Radili smo godinama, stolica do stolice u beogradskoj kancelariji BBC World Service. Kao dopisnici srpske sekcije, zajedno sa Slobodanom Stuparom (on i ja smo 1993-će nastavili posao dopisnika koji su pre nas radili Nenad Šebek i Dušan Radulović) i Marijanom Živković, Slavicom Ivanović. Doduše, ja sam u septembru dobio i prihvatio ponudu da predjem. da se praktično vratim u Radio Beograd.

Tako negde od početka novembra u Nušićevu 10 ( tu je više od decenije beogradski BBC Office) odlazio sam ponekad na kafu. Dakle, ta SMS poruka značila je da je u Londonu konačno prelomljena sudbina nečega što je započelo još 1939. Svejedno, te večeri nekako sam imao utisak da mi se srce steže. Ne samo zbog skoro 18 godina rada za BBC Serbian. Bio sam na vratima sale Ateljea 212 i ceremoniju dodele Dobričinog prstena Seki Sabljić, odgledao sam pomalo rasejano.

Nekako mi je sve vreme u pameti bilo da definitivno nestaje vrlo važan deo ovdašnje medijske, pre svega radijske istorije. Malo je poznato da je svoje iskustvo sa BBC-je imao i legendarni Predrag Milojević. Opisao je to u knjizi “Kažem ja sebi”. Milojević se ’39 obreo u Londonu pošto ga je Gebels isprašio iz Berlina. Njegovo iskustvo sa Englezima i BBC-jem je sasvim drugačije ali svedoči o korenu, nastanku onoga što se ovih dana gasi. Evo tog dela na koji me je podsetio mladji kolega Miloš Janković.

"Kako Englezi, inače bezbrižni u miru mogu da budu bezobzirni u ratu, iskusio sam lično. Kada je u septembru 1939 počeo Drugi svetski rat, bio sam u Londonu, potpuno odsečen od Beograda i “Politike”. Odmah, takoreći preko noći, ustanovljeno je Ministarstvo informacija iz kojeg je vodjena propaganda kojoj bi po efikasnosti i bezobzirnosti mogao i Gebels da zavidi. BBC je emitovao propagandne emisije na gotovo svim stranim jezicima. Meni je ponudjeno učestvujem u emisijama na srpsko-hrvatskom jeziku. Ponudu nisam prihvatio. Ne mogu da učestvujem u propagandi jedne strane kada je moja zemlja u miru sa obema, ma koliko da je meni jedna strana milija od druge. Brzo sam primetio da nisam poželjan. Našao sam se takoreći na belom hlebu pa sam izrazio gotovost da se vratim u svoju zemlju".

Milojević se, prvo brodićem, kroz minsko polje u Lamanšu i bez pojasa za spasavanje, kako svedoči u memoarima, prvo prevezao do Kalea a zatim vratio u Beograd gde je ubrzo stigao rat.

Da, to su Englezi. Znaju da budu surovo odlučni u nameri da do kraja izvedu ono što su naumili.Tako, kaže moje iskustvo, nisu štedeli ni novac ni vreme niti bilo koju vrstu napora da pomognu medijima u Srbiji za Miloševićevog vakta. Počev od toga da se obezbedi oprema ili obuka za novinare pa do toga da se političkim i diplomatskim sredstvima zaštite redakcije od prekomernog pritiska režima. Recimo “očisti voda iz kablova” zbog kojih je u jednom momentu iz etra nestao radio B92. Ili, recimo da se neprestano neko iz Londona interesuje da li su i koliko ugroženi dopisnici te da li im je potrebna neka zaštita.

Bilo je ponekad i komičnog nerazumevanja onoga što se ovde dogadja. Tako je jedna mudrica upriličila Kurs za preživljavanje u neprijateljskom okruženju ( to moraju da prodju svi novinari BBC koji rade na rizičnim područjima), 22 jula ’99 u sred Prištine. I za dopisnike iz Beograda i Podgorice. Nikom se ništa nije desilo a moglo je. Obezbedjenje je bilo vrhunsko. Za razliku od UNMIK-ovog čiji je jedan službenik tih dana u Prištini izboden nožem jer je na pogrešnom jeziku odgovorio na pitanje.

I eto tako, odlučno je neko u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova izmerio da Svetsku službu treba redukovati i od 2014.godine prebaciti na budžet domaćeg BBC.

U medjuvremenu zarad uštede famoznih 16 odsto ugasiše 5 jezičkih redakcija medju kojima i srpsku. Ona je preostala od jugoslovenske redakcije koja je iz Londona decenijama, više od 7, u etar slala poruku “slušate BBC” a ovde se u javnosti ukorenila izreka “Javio London”. ( ’93, kada sam počeo da radim za BBC Serbian, javio mi se beogradjanin koji je London slušao još od onomad, na SW, i dugo sam sa njim održavao kontakt).

U poslednjim decenijama ono što je javljao London bilo je bazirano na zapadnim demokratskim tekovinama čiji su nezaobilazni deo bila ljudska prava i visoki medijski profesionalni standardi. Ti standardi su stvarna mera kvaliteta profesije i javnog servisa. Upitala me je ovih dana jedna mladja koleginica da li ukidanje Srpskog servisa znači da je u Londonu procenjeno kako je u Srbiji domašen očekivan demokratski nivo i visok standard medijskih sloboda. Odgovorio sam da je razlog ukidanja srpske i drugih jezičkih redakcija pre svega finsijski. Nedostatak para ali i, rekao bih, nastojanje aktuelnog Kameronovog kabineta da u istoriju udje kao vlada koja je sprovela najobuhvatniji program državne štednje. Nekako mi se čini da odluka o kojoj se govori verovatno spada u one za koje se ne bi moglo reći da su mudre.

No, kako god, što se BBC Serbian tiče za javnost i ovdašnje medije zatvara se istorijski vrlo značajna “knjiga”. Teoretičari medija dobijaju sjajan materijal za proučavanje a nama koji smo bili deo te priče i divnog društva preostaje setno zadovoljstvo. Na početku sam pomenuo kolege iz beogradske kancelarije. Veći deo redakcije, logično je, radi u londonskom Bush House. Kada sam počeo da se sa njima dopisujem bila je to Jugoslovenskla sekcija koju je vodila Maja Samolov.

Kasnije, kao što je u napisao Nenad, uprava BBC je pratila situaciju na Yugo terenu pa su se sekcije razdvojile prema jezicima.

Srpsku je urednički preuzeo Aleksa Zorić a kolege i prijatelji su Fedja Ninčić, Lidija Vukićević, Jelena Bogavac, Nenad Klarić, Dejan Čalovski, Slobodan Topović, Dejan Radojević, Danica Ilić, Nataša Šimović, Miodrag Vidić, Slobodan Cicmil, Uroš Bobić, Tanja Štrbac, Biljana Bursać Brise, sada penzioneri, Predrag Stojović i Strahinja Banašević.

Dakle, Javio London, još koji dan u etru pa u istoriju.

Radili smo godinama, stolica do stolice u beogradskoj kancelariji BBC World Service. Kao dopisnici srpske sekcije, zajedno sa Slobodanom Stuparom (on i ja smo 1993-će nastavili posao dopisnika koji su pre nas radili Nenad Šebek i Dušan Radulović) i Marijanom Živković, Slavicom Ivanović. Doduše, ja sam u septembru dobio i prihvatio ponudu da predjem. da se praktično vratim u Radio Beograd.

Tako negde od početka novembra u Nušićevu 10 ( tu je više od decenije beogradski BBC Office) odlazio sam ponekad na kafu. Dakle, ta SMS poruka značila je da je u Londonu konačno prelomljena sudbina nečega što je započelo još 1939. Svejedno, te večeri nekako sam imao utisak da mi se srce steže. Ne samo zbog skoro 18 godina rada za BBC Serbian. Bio sam na vratima sale Ateljea 212 i ceremoniju dodele Dobričinog prstena Seki Sabljić, odgledao sam pomalo rasejano.

Nekako mi je sve vreme u pameti bilo da definitivno nestaje vrlo važan deo ovdašnje medijske, pre svega radijske istorije. Malo je poznato da je svoje iskustvo sa BBC-je imao i legendarni Predrag Milojević. Opisao je to u knjizi “Kažem ja sebi”. Milojević se ’39 obreo u Londonu pošto ga je Gebels isprašio iz Berlina. Njegovo iskustvo sa Englezima i BBC-jem je sasvim drugačije ali svedoči o korenu, nastanku onoga što se ovih dana gasi. Evo tog dela na koji me je podsetio mladji kolega Miloš Janković.

"Kako Englezi, inače bezbrižni u miru mogu da budu bezobzirni u ratu, iskusio sam lično. Kada je u septembru 1939 počeo Drugi svetski rat, bio sam u Londonu, potpuno odsečen od Beograda i “Politike”. Odmah, takoreći preko noći, ustanovljeno je Ministarstvo informacija iz kojeg je vodjena propaganda kojoj bi po efikasnosti i bezobzirnosti mogao i Gebels da zavidi. BBC je emitovao propagandne emisije na gotovo svim stranim jezicima. Meni je ponudjeno učestvujem u emisijama na srpsko-hrvatskom jeziku. Ponudu nisam prihvatio. Ne mogu da učestvujem u propagandi jedne strane kada je moja zemlja u miru sa obema, ma koliko da je meni jedna strana milija od druge. Brzo sam primetio da nisam poželjan. Našao sam se takoreći na belom hlebu pa sam izrazio gotovost da se vratim u svoju zemlju".

Milojević se, prvo brodićem, kroz minsko polje u Lamanšu i bez pojasa za spasavanje, kako svedoči u memoarima, prvo prevezao do Kalea a zatim vratio u Beograd gde je ubrzo stigao rat.

Da, to su Englezi. Znaju da budu surovo odlučni u nameri da do kraja izvedu ono što su naumili.Tako, kaže moje iskustvo, nisu štedeli ni novac ni vreme niti bilo koju vrstu napora da pomognu medijima u Srbiji za Miloševićevog vakta. Počev od toga da se obezbedi oprema ili obuka za novinare pa do toga da se političkim i diplomatskim sredstvima zaštite redakcije od prekomernog pritiska režima. Recimo “očisti voda iz kablova” zbog kojih je u jednom momentu iz etra nestao radio B92. Ili, recimo da se neprestano neko iz Londona interesuje da li su i koliko ugroženi dopisnici te da li im je potrebna neka zaštita.

Bilo je ponekad i komičnog nerazumevanja onoga što se ovde dogadja. Tako je jedna mudrica upriličila Kurs za preživljavanje u neprijateljskom okruženju ( to moraju da prodju svi novinari BBC koji rade na rizičnim područjima), 22 jula ’99 u sred Prištine. I za dopisnike iz Beograda i Podgorice. Nikom se ništa nije desilo a moglo je. Obezbedjenje je bilo vrhunsko. Za razliku od UNMIK-ovog čiji je jedan službenik tih dana u Prištini izboden nožem jer je na pogrešnom jeziku odgovorio na pitanje.

I eto tako, odlučno je neko u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova izmerio da Svetsku službu treba redukovati i od 2014.godine prebaciti na budžet domaćeg BBC.

U medjuvremenu zarad uštede famoznih 16 odsto ugasiše 5 jezičkih redakcija medju kojima i srpsku. Ona je preostala od jugoslovenske redakcije koja je iz Londona decenijama, više od 7, u etar slala poruku “slušate BBC” a ovde se u javnosti ukorenila izreka “Javio London”. ( ’93, kada sam počeo da radim za BBC Serbian, javio mi se beogradjanin koji je London slušao još od onomad, na SW, i dugo sam sa njim održavao kontakt).

U poslednjim decenijama ono što je javljao London bilo je bazirano na zapadnim demokratskim tekovinama čiji su nezaobilazni deo bila ljudska prava i visoki medijski profesionalni standardi. Ti standardi su stvarna mera kvaliteta profesije i javnog servisa. Upitala me je ovih dana jedna mladja koleginica da li ukidanje Srpskog servisa znači da je u Londonu procenjeno kako je u Srbiji domašen očekivan demokratski nivo i visok standard medijskih sloboda. Odgovorio sam da je razlog ukidanja srpske i drugih jezičkih redakcija pre svega finsijski. Nedostatak para ali i, rekao bih, nastojanje aktuelnog Kameronovog kabineta da u istoriju udje kao vlada koja je sprovela najobuhvatniji program državne štednje. Nekako mi se čini da odluka o kojoj se govori verovatno spada u one za koje se ne bi moglo reći da su mudre.

No, kako god, što se BBC Serbian tiče za javnost i ovdašnje medije zatvara se istorijski vrlo značajna “knjiga”. Teoretičari medija dobijaju sjajan materijal za proučavanje a nama koji smo bili deo te priče i divnog društva preostaje setno zadovoljstvo. Na početku sam pomenuo kolege iz beogradske kancelarije. Veći deo redakcije, logično je, radi u londonskom Bush House. Kada sam počeo da se sa njima dopisujem bila je to Jugoslovenskla sekcija koju je vodila Maja Samolov.

Kasnije, kao što je u napisao Nenad, uprava BBC je pratila situaciju na Yugo terenu pa su se sekcije razdvojile prema jezicima.

Srpsku je urednički preuzeo Aleksa Zorić a kolege i prijatelji su Fedja Ninčić, Lidija Vukićević, Jelena Bogavac, Nenad Klarić, Dejan Čalovski, Slobodan Topović, Dejan Radojević, Danica Ilić, Nataša Šimović, Miodrag Vidić, Slobodan Cicmil, Uroš Bobić, Tanja Štrbac, Biljana Bursać Brise, sada penzioneri, Predrag Stojović i Strahinja Banašević.

Dakle, Javio London, još koji dan u etru pa u istoriju.

Radili smo godinama, stolica do stolice u beogradskoj kancelariji BBC World Service. Kao dopisnici srpske sekcije, zajedno sa Slobodanom Stuparom (on i ja smo 1993-će nastavili posao dopisnika koji su pre nas radili Nenad Šebek i Dušan Radulović) i Marijanom Živković, Slavicom Ivanović. Doduše, ja sam u septembru dobio i prihvatio ponudu da predjem. da se praktično vratim u Radio Beograd.

Tako negde od početka novembra u Nušićevu 10 ( tu je više od decenije beogradski BBC Office) odlazio sam ponekad na kafu. Dakle, ta SMS poruka značila je da je u Londonu konačno prelomljena sudbina nečega što je započelo još 1939. Svejedno, te večeri nekako sam imao utisak da mi se srce steže. Ne samo zbog skoro 18 godina rada za BBC Serbian. Bio sam na vratima sale Ateljea 212 i ceremoniju dodele Dobričinog prstena Seki Sabljić, odgledao sam pomalo rasejano.

Nekako mi je sve vreme u pameti bilo da definitivno nestaje vrlo važan deo ovdašnje medijske, pre svega radijske istorije. Malo je poznato da je svoje iskustvo sa BBC-je imao i legendarni Predrag Milojević. Opisao je to u knjizi “Kažem ja sebi”. Milojević se ’39 obreo u Londonu pošto ga je Gebels isprašio iz Berlina. Njegovo iskustvo sa Englezima i BBC-jem je sasvim drugačije ali svedoči o korenu, nastanku onoga što se ovih dana gasi. Evo tog dela na koji me je podsetio mladji kolega Miloš Janković.

"Kako Englezi, inače bezbrižni u miru mogu da budu bezobzirni u ratu, iskusio sam lično. Kada je u septembru 1939 počeo Drugi svetski rat, bio sam u Londonu, potpuno odsečen od Beograda i “Politike”. Odmah, takoreći preko noći, ustanovljeno je Ministarstvo informacija iz kojeg je vodjena propaganda kojoj bi po efikasnosti i bezobzirnosti mogao i Gebels da zavidi. BBC je emitovao propagandne emisije na gotovo svim stranim jezicima. Meni je ponudjeno učestvujem u emisijama na srpsko-hrvatskom jeziku. Ponudu nisam prihvatio. Ne mogu da učestvujem u propagandi jedne strane kada je moja zemlja u miru sa obema, ma koliko da je meni jedna strana milija od druge. Brzo sam primetio da nisam poželjan. Našao sam se takoreći na belom hlebu pa sam izrazio gotovost da se vratim u svoju zemlju".

Milojević se, prvo brodićem, kroz minsko polje u Lamanšu i bez pojasa za spasavanje, kako svedoči u memoarima, prvo prevezao do Kalea a zatim vratio u Beograd gde je ubrzo stigao rat.

Da, to su Englezi. Znaju da budu surovo odlučni u nameri da do kraja izvedu ono što su naumili.Tako, kaže moje iskustvo, nisu štedeli ni novac ni vreme niti bilo koju vrstu napora da pomognu medijima u Srbiji za Miloševićevog vakta. Počev od toga da se obezbedi oprema ili obuka za novinare pa do toga da se političkim i diplomatskim sredstvima zaštite redakcije od prekomernog pritiska režima. Recimo “očisti voda iz kablova” zbog kojih je u jednom momentu iz etra nestao radio B92. Ili, recimo da se neprestano neko iz Londona interesuje da li su i koliko ugroženi dopisnici te da li im je potrebna neka zaštita.

Bilo je ponekad i komičnog nerazumevanja onoga što se ovde dogadja. Tako je jedna mudrica upriličila Kurs za preživljavanje u neprijateljskom okruženju ( to moraju da prodju svi novinari BBC koji rade na rizičnim područjima), 22 jula ’99 u sred Prištine. I za dopisnike iz Beograda i Podgorice. Nikom se ništa nije desilo a moglo je. Obezbedjenje je bilo vrhunsko. Za razliku od UNMIK-ovog čiji je jedan službenik tih dana u Prištini izboden nožem jer je na pogrešnom jeziku odgovorio na pitanje.

I eto tako, odlučno je neko u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova izmerio da Svetsku službu treba redukovati i od 2014.godine prebaciti na budžet domaćeg BBC.

U medjuvremenu zarad uštede famoznih 16 odsto ugasiše 5 jezičkih redakcija medju kojima i srpsku. Ona je preostala od jugoslovenske redakcije koja je iz Londona decenijama, više od 7, u etar slala poruku “slušate BBC” a ovde se u javnosti ukorenila izreka “Javio London”. ( ’93, kada sam počeo da radim za BBC Serbian, javio mi se beogradjanin koji je London slušao još od onomad, na SW, i dugo sam sa njim održavao kontakt).

U poslednjim decenijama ono što je javljao London bilo je bazirano na zapadnim demokratskim tekovinama čiji su nezaobilazni deo bila ljudska prava i visoki medijski profesionalni standardi. Ti standardi su stvarna mera kvaliteta profesije i javnog servisa. Upitala me je ovih dana jedna mladja koleginica da li ukidanje Srpskog servisa znači da je u Londonu procenjeno kako je u Srbiji domašen očekivan demokratski nivo i visok standard medijskih sloboda. Odgovorio sam da je razlog ukidanja srpske i drugih jezičkih redakcija pre svega finsijski. Nedostatak para ali i, rekao bih, nastojanje aktuelnog Kameronovog kabineta da u istoriju udje kao vlada koja je sprovela najobuhvatniji program državne štednje. Nekako mi se čini da odluka o kojoj se govori verovatno spada u one za koje se ne bi moglo reći da su mudre.

No, kako god, što se BBC Serbian tiče za javnost i ovdašnje medije zatvara se istorijski vrlo značajna “knjiga”. Teoretičari medija dobijaju sjajan materijal za proučavanje a nama koji smo bili deo te priče i divnog društva preostaje setno zadovoljstvo. Na početku sam pomenuo kolege iz beogradske kancelarije. Veći deo redakcije, logično je, radi u londonskom Bush House. Kada sam počeo da se sa njima dopisujem bila je to Jugoslovenskla sekcija koju je vodila Maja Samolov.

Kasnije, kao što je u napisao Nenad, uprava BBC je pratila situaciju na Yugo terenu pa su se sekcije razdvojile prema jezicima.

Srpsku je urednički preuzeo Aleksa Zorić a kolege i prijatelji su Fedja Ninčić, Lidija Vukićević, Jelena Bogavac, Nenad Klarić, Dejan Čalovski, Slobodan Topović, Dejan Radojević, Danica Ilić, Nataša Šimović, Miodrag Vidić, Slobodan Cicmil, Uroš Bobić, Tanja Štrbac, Biljana Bursać Brise, sada penzioneri, Predrag Stojović i Strahinja Banašević.

Dakle, Javio London, još koji dan u etru pa u istoriju.