Kolumnista Monda je u poseti Južnoj Americi. Ne propustite pustolovine Nenada Šebeka. Prva epizoda stiže iz Kolumbije.

Kao oni serferi u Kaliforniji, ali bez daske. Što se mene tiče, može tako satima. Iznad glave nadleću pelikani i ostatak ptičje populacije čija imena ne znam, raširenih krila kruže do trenutka kada ugledaju dobar zalogaj. U vidu ribe, nas kupače ne diraju.

A kada ugledaju tu ribu, onda skupe krila, telo im poprimi oblik strele i pod pravim uglom se zalete u vodu. Koji sekund kasnije, zadovoljno plutaju po vodi i žvaću. Eh, šta ćeš, ptičji je život jednostavan. Loviš, jedeš, spavaš, reprodukuješ sebe ili se... loviš, jedeš, spavaš...

Mi ljudi smo kompleksniji. Recimo, zakeramo kada nema sunca. A zakeramo i kao ja jutros da ga isuviše ima. Sada je rano popodne, brat spremio za ručak škampe po “Brazilski”, u sosu od naranče, pa sada siestira (španski glagol – Ja siestiram, ti siestiras, on/ona/ono siestira), tj. kako bi se to na srpski lepo prevelo: “vrši (može i obavlja, podjednako ne valja) spavanje u ranim poslepodnevnim satima”.

A ja seo na terasu na dvadesetom spratu gde mu je stan, gledam u pučinu i gunđam što se nebo nešto namrčilo. Pijuckam kafu.

Jutrom se budimo kako nam je ćeif, ipak sam ja na godišnjem odmoru a on u polu-penziji. Ja fruštukujem svakoga dana papaju na koju nacedim sok od limete. Taj mi je ukus ostao od detinjstva u Africi, pa se zapatio. A brat se trudi da mi dokaže da u Kolumbiji zaista ima 250 vrsta voća te svaki dan cedi po dva nova da pijemo sveži sok. Imenima vas neću zamarati, ali evo fotke.
Ribu jedemo svaki drugi dan. Na neviđeno, bez da sam obišao sve ostale, tvrdim da je ovo najbolji restoran u gradu. Odlična klopa, solidna usluga, salvete su doduše papirne a ne lanene ali su zato cene više nego povoljne, svako malo operem sudove i račun je podmiren. Kuvar, istina, mnogo priča, ali to mu valjda ide u opis radnog mesta starijeg brata.

U petak smo obišli “Havana club”, i slušali najbolju kubansku živu svirku u gradu. I meračili druge kako plešu. Brat je još i išao na neke časove plesa ba bi se nekako i snašao, ali ja sam prokleta disko generacija, ne bih se usudio da se oprobam u salsi. Dan kasnije, slušali smo “unplugged” gitarski trio u jednom restoranu, kakav solista na gitari, kakav tenor... wow!

Za divno čudo, u zemlji u kojoj raste možda najbolja kafa na svetu, pristojna se šoljica nigde u gradu ne da popiti! Za tursku nisu čuli naravno, a ono što prodaju kao espreso, mila majko, pa Italijani mora da doživljavaju težak ako to popiju. I ja sam, a nisam Italijan. Kartagena je verovatno najpopularnija turistička destinacija u Južnoj Americi, ali su gosti skoro isključivo sa španskog govornog područja te je čoveka koji zna engleski teže naći nego zalutalog pingvina. O srpskom, ruskom ili nemačkom i da ne govorimo. A tu se moji jezici iscrpljuju.

Prisećam se nešto malo od dve godine latinskog iz gimnazije (Terra est stella) pa uz pomoć onih 8 rečenica francuskog koje znam, nekako se snalazim i obično mogu da ukapiram šta mi drugi kažu. Ali ni da beknem sem “por favor” i “muchas gracias”. Što je, za jednog turistu, sasvim dovoljno ako ima brata koji govori kao da je Servantes ili bar Don Kihot. Te sam mu se, nesvojstveno sebi, zalepio k’o flaster. I zakeram kada se odlepi.
E da, kada sam vec kod sebe kao jadnog turiste, da se prikažem i sa ovdašnjim muzičarima. Brat napravio žurku u čast mog dolaska, pozvao društvo i naručio Marijače. Pevali su mi “Malaguena salerosa” na uvce kao da su Betoven a ja Palma. Evo dokaznog materijala.

Ja sam onaj u sredini sa glupavim izrazom na licu. A kakav bi, moliću lepo, i mogao da imam kada me usred pesme posade međ’ sebe i nabiju sombrero na glavu!

Svakoga jutra, napravim pun krug po stanu da još jednom proverim da li je moguće da mi brat ne živi na ostrvu, a da iz stana ima pogled na more na sve četiri strane. I jutros je bilo tako.

Pa jos osunčano, te sam škljocnuo malo da vidite stari grad opasan zidinama kao i naš... au, pardon, nije više naš, njihov je - Dubrovnik.

Sem što ima pogled na more, bratovljev stan ima i savršenu promaju u kojoj obojica uživamo. I time rizikujemo da nas se svaki pošten Srbin, Makedonac, Albanac, Grk, Bugarin, Hrvat, Bosanac... odrekne, jer zna se da je promaja uzrok svih zala i boleština.

Sam grad je čaroban, sa uskim ulicama, mnogo propalih i još više zgrada koje se ubrzano doteruju, šminkaju.

Na ulici vam stalno neko nešto nutka, prodaje, cima za rukav, ali i to je cena statusa turiste. Burazera već daleko manje diraju. Na skoro svakom ćošku parkirana dvokolica, u prtljažniku sijaset raznih voćaka te majstor na licu mesta pravi sveže voćni koktel. Nutkaju još i cigarete, đinđuve, perlice, suvenire, školjkice i sve ostale andraboce koje već svaki pošten turista mora da kupi. Jedino što su se kod mene namerili na nepoštenog turistu koji jeste prihvatio sombrero ali je tu podvukao crtu.

E, a sada odoh ja malo da sijestiram!