Na početku beše reč... Čovek se drži za reč, a vo za rogove... Reč mu je dukat... Reč iz usta, k’o kamen iz ruke... Rečima tesno, mislima komotno.
A jesam se ono raznjanjavio malo prošlog puta... Šta ćete, sentimentalnost i nostalgija mi nisu strane osobine. Dapače, čak, šta više, naprotiv i usprkos, krajnje su mi domaće. Nije čak ni zbog godina, vavek sam takav bio. A i povod je bio dobar – urušava se, mic po mic, najveći i najbolji medijski gigant na svetu.No, druga mi je tema danas – REČ!!!
Nekako, baš nakon onog raznjanjavljenja na Mondu, zove me telefonom novinar britanskog lista “The Guardian”. Piše tekst o gašenju sekcija BBC, pa… ako bih rekao koju tim povodom. Izreknem ja koju tim povodom i on mi se na kraju razgovora zahvali i upita za e-mail adresu da mi pošalje tekst a potom se raspita i za poštansku da mi pošalje novine. Dva dana kasnije, stigne e-mail i elektronska verzija teksta. Dve nedelje kasnije, zakoprca se iznad mog poštanskog sandučeta ogromni beli koverat, a u njemu…
Razmisljam nešto… Novinar koji mi se javio je zvao iz Rima, tamo dopisnikuje. On je morao nekome u Londonu da kaže, taj je nekome iz administracije pak rekao da se pripremi taj broj, pa je taj opet javio onima iz pretplate… da bi mi na kraju te novine od nekoga desetog stigle čak iz Švedske, jer na koverti je pečat švedske pošte. Koliko li je njih bilo uključeno u proces poštovanja zadate reči? Prisećam se nešto i svojih engleskih 3600-ak dana i nešto zaista ne mogu da se setim da je neko dao reč, a nije je održao. Ne… nisam naivan, samo se tako češljam. Uostalom, sami Englezi svoju zemlju znaju da nazovu “perfidnim Albionom”. A pamtim i svedočenje pomoćnika ministra unutrašnih dela pred sudom nakon koje je – kada su ga novinari pritisli dokazima – priznao da je bio “ekonomičan sa istinom”. Ali mi se nekako čini da su braća Englezi ipak – generalno gledano - em malo oprezniji kada daju reč, em da se malo više trude i da je, kako bi se to kod nas u protekle dve decenije reklo – “ispoštuju”.
Daju reč i naši, nije da ne daju, nije aga cicija! Eto, ne tako davno, svi se zarekoše da će pare od buduće prodaje “Telekoma” biti mudro usmerene u investicije, a ne protraćene na tekuću potrošnju i popunjavanje (brojnih) rupa u državnom budžetu. Kada su novinari, po sili struke sumjničava fela, upitali jednog ministra - a kako da se u to obećanje poveruje kada je toliko primera suprotnih, on je dostojanstveno odgovorio da će morati da im (Vladi) veruju “na reč”. Ne znam kako vama, štovani čitaoče, ali mene je to baš uspokojilo. Konačno, i ovi naši shvatiše da reč nije šala, da je kao dokaz dovoljna. Još samo da doživim i to da je “ispoštuju” i miran sam skroz. Uostalom, i Mrkonjić je dao reč da će 2012. dati otkaz ukoliko Koridor 10 ne bude završen. Doduše, isteći će te godine i mandat ovoj Vladi, pa će mu to sigurno olakšati ispunjenje zadate reči. A koliko ja vidim da napreduju radovi, a vidim, jer često tuda vozim, nešto ne bih rekao da ćemo taj autoput videti završen u narednih 5, 6 godina.
A kako se još odnosimo prema reči? Pisanoj, recimo? Pa eto, štampa se, nije da se ne štampa. Mada, baš sam se rastužio kada sam svratio na uobičajeni vašar knjiga u Domu sindikata u kojem se posle novogodišnjeg slavlja knjige prodaju i upola cene. Šta se nudi?
“Srećni i kad je teško”, “Magija uspeha”, “Put ka veličanstvenosti”, “Snaga glasa”… Pola štandova se povija pod knjigama za samopomoć svake vrste. Daju reč i naši, nije da ne daju, nije aga cicija! Eto, ne tako davno, svi se zarekoše da će pare od buduće prodaje “Telekoma” biti mudro usmerene u investicije, a ne protraćene na tekuću potrošnju i popunjavanje (brojnih) rupa u državnom budžetu. Kada su novinari, po sili struke sumjničava fela, upitali jednog ministra - a kako da se u to obećanje poveruje kada je toliko primera suprotnih, on je dostojanstveno odgovorio da će morati da im (Vladi) veruju “na reč”. Ne znam kako vama, štovani čitaoče, ali mene je to baš uspokojilo. Konačno, i ovi naši shvatiše da reč nije šala, da je kao dokaz dovoljna. Još samo da doživim i to da je “ispoštuju” i miran sam skroz. Uostalom, i Mrkonjić je dao reč da će 2012. dati otkaz ukoliko Koridor 10 ne bude završen. Doduše, isteći će te godine i mandat ovoj Vladi, pa će mu to sigurno olakšati ispunjenje zadate reči. A koliko ja vidim da napreduju radovi, a vidim, jer često tuda vozim, nešto ne bih rekao da ćemo taj autoput videti završen u narednih 5, 6 godina.
A kako se još odnosimo prema reči? Pisanoj, recimo? Pa eto, štampa se, nije da se ne štampa. Mada, baš sam se rastužio kada sam svratio na uobičajeni vašar knjiga u Domu sindikata u kojem se posle novogodišnjeg slavlja knjige prodaju i upola cene. Šta se nudi?
Od onih o tome kako da se obogatite do kako da svoju tešku depresiju pretvorite u stanje totalnog ispunjenja, blaženstva i sreće. Što je najzanimljivije… ljudi kupuju!
Optimista bi rekao da je to pouzdan znak da će Srbija uskoro postati zemlja u kojoj teku med i mleko i kojom zadovoljno šeta presrećni živalj, svi veseli, razdragani, u savršenoj harmoniji sa sobom i svima oko sebe. Regionalni lideri u sreći! Cinik ili pesimista (pu…pu…pu… sreća te ja to nisam!) bi možda rekao da se od takove lektire ofajde jedino autori i izdavači.
Da se za naprslu cev zove vodoinstalater, za izgoreli kabl električar, za preopterećeni um ili emocije psiholog ili, božemesakloni, psihijatar… a ne vadi knjiga sa police.
Druga polovina štandova se povija pod teretom stare i nove srBujušće misli i papira. “I bogovi su govorili srpski”, “I gradišćanski Hrvati su Srbi”, “Probudi se Srbijo”. To je, pretpostavljam, takođe lektira za depresivne misli. Zavališ se na kauč, utišaš malo “Farmu” (čujem da nema više “Farme”, da je sada nešto drugo, zna li neko da li je to tačno?), podeliš ženi i deci par šamara ‘nako preventivno i uzmeš Knjigu u ruke. Da, da…
Knjigu sa velikim “K”. Jer nije to bilo kakva knjiga, to je Knjiga! O SrBstvu, bre! O tome kako smo najstariji, najdivniji, najlepši, najpotentniji, najpametniji, naj… I samo da nije svih tih belosvetskih zavera, vatikana (u množini, zato je malo “V”), masona, trilateralnih i vandebiltovih komisija, cionizma, biciklizma, nevladinog sektora, tranzicije, hagova i delponteovaca i bramercova… ma bio bi ovo Raj, brale. Sve sa velikim “R”.
I tako čitaš, i zaboraviš na platu (ako je ima), posao (ako ga ima), ženu i decu (ako ih ima), švalerku/švalera (ako ih ima), minus na tekućem (ako ga ima, tekućeg, minus se podrazumeva), kredite (ima ih), Kosovo (ako ga ima), 25 članova vlade (ima ih, jedan u ostavci), Upitnik Evropske unije (popunjen, doduše, ne baš najbolje)… na sve to zaboraviš, utoneš u sjajnu prošlost i uživaš… sve dok ne dođe vreme da pojačaš ton na “Farmi” jer su se upravo posvađale…
Ijuuu!!! Pa ovo je ŠTAMPANA reč, tj. novina, tj. reklama za istu.
Ni manje ni više nego NEDELJNIK, sve sa velikim slovima. Pa se još zove i “kontra”, sve sa malim. Koliko mene sećanje služi (novinar u ostavci već 8 godina, pa sećanje malo popustilo, ne morate da mi verujete na reč), na naslovnu se stranu stavlja ono najznačajnije, najvažnije, najsrBskije…
Kad ono – “Šta Vendi krije u gaćama”. Na niske nam grane spalo srBstvo! E… kada smo kod grane, moj hibiskus na zastakljenoj terasi misli da je proleće, i cveta k’o lud. Kao da je dao reč da će mi nadoknaditi zimski manjak sunca…
...