Sve je počelo veoma bezazleno. Odužila se zima i depresivni misnus izražen ne samo u celzijusima, malo nam neko vreme nije bilo do kafane (verovao ili ne dragi čitaoče i to se dešava), pa smo se, izgleda, bili uželeli jedni drugih...

E onda, nekoliko telefonskih poziva - „Kad“? Aha. „Gde“? OK. I dok si rek’o „flowerpowerpeace“ eto nas naaas zajedno.

He, he, kojih naaas?

Pa raznih, ovdašnjih, nekih iz bližeg komšiluka, a i neki prekookeanski naši su baš u to vreme boravili u „domaji“. Rečju, nekoliko pari kaubojskih čizama, spenserica, bakandži... dobra ekipa. A i dobro vino i dobra priča.

Dokačili smo se najpre povodom uloge grupe The Doors u našim „godinama raspleta“, pa onda licitirali kad smo gledali Dylana na stadionu Galenike u Zemunu, pa koliko je puta Clapton bio u BG... U jednom trenutku smo došli do razlike izmedju lirike The Beatlesa i The Rolling Stonesa... Da li su prvi na početku karijere pevali samo pesmice sa refrenom, a drugi pričali pričice („Love me do“ naspram „Sitin’ on the fence“).

Sve dok Ljuba Slikar nije rekao da su to bile – „lude šezdesete“!

E tu smo popadali od smeha. Ne samo zbog toga što nam je tema bila vezana za taj period, već više zbog činjenice da je svako od nas ili za koju prešao ili krcka šezdesetu. A i inače, smeh nam je jedan od najvažnijih razloga sedenja u kafani.

Biće da sam tada shvatio da je zima prošla. Mož’ napolju biti još koji dan hladno, ali je prošla. Daleko joj lepa kuća

Menjam dve zime za jedno leto!

Bolje i trba preko kupaćih gaća, nego tri džempera uvučena u unterciger!
Bolje kupanje na Adi, nego skijanje u „skafanderu“ na Kopaoniku! Ne daj Bože sa „srbodavosovcima“.

Da, onda smo počeli da pričamo o „šezdesetim“. Ondašnjim, gde je ko bio tada, šta se radilo, „rani“ Rovinj, Mljet, Bol na Braču i ostala ostrva... Priznajem da sam mladunac za neke koji su bili prisutni i veoma žovijalno doprinosili raspravi. Mislim, ja više pripadam „ranosedamdesetim“, ali me je u tom disputu, ako se to uopšte može tako nazvati, vadilo što sam rano počeo da se bavim stvarima koje su bile predmet razgovora. Mislim pre svega na muziku. Na toj osnovi sam se kol’ko-tol’ko ravnopravno uključio u čitavu priču.

A onda smo došli – do politike.

E sad, što bi rekao moj drug Fedja iz sada već nepostojećeg BBC Serbian section –
«Kontekst Dušane, kontekst»!

Pa... Ne s malim iznenadjenjem smo konstatovali da na aktuelnoj politikoj sceni ima vrlo malo ljudi rodjenih u prvoj polovini pete decenije prošlog veka. Mislim, frontmena, lidera, ljudi «velikog kalibra»... Poslednji tog ranga je bio Zoran Djindjić čiju godišnjicu smrti smo nedavno obeležili.

S druge strane, baš generacija koju pominjem obeležila je neke druge oblasti života, ne manje važne od ozbiljne politike i to delima koja su, kako se to nekad govorilo – «prešla granice naše žemlje i na pravi način nas predstavila svetu». U oblasti kreativnog stvaralaštva pogotovo. Nabrajanje bi odnelo i vremena i prostora...

E sad da se vratim na početak.

Izgleda da je ono što u prvom trenutku nismo ni znali da se zove «Hipi pokret» nekako spontano postalo dobar deo našeg načina života, ili bar načina na koji su živeli nekih od nas. Biće da je, iako nismo nosili šarene košulje i cvet u kosi, poruka koja nam je stizala u muzici koju smo tada slušali i te kako uticala na formiranje nekih od najvažnijih životnih stavova. Od toga da se najbolje radi ono što se voli, do naše varijante pacifizma. Kafanski smeh nas, ljudi u «ludim šezdesetim», samo me je uverio da i nismo tako loše «porasli», da nam je ono od ranije i te kako pomoglo da ne postanemo matori namćori koji će u kafani psovati politiku i kojima će sve i svašta biti «krivac» za sve i svašta, naučilo nas je opuštenosti za koju ranije nismo ni pretpostavljali koliko će nam valjati «kad porastemo».

Jesam li mnogo filozofirao?
Jesi Dušane, stavi tačku!

Ma, ipak da te častim, dragi čitaoče. Ne, ne, neću ništa dodavati tekstu. Častim jednom lepom pesmom grupe The Kinks, baš iz tog doba, a u obradi još jednog iz generacije koju pominjem – Petera Gabriela.