Preko ekrana promiču slike dobro poznate građanima Srbije iz prve ruke. Noć, bljesak, vatreni plameni rep koji prati “Tomahavk” raketu na putu ka cilju. Onda crno-bela slika, krst koji postaje sve veći i konačno – sneg na ekranu. Ciljevi, srećom po nas, nisu negde u našem komšiluku već negde daleko, u Libiji.
U subotu mi stiže SMS od jedne prijateljice: “Znam da nije lako odgovoriti sa da ili ne, ali misliš li da bi strana intervencija u Libiji bila opravdana?” Odgovorio sam da – srećom – ta briga ne muči mene, već Obamu, Sarkozija, Kamerona... Gadafija već ne, pitanje je može li njega išta da zabrine. Par sati nakon te poruke, krenuli su francuski avioni, pa onda američke i engleske krstareće rakete.
Još jedno Mc Bombardovanje, još jedan ishitreni rat čije posledice niko ne može da predvidi. Zavili ga u koju god oblandu - humanitarna intervencija, zaštita civila, zaštita pobunjenika, promena režima, kako god ga zapakovali - rat je! Ginu ljudi, bar će neko stradati i dok ja ovo pišem i dok vi ovo čitate. Uz svu preciznost savremenog naoružanja, takozvana “kolateralna šteta” će opet biti metafora za pokidane udove, smrt žena, dece... A ni oni koji će u uniformi biti ubijeni, ne zaslužuju baš svi oni to, ma čija im se zastava na barjaku vije. I sve to u ovom veku i milenijumu za koji smo verovali da će biti lepši, bolji i humaniji od prethodnog. E pa, aferim nam, kako je krenulo!
Obrni, okreni, svet već sredinom marta 2011. ne liči na onaj koji smo poznavali krajem decembra 2010. I nikada više neće ni ličiti. Nije reč samo o tome da se zemljina osa pomerila zbog zemljotresa u Japanu, niti što opet lete “tomahavci”. Oni su i pravljeni da lete, kao što su i tektonske ploče ispod naših nogu stvorene tako da bi se s vremena na vreme pomerale. Na našu štetu, na žalost. Reč nije niti o tome da li će Gadafi pasti ili neće pasti (mada pre tipujem da hoće, a i vreme mu je nakon četrdeset i kusur godina na vlasti). Tunis, Egipat, sada Libija, Bahrein se ljulja, Jemen takodje, ni Jordan ni Emirati nisu stabilni, cene nafte luduju do te mere da čak i Putin (dobro nam došao dragi Volođa) izjavljuje da su otišle previsoko, a skok cena nafte znači više para u ruskim džepovima!
Budućnost nuklearne energije (mirnodopske) je neizvesna, a nove izvore još nismo od ideje pretočili u praksu. Rat u Avganistanu traje evo već desetu godinu, a u Iraku osmu. Dokle će – ne se znaje. Na “sitnije” građanske i ostale sukobe po Afrikama i ostalim udaljenim planetama smo skroz naskroz oguglali i većina nas i ne zna koliko se tamo gine, gladuje i strahuje. I, sve se to nekako događa, nastaje i prolazi takvom brzinom da je i nama laicima teško da pribeležimo na memori čipu u sopstvenoj glavi, a kamoli Mc Stručnjacima i Mc Političarima da umno odreaguju.
Na mikroplanu zemlje Srbije i njenog balkanskog komšiluka, mi se i dalje bavimo samima sobom i jedni drugima. Malo hapsimo, malo dajemo drugima nalog da hapse, malo rekonstruišemo vladu od istih ili bivših Mc Ministara, malo optužujemo komšiluk da je gori od nas. Malo pravimo, malo rešavamo nestašice brašna, mleka i ulja. U međuvremenu to isto mleko i ulje, skuplji su kod nas nego u Nemačkoj (proverio u samoposluzi u Berlinu pre neki dan). Nestašicu zdrave pameti i ne primećujemo! Malo štrajkujemo, malo pretimo štrajkovima. Obećavamo izlazak iz krize, nove strane investicije, nova radna mesta, “prodajemo” virtuelnu umesto da sagledamo pravu realnost.
Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji uporno pokušavaju na isti način da reše problem za koji nam je svima praksa već više puta pokazala da neće i ne može. A mi opet sami sebi nudimo ista obećanja, iste govore, iste teme, iste priče, iste ljudi, ista rešenja, isto sve. I dalje ponižavamo sami sebe i svoju okolinu pričajući - blago budi rečeno - svašta! Slušam tako izjavu Premijera, a u povodu prodaje “Delta Maxi” nekoj belgijskoj privatnoj firmi. Reče gos’n Cvetković, a nit mu nos poraste, nit mu brada otpade: "Direktna investicija belgijskog Deleza od skoro milijardu evra jedna je od najvećih u poslednjih nekoliko godina...“. Daleko bilo da ne verujem svom Premijeru! Ma verujem ja njemu čak i kada mi mozak vrišti da kada privatna firma X iz zemlje Y kupi privatnu firmu Z, to nikako ne može biti „direktna strana investicija“ u zemlju Srbiju!
Daleko bilo da sam jedini koji je to primetio, ali eto... i to prođe i zaboravi se. Kao što i sve ostalo prolazi. Brzo. Kao da živimo u Mc Vremenu i da dajemo Mc Izjave i da to traje Mc Onoliko ili Mc Ovoliko. No, da ne ispadne da reklamiram (a da mi za to ni platili nisu!) jedan američki lanac brze hrane, evo pomenuću ipak i još jedan – KFC, iliti, Kentucky Fried Chicken. Ima i povod, otvorili su lokal na Studentskom trgu, tamo gde ja pamtim Novosadsku (ili beše Vojvodjansku?) banku, na ćošku sa Vasinom. Ulicu iznad, Knez Mihajlovu, ukrasili su tim povodom i sledećom reklamom:
„Najukusnija piletina u Beogradu“? Ma hajte ljudi molim vas! Pa nemamo valjda baš svi Mc Mozgove iliti pileći mozak i pamćenje zlatne ribice koja se, blago si ga njoj, dok jednom obiđe krug oko akvarijuma, ničega ne seća i sve joj je lepo i novo. Kao prvo, piletina već par decenija (sem ako nije stigla od rodbine ili prijatelja sa sela) nema ama baš nikakav ukus. Dobro, priznajem, preterujem malo, ima ukus kuvane ili pržene gume. Još jedno Mc Bombardovanje, još jedan ishitreni rat čije posledice niko ne može da predvidi. Zavili ga u koju god oblandu - humanitarna intervencija, zaštita civila, zaštita pobunjenika, promena režima, kako god ga zapakovali - rat je! Ginu ljudi, bar će neko stradati i dok ja ovo pišem i dok vi ovo čitate. Uz svu preciznost savremenog naoružanja, takozvana “kolateralna šteta” će opet biti metafora za pokidane udove, smrt žena, dece... A ni oni koji će u uniformi biti ubijeni, ne zaslužuju baš svi oni to, ma čija im se zastava na barjaku vije. I sve to u ovom veku i milenijumu za koji smo verovali da će biti lepši, bolji i humaniji od prethodnog. E pa, aferim nam, kako je krenulo!
Obrni, okreni, svet već sredinom marta 2011. ne liči na onaj koji smo poznavali krajem decembra 2010. I nikada više neće ni ličiti. Nije reč samo o tome da se zemljina osa pomerila zbog zemljotresa u Japanu, niti što opet lete “tomahavci”. Oni su i pravljeni da lete, kao što su i tektonske ploče ispod naših nogu stvorene tako da bi se s vremena na vreme pomerale. Na našu štetu, na žalost. Reč nije niti o tome da li će Gadafi pasti ili neće pasti (mada pre tipujem da hoće, a i vreme mu je nakon četrdeset i kusur godina na vlasti). Tunis, Egipat, sada Libija, Bahrein se ljulja, Jemen takodje, ni Jordan ni Emirati nisu stabilni, cene nafte luduju do te mere da čak i Putin (dobro nam došao dragi Volođa) izjavljuje da su otišle previsoko, a skok cena nafte znači više para u ruskim džepovima!
Budućnost nuklearne energije (mirnodopske) je neizvesna, a nove izvore još nismo od ideje pretočili u praksu. Rat u Avganistanu traje evo već desetu godinu, a u Iraku osmu. Dokle će – ne se znaje. Na “sitnije” građanske i ostale sukobe po Afrikama i ostalim udaljenim planetama smo skroz naskroz oguglali i većina nas i ne zna koliko se tamo gine, gladuje i strahuje. I, sve se to nekako događa, nastaje i prolazi takvom brzinom da je i nama laicima teško da pribeležimo na memori čipu u sopstvenoj glavi, a kamoli Mc Stručnjacima i Mc Političarima da umno odreaguju.
Na mikroplanu zemlje Srbije i njenog balkanskog komšiluka, mi se i dalje bavimo samima sobom i jedni drugima. Malo hapsimo, malo dajemo drugima nalog da hapse, malo rekonstruišemo vladu od istih ili bivših Mc Ministara, malo optužujemo komšiluk da je gori od nas. Malo pravimo, malo rešavamo nestašice brašna, mleka i ulja. U međuvremenu to isto mleko i ulje, skuplji su kod nas nego u Nemačkoj (proverio u samoposluzi u Berlinu pre neki dan). Nestašicu zdrave pameti i ne primećujemo! Malo štrajkujemo, malo pretimo štrajkovima. Obećavamo izlazak iz krize, nove strane investicije, nova radna mesta, “prodajemo” virtuelnu umesto da sagledamo pravu realnost.
Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji uporno pokušavaju na isti način da reše problem za koji nam je svima praksa već više puta pokazala da neće i ne može. A mi opet sami sebi nudimo ista obećanja, iste govore, iste teme, iste priče, iste ljudi, ista rešenja, isto sve. I dalje ponižavamo sami sebe i svoju okolinu pričajući - blago budi rečeno - svašta! Slušam tako izjavu Premijera, a u povodu prodaje “Delta Maxi” nekoj belgijskoj privatnoj firmi. Reče gos’n Cvetković, a nit mu nos poraste, nit mu brada otpade: "Direktna investicija belgijskog Deleza od skoro milijardu evra jedna je od najvećih u poslednjih nekoliko godina...“. Daleko bilo da ne verujem svom Premijeru! Ma verujem ja njemu čak i kada mi mozak vrišti da kada privatna firma X iz zemlje Y kupi privatnu firmu Z, to nikako ne može biti „direktna strana investicija“ u zemlju Srbiju!
Daleko bilo da sam jedini koji je to primetio, ali eto... i to prođe i zaboravi se. Kao što i sve ostalo prolazi. Brzo. Kao da živimo u Mc Vremenu i da dajemo Mc Izjave i da to traje Mc Onoliko ili Mc Ovoliko. No, da ne ispadne da reklamiram (a da mi za to ni platili nisu!) jedan američki lanac brze hrane, evo pomenuću ipak i još jedan – KFC, iliti, Kentucky Fried Chicken. Ima i povod, otvorili su lokal na Studentskom trgu, tamo gde ja pamtim Novosadsku (ili beše Vojvodjansku?) banku, na ćošku sa Vasinom. Ulicu iznad, Knez Mihajlovu, ukrasili su tim povodom i sledećom reklamom:
Kao drugo... hmmm... nema drugo, razlog prvi je sasvim „dostatičan“ (priznajem jopet, još jedan izraz pokupljen na ulici koja, uz engleski, postaje nepresušan izvor obogaćivanja maternjeg mi jezika). I... ako se neko priupita a da li sam...? Da, jesam, pojeo sam Mc Nešto u KFC, rekao bih da su na gumu stavili i malo vegete i dosta majoneza.
Za sam kraj, da se prisetimo i narodne poslovice da u svakom zlu ima i ponešto dobro. Ili obrnuto. Recimo, prvi Mc Donalds otvoren u Beogradu je istovremeno bio tj. imao je i prvi čisti javni WC u gradu! Daklem, nije baš sve ni loše u toj Mc Brzini.