Ne, Petre, to ne znači da sam konj, samo znači da ću skokovito pisati. Takođe, neću ni o istoriji ni o geografiji Galapagosa. Ima Google, pa ko želi više da sazna, bujrum. Iskoristiću prednost kolumniste nad izveštačem i baviću se ponajviše subjektivnim doživljajem Galapagosa.

Još kada smo se letos dogovarali da dođem u Kartagenu na pet nedelja, brat i ja smo zaključili da ćemo obavezno poći na Galapagos. Da proverimo da li je Ćarls Darvin zaista bio u pravu a i da omirišemo jedno od onih mesta na koje se, valjda, ide jednom u životu! Galapagos... Osluhnite kako ta reč zvuči, izgovorite je glasno dok čitate... Ima u njoj i mistike i orijenta (iako je na zapadu u odnosu na nas). Zvuči onako bogato, kotrlja se preko jezika kroz čitava usta. Elem, danas sam se najpre čuo sa Petrom koji me je obavestio da je u Beogradu danjom oko nule a noćom i do minus 6. Potom smo brat i ja zveknuli po jednu grenadilju...

...a onda on na sijestu, a ja na plažu. Neptun mi baš nije nešto bio naklonjen, nije slao one veeelike talase za sufovanje koje volim, pa sam se na leđima ispružio po vodi, stavio ruke pod glavu, blejao u plavo nebo i prisećao se Galapagosa...

...i morskih lavova.



Ovaj se brčkao u plićaku ostrva Santa Izabela, najvećeg na arhipelagu koji je Čarlsu Darvinu dao inspiraciju i dokaze da napiše “Poreklo vrsta”. Kao ni ostale životinje na Galapagosu, ni ovaj se morski lav ni najmanje ne boji ljudi. Nakon višedecenijskog istrebljivanja raznih životinjskih vrsta, Galapagos je danas pod potpunom zabranom bilo kakvog lova ili ikakvog ometanja životinja, pa i biljki. Pod zaštitom je kao jedinstveni, zatvoreni ekosistem i čitave ekipe naučnika rade na što boljem vaspostavljanju nekadašnje flore i faune, što obuhvata i ograničavanje ili čak istrebljivanje nekih biljnih i životinjskih uljeza opasnih po nekdašnje “domoroce”. Dok smo još kod Darvina, da se podsetimo i njegove misli da “ne preživljava najinteligentnija niti, pak, najjača vrsta. Preživljava ona vrsta koja je najspremnija na promene i adaptacije”. Hmmm, možda bi ovu Darvinovu valjalo štampati kao letak i deliti po zemlji Srbiji...



A ovo je sat kasnije, jedan drugi morski lav blagoizvoleo izaći na pesak a zarad sunčanja. Niti ja niti moj brat, sve đuture sa fotoaparatima, nismo uspeli da poremetimo njegov zen svojim škljocanjem, zujanjem i pričom. A sutradan, na ostrvu Santa Fe, bilo je još i lepše! Nemam fotodokumentaciju, bio sam samo u kupaćim gaćicama i perajima, sa maskom i disaljkom, te mi morate verovati na reč da sam se dobrih desetak minuta igrao sa jednim mladim morskim lavom! Nisam se ja, zapravo, igrao sa njime, već on sa mojom malenkošću, takva je bila podela uloga. Ronio, plivao oko mene u krug, uzduž i popreko, levo i desno i ispod, e nije iznad. Evo, ovo sam ja pri povratku iz te igre, osmeh mi je pod maskom ali mi ga narednih nekoliko sati ni špahtlom nisu mogli skinuti sa lica :-)

Na glavnom naseljenom ostrvu, Santa Kruz, je i Puerto Ajora, najveće... hmmm, nit’ je grad, nit’ je selo, nešto između je. Pitomo, uspavano i sa onim božanstvenim šmekom koji imaju samo ona mesta na kugli zemaljskoj koja nas ni najmanje ne podsećaju na našu stvarnost. Dok je po Beogradu promicao sneg, ja sam promicao kroz prašnjave ulice, napukle trotoare, bledolike turiste, domaći živalj koji je više fokusiran na sebe i na svoj život, a nešto malkice se i trudi oko nas došljaka.

Vreme je stalo, sat služi samo onima koji bez njega ne mogu čak ni kada je nejasno čemu on služi i kada nije ni važno koliko je sati. Da, ima, naravno, i sajberkafea i nešto malo kafića udešenih za strance, ali iznad svega ima i tog ritma koji je posvećen njima samima, a ne nama, uljezima. Mene su fascinirale i reklame po zidovima zgrada na kojima se oglašava, recimo, lokalni zubni lekar...

...ili recimo... hmmm, pa valjda ovde prodaju cipele!

...a par stotina metara dalje, u istraživačkoj stanici “Čarls Darvin”, ne zna čovek gde da gleda. Levo iguane, desno... pa, hajde da pogledamo džinovske kornjače.

Ono u sredini nije kornjača, to sam ja i to samo da biste imali bolju predstavu o veličini ovih životinja. Od glave do pete, ja sam metar i 75, pa sada procenite sami kolike su kornjače! Na Galapagosu ih je bilo na desetine vrsta i na desetine hiljada, ali su ih, posebno u XIX veku, pomorci masovno tamanili. Naime, ove kornjače mogu da prežive i do godinu bez hrane i vode.

Pa su stoga bile veoma praktične kao izvor svežeg mesa na jedrenjacima. E, toga više nema, gde god da su na Galapagosu sada, kornjače uživaju potpunu zaštitu, uzgajališta pa čak imaju i inkubatore! Te se, polako, populacija kornjača obnavlja i uvećava. Jedini kome nema pomoći jeste “El solitario Jorge” ili na engleskom, “Lonesome George”...

...Đorđu je negde između 80 i 90 godina i poslednji je primerak svoje podvrste sa ostrva Pinta. Drugih poput njega nema, a svi pokušaji parenja sa ženkama drugih vrsta kornjače su propali.

TU BI KONTINJUD!