Ne, nije reč ni o Gadafiju ni o božemeoprosti Mlađanu... Obojica su živi, zdravi i koprcaju se da opstanu na vlasti, mada se ovaj prvi koprca tako što šalje borbene avione na svoj narod, a ovaj drugi daje ostavku nakon što je smenjen. Prema svecu i tropar! Neće ovde biti reči ni o Bramercu, taj je jopet u Beogradu, ali to već postaje monotono. Tisuću mu mrkvica, pa on je opet nezadovoljan što mi još tragamo, a nikako da uđemo u trag tom dvojcu koji kormilari Srbijom u drugom smeru of EU (koja nema alternativu). Kriza bato..
GLEMBAJEVI, JOŠ JEDAN POGLED
Najpre, baš je, baš je, baš je bilo lepo ponovo Glembajeve videti na sceni. Drugi utisak: tekst je jači od predstave, publika je reagovala isključivo na neke duhovite replike, ne na interpretaciju. Treće... uopšte mi nije jasno zašto se digla tolika frka i zašto je predstava dobila oreol politizovane ili “političke” predstave. Ako je “politički” to što se Krleža ponovo pojavio na beogradskim pozornicama... Aman ljudi, pa na koliko god se država i ideologija mi uspešno delili, on nam JESTE deo zajedničke kulturološke matrice i tradicije. Vidim, neki kritičari su pravili paralele izmedju ondašnjih (Ignjat Glembaj) i današnjih tajkuna... ali to nije politika a nije, bogumi, ni za poređenje. Ignjat je, da prostite, imao stila!
A nije politika ni to što igraju dva strana glumca, viđeno ranije, a i onoliki Englezi igraju po Amerikama pa nikom ništa. Svojevremeno (1987.) Mastrojani igrao kod Nikite Mihalkova u “Oči Čornije” i ni to nije bila politika već samo fenomenalan spoj ruske i italijanske duše [E moj Laziću (Lazić Petar, poeta i aforističar serBski, autor knjige “Kratka istorija duše”) nema teksta u koji je tebe teško udenuti!]. A predstava se ipak nekako vodi kao “politička” i stoga je karta za nju dragocenija of Fijatovih investicija. I podjednako ju je teško videti i naći u zbilji. Te je stoga i publika šarena do bola, bilo ih je čak i koji vole pozorište!
No, ipak najpre predstava, pa onda tek publika (ej, pročitajte do kraja, taj deo o publici je najzanimljiviji, a ima i tračeva!). Bio sam krajnje sumnjičav jer je režirao Jagoš Marković, a on mi je na ličnoj crnoj listi još od kako sam mu video pinkovizovanu “Gospođu ministarku” u Narodnom pozorištu. Tako upropastiti i uprljati Nušića je zaista sramno, ja sam se umesto njega stideo i izašao, naravno, na prvoj pauzi. Sa druge strane, vrlo je dobro režirao operu “Figarova ženidba”, a kod Glembajevih je... pa tako, “odradio” je posao kako to u zemlji Srbiji volimo da kažemo. I da “odradimo”. I to je sve. Scenografija, kostimi, rasveta... na nivou korektnog. Glumci... eh, vraćamo se na reditelja i moram da kažem da mu je kasting najveći promašaj. Bar u očima mene kao gledaoca, ne pretendujem na poziciju pozorišnog kritičara, samo sam jednom davno i dugo živeo sa jednom kriticarkom, a to me ne čini kvalifikovanim licem, zar ne?
Najpre mi bode oči barunica Castelli, tj. Anica Dobra. Njen povratak na srpsku pozorišnu scenu je mogao biti (i trebalo je da bude) nešto drugo, a ne ovaj lik. Još pamtim njenu “Malu” pre dvadesetak godina, i stresem se kada se setim kakva je bila. Odlična je glumica i dalje, ali nije ovo njen fah. Doduše, priznajem – kao i svaki Beograđanin svoje generacije, ja imam nekoliko ozbiljnih predrasuda. Najpre, čim čujem “Purgerku” (za mlađu populaciju objašnjenje: Zagrepčanka) kako mekano izgovara: č, ć, dž i đ, meni odmah klecaju kolena! Odatle i druga predrasuda: ako je trebalo nekog za kast listu uvesti iz inostranstva, trebalo je neku Agramerku (takođe, Zagrepčanka) dovesti da bude Castellijeva.
Slovenac Boris Kavaca je, kao Ignjat Glembaj, fizički bio odličan, ali mu glas nije pratio lik kojeg je na bini odlično oblikovao i nosio. Uloga Leona Glembaja je otišla Makedoncu Nikoli Ristanovskom, očigledno novom mezimcu beogradske publike, jedini je dobio ovacije na kraju. U “Narodnom” igra sjajnog derviša (Meša Selimović, “Derviš i smrt”), ali mora da se oslobodi jednog tika koji je uneo u oba lika. Svako malo, prelazi rukama preko lica, kao da se umiva... nema potrebe! Dobar je kao Leone, uz još jednu primedbu koja se, doduše, odnosi na čitavu kast listu:
Manje više, svi su se trudili da govore “zagrebački” i sem Svetozaru Cvetkoviću (jedini koji dobija odličnu ocenu za ceo lik Zilberbranta) i Jeleni Đokić (njoj samo u prvom delu predstave) to nikome nije pošlo za rukom. Malo šta može upropastiti predstavu kao nematernji jezik, tj. dijalekt. Glembajeve VALJA igrati u dijalektu (štaviše, i na nemačkom kojeg Krleža obilato koristi jer je bio lingua franca tadašnjeg visokog društva. Sa nemačkim su svi, a posebno Dobra, dobro izašli na kraj) i bez tog dijalekta Glembajevi meni jednostavno nisu Glembajevi.
No, nemojte meni verovati, ja sam čudan čovek, meni je sasvim normalno da Entoni Hopkins “skine” akcenat sa juga SAD, da Kevin Spejsi ili Al Paćino govore engleski kao da rasli uz skute britanske kraljice. Pa nešto slično očekujem i ovde, tim pre što IMAMO glumčine i.... hmm, kako li glasi oblik ženkog roda???
Toliko o predstavi, ostalima ću učiniti uslugu i neću ih pominjati. Da pređemo na ono zanimljivije! Dve anegdote.
Sedim ja, tako stešnjen, u dvanaestom, poslednjem redu partera i čekam da svi sednu. Ispred mene se smeštaju dva baš mlada para. Jedan momak visok, štrkljast, drugi oniži, sabijenog vrata i pomodno skraćene kose “a la Jeremić”. Devojke... hmmm... prerasle status devojčica, ali jedva! Garderoba sakriva samo ono što baš mora. I time, naravno, potencira. Baš mi je bilo drago da vidim na tim mladim licima istinsku, duboku zainteresovanost em za pozorište, em za Krležu. Malo je, međutim, bilo problema sa razumevanjem zbivanja na sceni, te je momak sabijenog vrata u trenutku umiranja Ignjata Glembaja na sceni, morao svojoj prijateljici da pojasni: “Pa bacio je kašiku”. Onda je i njoj bilo sve jasno.
Drugi detalj. Baš mi je bilo lepo videti gradonačelnika nam, Đilas Dragana, kako prati trendove i voli Krležu. Kao što je red, sedeo je u prvom redu. Drago mi je i da se lepo opustio i ispružio noge na stepenice koje vode na binu! Ne bi valjalo da ga sutradan muče kolena i ometaju u dejstvovanju na polzu grada Beograda zato što sinoć nije lepo ispružio noge. Drago mi je bilo i da vidim da čak i u pozorištu, moj gradonačelnik non stop brine o gradu i da mu sve vreme tokom predstave svetluca mobilni, to se zove pregalaštvo drugovi!
A ne k’o neki koji isključe telefone kada uđu u pozorište ili na koncert i baš ih briga za posao! Nadam se samo da mu nije smetalo to što je u njegovoj neposrednoj blizini jedna dama sve vreme žvakala žvaku, meni bi to smetalo u bavljenju mobilnim telefonom... Ali ja sam čovek čudan, namćor i sitničav, nemojte meni verovati ili se na moj sud osloniti!