreko Evrope. I mi smo to maksimalno koristili. Bilo nam je važno da proputujemo što više, vidimo, razumemo i izgradimo lični stav o onome izvan naših granica i u političkom, ekonomskom i svakom drugom smislu. Nisu nam bile dovoljne knjige, novine, televizija ili filmovi da bismo imali jasnu sliku “onoga preko” gde se odlazilo tragajući za lepšim poslom,većom zaradom i boljim životom.

Ne znam koliko danas studenti koriste priliku da jeftino špartaju starom Evropom, ali s obzirom na rezultate anketa po kojima dobar procenat najavljuje da će nakon završetka studija tražiti posao izvan granica Srbije, zaključio bih da možda, ipak, malo putuju.

Jer, naći posao danas u nekoj evropskoj zemlji i to u struci ravno je premiji na lutriji (izuzetak su samo neka zanimanja). Naći neke druge poslove, koji podrazumevaju i fizikalisanje i nije tako veliki problem tamo, ali, koliko znam, ni ovde. Kolike su plate tamo preko, a koliki su realni troškovi, koliko se radi i kako se živi, kada se i koliko izlazi, kakav je uopšte društveni život - to su neka važna pitanja na koja je odgovor uputno naći pre bilo kakve odluke.

Istina je da ima naših ljudi koji su veoma uspešni u mnogim evropskim zemljama, ali nije tajna da mnogi koji su otišli i tamo teško žive. Iako puno rade. Tačno je da neki nemaju nameru da se vrate, ali je tačno i da neki teško podnose i tretman i status večitih stranaca. Dok nekima odgovara baš sve, nekima smeta čak i to što se tamo izlazi samo petkom i subotom (tada se u nekim zemljama domaći živalj uglavnom napija do besvesti - tako se, kažu, najbolje provode). Za konačnu odluku, ipak, treba mnogo preciznih informacija.

Zato, dok se još studira ne treba biti lenj, ne treba propusti priliku već proći tim inostranstvom što više. A nije nedostižno – treba imati manje društvo, ruksak na ledja, kartu sa popustima, u džepu nešto love za spavanje u hostelima, za hranu i, to je to. Recept je jednostavan i ne postoji bolji - idi i vidi. To što vidiš i saznaš kasnije prosto uporedi s onim što imaš kod kuće. Ne dozvoli da ti drugi “pričaju priču” o inostranstvu.

Sećam se mi smo to umeli da kažemo “Skitaj, da bi video ko si”.