Pažnju su mi privukle i dve opaske političara iz našeg regiona izrečene ovim povodom. Jedan je rekao kako će od sada biti teško “otvoreno razgovarati sa Amerikancima”, a drugi da, ako i ode u njihovu ambasadu, “ubuduće neće ništa govoriti, nego ima samo da, kao mutav, klima glavom”. Ne znam šta kažu u drugim zemljama, ali da misle veoma loše o nekim od karakterističnih zaključaka iz pomenutih tajnih dokumenata više sam nego siguran.

Na drugoj strani, medjutim, znam da sve diplomatije na svetu u tajnim sažetim porukama o nekome dodaju i tzv. plastičnije kvalifikacije da bi bilo jasnije o kakvom čoveku je, zapravo, reč. Što to za dotičnog može da bude uvredljivo, ponižavajuće i slično, nije neki problem, jer su depeše, naravno, tajne.

Oznaka tajnosti osigurava i nebiranje sredstava u realizaciji nekih strateških ciljeva, pa je onda što-šta dozvoljeno u smislu otvorenih pritisaka ili nudjenja “šargarepa”. Za javnost sve, medjutim, uvek izgleda umiveno, ugladjeno, diplomatski, kako se to obično kaže.

Sada se digla velika buka oko Vikiliksa. Zvanični Vašington će i sa saveznicima imati dosta muka da bi izgladio neke od neprijatnosti, a kamoli sa ostalima. Ti ostali će, svakako, biti obazriviji nego dosad i verovatno će krišom likovati ako se nešto krupno o njima, ipak, ne objavi.

Zanimljivo je da se sada svi čude kako se uopšte moglo dogoditi da počnu da cure veoma poverljive diplomatske prepiske. Traže se krivci. Jedan je već uhapšen i preti mu duga robija, a za vlasnika Vikiliksa neki bi, možda, voleli da čuju i da ga je “pojeo mrak”. U odgonetanju razloga zašto se sve ovo dogodilo dobronamerni upućuju na činjenicu da je tokom poslednje decenije sva, ili skoro sva, diplomatska arhiva ubačena u elektronske zapise i nije na starim prašnjavim policama. Uz sve, pa i najtajnije šifre time nije definitivno sprečena mogućnost ilegalnog kopiranja ili, pak, druge vrste zloupotreba.

I, šta sad? Ono što je iscurelo – iscurelo je. Dokumenti će se verovatno i dalje objavljivati, biće prilike da se pročita još mnogo diplomatskih pikanterija, ali i vrlo zanimljivih i vrlo važnih političkih stavova koji nisu bili namenjeni javnosti. I o našem regionu se najavljuje dosta zanimljivih dokumenata iz kojih ćemo, možda, saznati kakve su stvarno stavove i zašto zastupali kako SAD tako i druge velike sile proteklih godina. Ko je bio na čijoj strani i kojim su se sve sredstvima ostvarivali odredjeni ciljevi. Pročitaćemo, možda, i šta su lideri sa Balkana govorili na zatvorenim sastancima raznim povodima. Bićemo potom svedoci svih mogućih demantija - i od tamo i od ovamo. To je, uostalom, u politici svuda u svetu već odavno zlatno pravilo.

Mislim da će u depešama čije objavljivanje sledi biti zaista zanimljivog štiva i za one koje inače ne interesuje tzv. visoka politika, posebno ako se ima na umu u kojoj je meri ona bila i još uvek jeste presudni faktor za život na našim prostorima.

Za pisanje novije istorije ovih prostora biće tu, čini mi se, dosta upotrebljive gradje. Mislim da istoričari ovo curenje tajnih dokumenata doživljavaju kao neverovatan presedan, jer će odmah moći da sklapaju pojedine mozaike, a ne da, kao uvek dosad, na takve i slične papire čekaju po nekoliko decenija.

Ne mislim ja da je onaj ko je krenuo da pušta tajne depeše neki novi Robin Hud ili Hajduk Stanko, ali ipak mislim da nije na odmet ponekad pokazati da ni tajna diplomatija nije baš uvek i do kraja - tajna.

Pažnju su mi privukle i dve opaske političara iz našeg regiona izrečene ovim povodom. Jedan je rekao kako će od sada biti teško “otvoreno razgovarati sa Amerikancima”, a drugi da, ako i ode u njihovu ambasadu, “ubuduće neće ništa govoriti, nego ima samo da, kao mutav, klima glavom”. Ne znam šta kažu u drugim zemljama, ali da misle veoma loše o nekim od karakterističnih zaključaka iz pomenutih tajnih dokumenata više sam nego siguran.

Na drugoj strani, medjutim, znam da sve diplomatije na svetu u tajnim sažetim porukama o nekome dodaju i tzv. plastičnije kvalifikacije da bi bilo jasnije o kakvom čoveku je, zapravo, reč. Što to za dotičnog može da bude uvredljivo, ponižavajuće i slično, nije neki problem, jer su depeše, naravno, tajne.

Oznaka tajnosti osigurava i nebiranje sredstava u realizaciji nekih strateških ciljeva, pa je onda što-šta dozvoljeno u smislu otvorenih pritisaka ili nudjenja “šargarepa”. Za javnost sve, medjutim, uvek izgleda umiveno, ugladjeno, diplomatski, kako se to obično kaže.

Sada se digla velika buka oko Vikiliksa. Zvanični Vašington će i sa saveznicima imati dosta muka da bi izgladio neke od neprijatnosti, a kamoli sa ostalima. Ti ostali će, svakako, biti obazriviji nego dosad i verovatno će krišom likovati ako se nešto krupno o njima, ipak, ne objavi.

Zanimljivo je da se sada svi čude kako se uopšte moglo dogoditi da počnu da cure veoma poverljive diplomatske prepiske. Traže se krivci. Jedan je već uhapšen i preti mu duga robija, a za vlasnika Vikiliksa neki bi, možda, voleli da čuju i da ga je “pojeo mrak”. U odgonetanju razloga zašto se sve ovo dogodilo dobronamerni upućuju na činjenicu da je tokom poslednje decenije sva, ili skoro sva, diplomatska arhiva ubačena u elektronske zapise i nije na starim prašnjavim policama. Uz sve, pa i najtajnije šifre time nije definitivno sprečena mogućnost ilegalnog kopiranja ili, pak, druge vrste zloupotreba.

I, šta sad? Ono što je iscurelo – iscurelo je. Dokumenti će se verovatno i dalje objavljivati, biće prilike da se pročita još mnogo diplomatskih pikanterija, ali i vrlo zanimljivih i vrlo važnih političkih stavova koji nisu bili namenjeni javnosti. I o našem regionu se najavljuje dosta zanimljivih dokumenata iz kojih ćemo, možda, saznati kakve su stvarno stavove i zašto zastupali kako SAD tako i druge velike sile proteklih godina. Ko je bio na čijoj strani i kojim su se sve sredstvima ostvarivali odredjeni ciljevi. Pročitaćemo, možda, i šta su lideri sa Balkana govorili na zatvorenim sastancima raznim povodima. Bićemo potom svedoci svih mogućih demantija - i od tamo i od ovamo. To je, uostalom, u politici svuda u svetu već odavno zlatno pravilo.

Mislim da će u depešama čije objavljivanje sledi biti zaista zanimljivog štiva i za one koje inače ne interesuje tzv. visoka politika, posebno ako se ima na umu u kojoj je meri ona bila i još uvek jeste presudni faktor za život na našim prostorima.

Za pisanje novije istorije ovih prostora biće tu, čini mi se, dosta upotrebljive gradje. Mislim da istoričari ovo curenje tajnih dokumenata doživljavaju kao neverovatan presedan, jer će odmah moći da sklapaju pojedine mozaike, a ne da, kao uvek dosad, na takve i slične papire čekaju po nekoliko decenija.

Ne mislim ja da je onaj ko je krenuo da pušta tajne depeše neki novi Robin Hud ili Hajduk Stanko, ali ipak mislim da nije na odmet ponekad pokazati da ni tajna diplomatija nije baš uvek i do kraja - tajna.

Pažnju su mi privukle i dve opaske političara iz našeg regiona izrečene ovim povodom. Jedan je rekao kako će od sada biti teško “otvoreno razgovarati sa Amerikancima”, a drugi da, ako i ode u njihovu ambasadu, “ubuduće neće ništa govoriti, nego ima samo da, kao mutav, klima glavom”. Ne znam šta kažu u drugim zemljama, ali da misle veoma loše o nekim od karakterističnih zaključaka iz pomenutih tajnih dokumenata više sam nego siguran.

Na drugoj strani, medjutim, znam da sve diplomatije na svetu u tajnim sažetim porukama o nekome dodaju i tzv. plastičnije kvalifikacije da bi bilo jasnije o kakvom čoveku je, zapravo, reč. Što to za dotičnog može da bude uvredljivo, ponižavajuće i slično, nije neki problem, jer su depeše, naravno, tajne.

Oznaka tajnosti osigurava i nebiranje sredstava u realizaciji nekih strateških ciljeva, pa je onda što-šta dozvoljeno u smislu otvorenih pritisaka ili nudjenja “šargarepa”. Za javnost sve, medjutim, uvek izgleda umiveno, ugladjeno, diplomatski, kako se to obično kaže.

Sada se digla velika buka oko Vikiliksa. Zvanični Vašington će i sa saveznicima imati dosta muka da bi izgladio neke od neprijatnosti, a kamoli sa ostalima. Ti ostali će, svakako, biti obazriviji nego dosad i verovatno će krišom likovati ako se nešto krupno o njima, ipak, ne objavi.

Zanimljivo je da se sada svi čude kako se uopšte moglo dogoditi da počnu da cure veoma poverljive diplomatske prepiske. Traže se krivci. Jedan je već uhapšen i preti mu duga robija, a za vlasnika Vikiliksa neki bi, možda, voleli da čuju i da ga je “pojeo mrak”. U odgonetanju razloga zašto se sve ovo dogodilo dobronamerni upućuju na činjenicu da je tokom poslednje decenije sva, ili skoro sva, diplomatska arhiva ubačena u elektronske zapise i nije na starim prašnjavim policama. Uz sve, pa i najtajnije šifre time nije definitivno sprečena mogućnost ilegalnog kopiranja ili, pak, druge vrste zloupotreba.

I, šta sad? Ono što je iscurelo – iscurelo je. Dokumenti će se verovatno i dalje objavljivati, biće prilike da se pročita još mnogo diplomatskih pikanterija, ali i vrlo zanimljivih i vrlo važnih političkih stavova koji nisu bili namenjeni javnosti. I o našem regionu se najavljuje dosta zanimljivih dokumenata iz kojih ćemo, možda, saznati kakve su stvarno stavove i zašto zastupali kako SAD tako i druge velike sile proteklih godina. Ko je bio na čijoj strani i kojim su se sve sredstvima ostvarivali odredjeni ciljevi. Pročitaćemo, možda, i šta su lideri sa Balkana govorili na zatvorenim sastancima raznim povodima. Bićemo potom svedoci svih mogućih demantija - i od tamo i od ovamo. To je, uostalom, u politici svuda u svetu već odavno zlatno pravilo.

Mislim da će u depešama čije objavljivanje sledi biti zaista zanimljivog štiva i za one koje inače ne interesuje tzv. visoka politika, posebno ako se ima na umu u kojoj je meri ona bila i još uvek jeste presudni faktor za život na našim prostorima.

Za pisanje novije istorije ovih prostora biće tu, čini mi se, dosta upotrebljive gradje. Mislim da istoričari ovo curenje tajnih dokumenata doživljavaju kao neverovatan presedan, jer će odmah moći da sklapaju pojedine mozaike, a ne da, kao uvek dosad, na takve i slične papire čekaju po nekoliko decenija.

Ne mislim ja da je onaj ko je krenuo da pušta tajne depeše neki novi Robin Hud ili Hajduk Stanko, ali ipak mislim da nije na odmet ponekad pokazati da ni tajna diplomatija nije baš uvek i do kraja - tajna.