Ne boli, ne ostavlja posledice, a koristi (sem po novčanik) su višestruke i nezaboravne. Dakle, štednja na glupostima, malo dodatnog rada nikom nije škodilo, a sigurno postoje i bake i tetke koje još uvek gurnu po neku novčanicu za rođendan.

Dolazak takozvanih jeftinih avio-kompanija dao nam je šansu za ono o čemu se skoro dvadeset godina samo sanjalo ili pripadalo samo povlašćenima – vikendi u evropskim metropoloma, upoznavanje sa mestima koje poznajemo samo sa televizije i priča i pregršt nezaboravnih avantura.

Beč, recimo. Eto ga tu, na manje od sat avionom ili jednu noć vozom. Ako se odlučite za avion, neće baš uvek pilotirati Niki Lauda, ali ako ste brzi i pažljivo lovite popuste, možete stići do tamo i nazad za tri dnevnice posla preko omladinske zadruge. Voz je još jeftiniji, lepo se prespava na crvenim plišanim krevetima na sprat i ujutru, pravac u štrapac po austrijskoj prestonici. Prednost voza je što nema ograničenja prtljaga, dok su aviondžije ipak malo surovije – niske cene su tu i zato što putujete poput puža, samo je kućica ranac težak najviše osam kilograma.

Hostela je na pretek: malo akcije i pretraživanja po internetu i eto smeštaja ponekad i za desetak evra za noć. Nikome nije pala kruna s glave da ne može dve noći da deli sobu sa avanturistima iz celog sveta, a i najveći čistunci mogu da prežive par tuširanja u papučama. Ako vas je više, pročačkajte oglase za iznajmljivanje stanova na nekoliko dana, avantura će biti još jeftinija.

U Beču je toliko toga besplatno – šetnja oko palate Šenburn, gluvarenje u bivšim kasarnama imperije, danas Muzejskom kvartu, Prater i okolina, Jevrejska četvrt, skriveni dragulj, klub knjižara Pikvik sa besplatnim internetom... Za zaluđenike poput mene, sati beskrajnog uživanja obezbeđeni su u najboljoj striparnici u ovim delovima Evrope, samo par ulica od glavne železničke stanice na koju stiže voz iz Beograda, ali i sa aerodroma. Kao i u većini evropskih gradova, postoje vikend i nedeljne karte koje uključuju neograničenu vožnju gradskim prevozom i ulaznice u neke od važnijih muzeja.

Hrana je izazov, priznajem – retko ko može da odoli da ne proba šnicle i kobasice na metar u omiljenom restoranu studenata Centimetar ili nezamislivo velika rebarca u restoranu čiji naziv od četiri broja nikako ne uspevam da zapamtim. Tu su i večni lanci brze hrane, ali dva noćna (i dnevna) uživanja u „doner boksu“ – turskom specijalitetu u kome čak ima i povrća ili „vurstu“, savršenim kobasicama i viršlama – čine ih potpuno nepotrebnim. Saher torta je uglavnom svuda ista, te i nema potrebe plaćati reputaciju istoimenom hotelu, ali se svakako mora probati u gradu u kome je izmišljena.

Beč su, kao i mnoge gradove, preplavili lanci kafe za poneti poput Koste i Starbaksa, što i nije tako loše kad se jurca ulicama, ali se ne može porediti sa pijuckanjem „šlagobersa“ u kafe Centralu u kome se još uvek čini da počeci 20. veka i nisu tako daleko i gde su uz rum i kafu planove kovali Frojd, Lenjin, Trocki i Tito, svaki u svoje vreme.

Prošetajte se do bioskopa u kome se i danas, posle više od 50 godina, svakodnevno prikazuje legendarni "Treći čovek" , tradicija kojom se ne busa u grudi u prazno, kao što se to često danas radi na nekim drugim poljima.

Probajte da isplanirate putovanje dovoljno unapred i da uklopite neki zanimljiv koncert. Ima ih za svačiji ukus i često, a karte se najčešće mogu kupiti i kod nas. Moj izbor je bio lak, nešto što sam čekala u ovim krajevima godinama, a prema broju prepoznatih faca iz Beograda, bilo nas je mnogo više. Možda bi to mogao da bude znak ovdašnjim promoterima punijih džepova. Savršenih dva sata uz Wilco u koncertnoj sali napravljenoj pored nekadašnje gradske Plinare vrede svake pare utrošene na ovaj vikend.



I za kraj, računica: avion/voz, par noći u hostelu, džeparac – svakako ne bolnije po novčanik od love potrošene na prolazno moderne patike ili neki superfensi mobilni. A vredi milion puta više.