Za razliku od drugih, takozvana uredjena društva zakonima, propisima i otvorenošću prema javnosti nastoje da ograniče one koji imaju moć. To, naravno, ne znači i da uvek uspevaju. Jer, moć, kažu, ima fatalnu manu i čoveka uljuljkuje do stadijuma kada gubi osećaj za realnost, pa zbog toga, s vremena na vreme, neko “odozgo” stvarno udari glavom o zid ili popije patos. Konkretno - padne s vlasti, završi u ćuzi ili mu neko, kome je prekipelo, čak dodje glave.
Afera Votergejt je, s razlogom, dugo važila, a meni se čini da i danas važi, za udžbenički primer novinarskog istraživanja. To što je tadašnji američki predsednik zbog te afere morao da se povuče je, možda, manje važno od činjenice da se svaka vlast politička, ekonomska ili nekakva druga ne može zaštititi od insajderskog delovanja ako bahato prelazi granice dozvoljenog. Jer, bilo kakva vrsta osionosti ili, pak, nešto mnogo gore od toga, čoveku koji posvećeno radi svoj posao unutar takvih struktura vremenom tanji nerve, čini ga čak ogorčenim i onda je u nekim slučajevima samo pitanje vremena i načina kada će nešto konkretno doturiti javnosti odnosno medijima ili se oglasiti kao tzv. “duboko grlo”.
Slučaj Vikiliks, po meni, obeležio je proteklu godinu jer je razgolitio priču o diplomatiji koja, u principu, sebe doživljava kao nešto što je vrlo visokog ranga pa, shodno tome, taj posao je dostupan samo izuzetno obrazovanima, lepo vaspitanima, ugladjenima, a u moralnom smislu sve su to, odreda, gromade od ljudi. Da nije baš tako dobro znaju, prvo, oni sami, ali i novinari.
Vikiliks je samo, iznenada i gromoglasno, ogolio stvari. Neke države, državnici i diplomate su u histeriji zbog skidanja vela tajanstvenosti sa bahatih, uvredljivih i banalnih depeša posegli za hapšenjima, sudjenjima, zastrašivanjima … Javnost je ili zgrožena nad objavljenim pisanijama, njihovim autorima i naručiocima, ili se prosto zabavlja brojnim tračevima diplomatskih autora sa raznih meridijana.
Ono što se iz afere Vikiliks, medjutim, da razumeti jeste i da je to veliki šamar i novinarima i njihovoj struci. Ako je Votergejt bio pobeda te profesije, onda je ova afera, po mom mišljenju, njeno poniženje! Zašto? Pa zato što se desilo da posao ovih razmera odradi nekolicina ogorčenih i hrabrih izvan ove profesije i izvan državnih sistema, uz pomoć isto toliko insajdera. Gde su, pre toga, bili mediji i novinari? Njihovo je da istražuju, “provaljuju”, nadju insajdere. Oni, prosto rečeno, prirodom posla znaju, a znali su i ranije i bez Vikiliksa, šta se dogadja na tzv. diplomatskoj sceni sveta. Znaju dobro ko je ko u poslovima te vrste, kakve se sve priče pričaju u tzv. neformalnim razgovorima, gde se igra u rukavicama, a gde se i kada rukavice skidaju. Odavno im je jasno i kako se veliki odnose prema velikima, a kako prema malim zemljama.
Novinari po difoltu moraju da znaju suštinu nemuštih “zvaničnih saopštenja” i lako ih prevode na svima razumljiv jezik. Znaju, ali to retko saopštavaju baš onima kojima se preko medija obraćaju. Znaju da je u diplomatskim tzv. “otvorenim razgovorima” često i povišenih tonova, udaranja šakom o astal, pretnji …
Kada se novinarski posao godinama radi logično je i profesionalno važno da se uspostavljaju dobri kontakti s ljudima iz struktura i da se gradi medjusobno poverenje. Takvim pristupom i novinarskom upornošću moguće je mnogo saznati, pa i suštinu onoga što sada dokumentuje Vikiliks .
Iz svega proizilazi, zapravo, suštinsko pitanje: zašto više nema hrabrih medija i hrabrih urednika koji će ohrabrivati novinare i objavljivati ono što je već provereno, bar iz nekoliko insajderskih izvora. Odgovor je prost - u čitavom svetu danas gotovo i nema, u punom smislu te reči, slobodnih medija. Čak i pored iskrene profesionalne novinarske želje, uvek postoji neka moćna viša sila - politička, finansijska, a i urednička.
I, zato je afera Vikiliks, po meni, dogadjaj 2010. I dobar i loš u isto vreme.
Afera Votergejt je, s razlogom, dugo važila, a meni se čini da i danas važi, za udžbenički primer novinarskog istraživanja. To što je tadašnji američki predsednik zbog te afere morao da se povuče je, možda, manje važno od činjenice da se svaka vlast politička, ekonomska ili nekakva druga ne može zaštititi od insajderskog delovanja ako bahato prelazi granice dozvoljenog. Jer, bilo kakva vrsta osionosti ili, pak, nešto mnogo gore od toga, čoveku koji posvećeno radi svoj posao unutar takvih struktura vremenom tanji nerve, čini ga čak ogorčenim i onda je u nekim slučajevima samo pitanje vremena i načina kada će nešto konkretno doturiti javnosti odnosno medijima ili se oglasiti kao tzv. “duboko grlo”.
Slučaj Vikiliks, po meni, obeležio je proteklu godinu jer je razgolitio priču o diplomatiji koja, u principu, sebe doživljava kao nešto što je vrlo visokog ranga pa, shodno tome, taj posao je dostupan samo izuzetno obrazovanima, lepo vaspitanima, ugladjenima, a u moralnom smislu sve su to, odreda, gromade od ljudi. Da nije baš tako dobro znaju, prvo, oni sami, ali i novinari.
Vikiliks je samo, iznenada i gromoglasno, ogolio stvari. Neke države, državnici i diplomate su u histeriji zbog skidanja vela tajanstvenosti sa bahatih, uvredljivih i banalnih depeša posegli za hapšenjima, sudjenjima, zastrašivanjima … Javnost je ili zgrožena nad objavljenim pisanijama, njihovim autorima i naručiocima, ili se prosto zabavlja brojnim tračevima diplomatskih autora sa raznih meridijana.
Ono što se iz afere Vikiliks, medjutim, da razumeti jeste i da je to veliki šamar i novinarima i njihovoj struci. Ako je Votergejt bio pobeda te profesije, onda je ova afera, po mom mišljenju, njeno poniženje! Zašto? Pa zato što se desilo da posao ovih razmera odradi nekolicina ogorčenih i hrabrih izvan ove profesije i izvan državnih sistema, uz pomoć isto toliko insajdera. Gde su, pre toga, bili mediji i novinari? Njihovo je da istražuju, “provaljuju”, nadju insajdere. Oni, prosto rečeno, prirodom posla znaju, a znali su i ranije i bez Vikiliksa, šta se dogadja na tzv. diplomatskoj sceni sveta. Znaju dobro ko je ko u poslovima te vrste, kakve se sve priče pričaju u tzv. neformalnim razgovorima, gde se igra u rukavicama, a gde se i kada rukavice skidaju. Odavno im je jasno i kako se veliki odnose prema velikima, a kako prema malim zemljama.
Novinari po difoltu moraju da znaju suštinu nemuštih “zvaničnih saopštenja” i lako ih prevode na svima razumljiv jezik. Znaju, ali to retko saopštavaju baš onima kojima se preko medija obraćaju. Znaju da je u diplomatskim tzv. “otvorenim razgovorima” često i povišenih tonova, udaranja šakom o astal, pretnji …
Kada se novinarski posao godinama radi logično je i profesionalno važno da se uspostavljaju dobri kontakti s ljudima iz struktura i da se gradi medjusobno poverenje. Takvim pristupom i novinarskom upornošću moguće je mnogo saznati, pa i suštinu onoga što sada dokumentuje Vikiliks .
Iz svega proizilazi, zapravo, suštinsko pitanje: zašto više nema hrabrih medija i hrabrih urednika koji će ohrabrivati novinare i objavljivati ono što je već provereno, bar iz nekoliko insajderskih izvora. Odgovor je prost - u čitavom svetu danas gotovo i nema, u punom smislu te reči, slobodnih medija. Čak i pored iskrene profesionalne novinarske želje, uvek postoji neka moćna viša sila - politička, finansijska, a i urednička.
I, zato je afera Vikiliks, po meni, dogadjaj 2010. I dobar i loš u isto vreme.
Pridruži se MONDO zajednici.