Drugi, možda daleko važniji uslovi se ni ovog puta ne pominju - kao na primer, bolji uslovi za takmičare i gledaoce na samim stadionima ili, što je ovde i dalje samo mislena imenica, grejači terena. Uvek je odgovor bio, a verovatno da će i još dugo vremena biti, nema se para. Da baš nema nije tačno, jer je samo od plasmana na Svetsko prvenstvo prošle godine u Savez stigla lepa količina strane valute. E sad, za šta se troši - druga je priča.

Sigurno je, medjutim, da do terena i stadiona u mnogim mestima novac neće doći, pa će tamošnje livade i oranice, kao i do sada, biti poprište mučenja sa loptom i davljenja dotične. Jer, busenja, pa i krtičnjaka ima i u petercu, a kamoli na drugim delovima terena. Onaj tim koji je u stanju da igra više loptom u vazduhu biće tu u dalekom boljem položaju od onih koji stvari baziraju na duplim pasovima i drugim zemaljskim dodavanjima.

Ako u tom smislu baš ne tražimo dlaku u jajetu, onda bi se moglo reći da u ovdašnjoj prvoj ili premier ligi ima tek pet-šest boljih terena i tri ili četiri solidnija stadiona. O nižim ligama na te teme ne treba ni trošiti reči. Skloniji generalizaciji zaključiće da je to direktan rezultat siromaštva ovog društva i, naravno, biće u pravu. Mislim, medjutim, da su oni koji su na ovaj ili onaj način u ili oko fudbala, mogli daleko više da urade. Da su hteli ili znali, naravno. Ali, to nam je što nam je, pa će tako i nastavak prvenstva ponovo okupiti ono malo standardnih gledalaca i nešto više frustriranih mladih ljudi iz navijačkih grupa koje su same sebi nadenule imena za ponos!

Da li će opet biti “zanimljivije” na tribinama nego na terenu? Ne znam, ali sam poprilični skeptik da će se igrati bolje i lepše, a još više da će se bilo kakvim dosadašnjim merama sprečiti nasilje na stadionima. Iz tih razloga, možda ću izbegavati utakmice takozvane premier lige i odlaziti na terene, takodje takozvane, beogradske tramvaj lige. Imena su im očito data iz počasti i iz milošte. Ovi iz milošte, po meni, daleko više opravdavaju ime lige. Tamo se igra za taj rang sasvim solidno, može se videti i poneki zanimljiv mlad talentovan igrač, daleko manje je foliranja i nameštanja, a i kafane sa bašticama su odmah pored terena. Pa, ako je na terenu baš preterano dosadno, sednemo za astal, kelner se odmah javi, poručimo i - to je to.

Fudbal se od davnina doživljavao kao radost igre, a na zadovoljstvo gledalaca. E, pa ja spadam medju te kojih je danas sve manje (bar prema javnom deklarisanju) što hoće da vide znanje, veštinu, sportsku drskost i fair-play. Ovde toga u premier ligi sigurno nema, a na takozvanim malim terenima se još može naći. Iz tih razloga dragocen će mi i dalje biti vlastiti televizor i, uz završnice dve evropske lige, sa zadovoljstvom ću nastaviti da pratim prenose engleskih, nemačkih i španskih nacionalnih šampionata.

Hoću da gledam one koji imaju fudbal u malom prstu, koji veštinom i lepotom igre kao od šale privlače desetine hiljada gledalaca i gde je uvek glavno ono što se dogadja na terenu, a ne na tribinama. Ako me naši najveći klubovi već sledeće nedelje ubede u suprotno, eto me, stižem. Ma, biću svaki put na stadionu najmanje sat pre početka utakmice.