Mi kažemo: “Daleko od očiju, daleko od srca”. Englezi, pak, kažu: “Distance makes a heart grow fonder” - “Daljina čini da se srce razigra” (slobodan prevod autora). U slučaju grada Soluna i mene ta engleska uzrečica je bliža istini.

Moped se na grčkom kaže μηχανάκι (mihanaki). No, od milja se zove παπάκι (papaki). E pa, ovo što vidite na slici je moj lični primerak čiji sam ponosni vlasnik od jeseni 2003. Rođen je u porodici Suzuki i ima... hm, trebalo bi da ima 50 kubika.

Poslednji put ga je oprao bivši vlasnik, plastični štitnik za noge je polomljen na par mesta, jedno ogledalce je otkinuto, a drugo razbijeno, troši naprstak benzina na kilometar i nešto više ulja nego što bi trebalo, ima 3 brzine i kuplung (kvačilo) koji maaaalkice proklizava, sedište koje ne naleže baš 100% na okvir... E da, i polovina tablice mu je otkinuta kao što se vidi na fotki...

..ali zato ostatak tablice uredno nosim u bisagama, tj. onoj crnoj kutijetini iza sedišta. Nije baš nešto brz taj moj papaki i moj drug Janis Dzorbadzoglu mi se uvek podsmeva kada god parkiram pored njegove zveri koja ima par hiljada kubika, bezbroj konja i sav blješti od hromiranih delova. No, maločas pomenuti Janis nikada nije prihvatio moju opkladu da se trkamo do bilo koje tačke u gradu. Sa razlogom! Njegov BMW se u saobraćaju ponaša kao automobil. Preširok je i prevelik za ono što papaki čini papakijem, a papakistu papakistom. Nema migoljenja između dva reda automobila, nema penjanja na trotoar i slaloma između pešaka, nema prolaska na crveno, nema parkiranja gde ti padne na pamet, nema svega onoga što pola Soluna inspiriše da za prevozno sredstvo po gradu u kojem je saobraćaj haotično nemoguć -vozi baš papaki.

Za slučaj da neko iz saobraćajne policije čita ove redove, molim da upamti da nisam ni slučajno rekao da JA tako vozim, da nedajmibože u jednosmernoj ulici vozim pogrešnim smerom, da plašim žene i sitnu dečicu po trotoarima, da ne čekam zeleno na semaforu, da na raskrsnici obožavam da neki Porše ostavim iza sebe u startu (dobro, dobro...samo prvih par metara, ali i to je nešto!). Dakle, samo sam izneo mogućnosti koje papaki pruža, ali ja uredno poštujem sve propise.

Za razliku od drugih papakista i motociklista, nikada ne parkiram ovako na trotoaru gde bih ometao Solunjane pešake u njihovoj svetoj dužnosti – obilaženju radnji.

Taman posla! Ništa od toga ja kao papakista ne činim! Kacigu nosim i na plus 40 stepeni. Lepo, pažljivo vozim i posledica toga je da sam do sada imao samo jednu malu nezgodu. Nešto sam migoljio izmedju dva automobila i izgubio ravnotežu, srećom pri nekih 5 km na sat. Ni danas mi nije jasno kako to da sam pao na levu stranu, proklizao par metara po asfaltu, da sam malo isprljao farmerke, da nisam ni izgrebao kožnu jaknu na toj levoj strani na koju sam pao... a da sam uspeo da polomim mali prst na desnoj ruci!?!? No, tom sam prilikom, srećom samo tada, imao priliku i da se upoznam sa službom hitne pomoći što ne preporučujem kao turistički ugođaj u Solunu.

Kao najzanimljiviju papakističku anegdotu izdvajam scenu koju sam ugledao sa svoje desne strane dok sam čekao zeleno na semaforu na ćošku ulica Egnatia i Agia Sofia. Stavio čovek ispred sebe na papaki veliki televizour, balansira ga nogama, bog sveti zna kako koristi pedale menjača i kočnice! Kacigu stavio oko lakta, bilo vruće tog dana, što jes’, jes’! U jednoj ruci drži cigaretu, u drugoj mobilni i priča li priča. Da, znam da ste se sada svi upitali a upravljač, zar ima tri ruke? Jok, ima dve. Upalilo se zeleno, čovek zadene cigaretu međ’ usne, levu ruku na volan, nastavi da priča na mobilnom i... i produži dalje, nego šta! Da... ni sam sebi ne verujem dok ovo pišem, ali tako bilo jeste!

Inače, ovo mi je četvrti moped, prvi su mi maznuli kada sam ga ostavio nezaključanog ispred kancelarije 2003. Honda, 50 kubika, baš sladak, šteta, nije mu bio polomljen štitnik za noge. Kada sam ga kupovao, kum mi je rekao da “moped ne ide uz tvoju funkciju direktora”. Supruga (bivša) nije ništa rekla, ali nije nikada ni sela na njega. Devojka (buduća) je baš volela da se vozi sa mnom. Drugi po redu moped sam kupio u Londonu u osmoj godini življenja u tom gradu, daleke 1994.

Jedne sam večeri ušao u metro i odmah izašao kada sam video kako je zakrčena stanica. Kupio sam male oglase, našao polovnu Hondu od 50 kubika i godinu dana uživao u vozikanju po Londonu. Od kuće do posla za samo 20 minuta, milina jedna. A parkiraš gde hoćeš u gradu u kojem je to zadovoljstvo za automobil koštalo jednu funtu za 20 minuta! Bejah izmedju dva braka pa nije bilo supruge da iznese svoje mišljenje o mopedu. Prvi po redu papaki sam kupio u Nemačkoj te se nije zvao papaki već “mofa”. Imao sam 15 godina i sam sam ga kupio, radeći na pumpi te mama i tata i nisu nešto mogli da protestvuju, mada su gunđali oboje.