I tek sad shvatam zašto: posle ihahaj godina, idem ne na odmor, ne na poslovno putovanje, ne uz tonu ovakvog ili onakvog cimanja, već prosto, jednostavno, idem na put na kojem nemam nikakvih obaveza. Planovi su, sem za jedno dugo iščekivano veče, labavi i podložni menjanju. I zato valjda nervoza i strahovanje da li će sve biti kako treba.

Kada su me, pre mnogo godina, roditelji pustili samu na put - i to u inostranstvo! - sve je bilo, bar u mojoj glavi, potpuno filmski. Počev od toga da sam više razmišljala o tome da li ću uspeti da izvidim sve što sam zamislila, preko toga da mi nisu padale na pamet one tako obične i nezamenljive sitnice kao što je raspolaganje novcem, mogućnost da zalutam, a kamoli opasnosti koje su roditelji našli za shodno da pomenu pre polaska.

Ništa od toga, sve je to ulazilo na jedno, a izlazilo na drugo uvo. I kao da me je neki zaštitnik besvesnih tinejdžera čuvao - sve je prošlo savršeno. Za mene, naravno, jer nisam sigurna da li ću ikada moći da zaboravim roditeljski izraz lica kada su na aerodromu, umesto uredne i počešljane jedinice, dočekali biće ukrašeno zihericama, u pocepanim farmerkama, otrcanoj jakni (zbog koje sam se odricala užina) i poluobrijane glave.

Usledila su putovanja za koja sam ipak morala da zavrnem rukave. Ali ni to nije bilo strašno, znala sam da me čeka višenedeljni boravak negde gde sam mislila i verovala da je lepše, zanimljivije i bolje, što je uglavnom i bilo. Lekcija da se za lepo mora potruditi ostala je usađena negde duboko u pameti, i ne mogu da je se rešim ni dan-danas, što pokazuje i pojava putne groznice danas, toliko godina kasnije.

Zatim su došla na red neka putovanja koja teško da mogu da se smeste u kategoriju uživanja ili odmora. Posao me je vodio tamo gde možda nikada ne bih nogom kročila ni u mnogo boljim okolnostima, ali vremena i mogućnosti za premišljanje nije bilo. I dobro je što je bilo tako - naučila sam još jednu, ispostaviće se, veoma važnu lekciju: podeliti mozak u foldere, poput kompjutera, te po potrebi otvarati onaj koji je neophodan u datom trenutku.

Onda je posao postao malo drugačiji, pa sam uspevala da ukradem poneko popodne za uživanje u nečem sasvim desetom, iz foldera “ono što zaista volim”. Nekako su mi uvek bile draže sitnice ili sakriveni dragulji na koje bih naletela u pauzama između dva “radna zadatka”, kao da je u pitanju neka izuzetna nagrada za sve ono što sam morala da, što bi se reklo, odradim da bih je osvojila. Nemam prava baš mnogo da se bunim jer sam, zahvaljujući ovim putovanjima, stizala tamo gde inače ne bih mogla ni da zamislim da ću doći, upoznala neka mesta bolje nego grad u kome živim i usavršila još jednu lekciju: zgrabi svaku priliku da se mrdneš negde, jer dosada ne postoji, ona je samo opravdanje za lenjost.

I tako, ne računajući povremena letovanja (koja i ne spadaju u ovu kategoriju), shvatim nedavno da baš dugo, dugo, nisam putovala onako, za svoju dušu. Savršen splet okolnosti, pravi saputnici, mesto koje poznajem dovoljno dobro da snalaženje neće biti problem… A ja polupaničim. Pa zašto, pitam se već danima, i tek mi sad sinu: zaboravila sam, od silnih, godinama taloženih lekcija, da se prepustim samom putu. Da me bude baš briga,i kakvo će vreme da bude, i kako stići s jednog mesta na drugo, i da li će biti karata za ovo ili ono.

E, pa neće moći. Iš putna groznice, šta bude, biće. Dozvoljavam sebi samo jednu brigu - da mi se ne izgubi prtljag. I to samo u povratku.