Znači li vam nešto ime Petar Raković? Nije ni meni do pre nekoliko dana. Jedna beogradska novina objavila je prvo tugaljivu priču o mladiću (ovo nije prezime već uzrast) koji je napisao 313 molbi, prijava, šta god, za posao. Da priča bude sočnija poslužio je detalj da je momak diplomirao na njujorškom univerzitetu.

Dakle, jedna od onih pametnih glava koja je završila stranu školu i vratila se kući. E, ipak strana diploma nije bila valjana preporuka i bukvalno u nekoliko stotina slučajeva. Da čovek ne poveruje. Em mlad momak, napunio 27, em diplomirao u Americi, em traži posao kod kuće i ništa. Valjda je baš to potencijalnim poslodavcima moglo biti sumnjivo. Što se vratio. Pa još hoće da radi i dodatno pravi gužvu u ionako tesnom prostoru za one koji traže posao. Iako je priča u novinama izgledala beznadežno ipak se stiglo do srećnog kraja.

Momku je nekoliko firmi ponudilo zaposlenje i on sada teče karijeru u jednoj od njih. Neću joj pominjati zbog mogućne reklame. Ionako se naziv tog preduzeća danima vrteo u javnosti. Uostalom, regovanje na novinski tekst nudjenjem posla mladjanom Rakoviću, nije samo dokaz snage javnosti i uticaja medija. U mnogo slučajeva pisalo se o nečemu ali bez nekog ozbiljnijeg rezulata. Oni koji su ponudili posao upornom momku uradili su najmanje dve stvari. Iz armije besposlenih pokupili vrlo čvrstog čoveka koji se nije libio da juri posao dok ga ne dobije. Da ne govorim o tome da je Petar izvesno doneo svežinu i američko promišljanje o poslu. Drugo, direktor ili vlasnik firme, pokazao je posebnu vrstu senzibilteta za medije i stvaranje dobre slike o preduzeću.

E sad, druga strana ove medalje jeste upornost mladjanog Petra da ostane kod kuće. Mada se u novinskom tekstu moglo nazreti da je gubio nadu i strpljenje. Nismo saznali baš sve detalje i razloge njegove želje da stranu diplomu zaposlenjem “unovči” kod kuće. Ipak, nije baš preovladjujuće ponašanje da se ovdašnja deca, kada svrše strane škole, vrate kući. Do sada se saznalo za mnogo priča o koje su imale upravo obrnutu poruku. Na primer, nedavno su se mediji kratko bavili slučajem jednog vrlo uspešnog mladog naučnika koji je akademska zvanja stekao takodje u Americi.

Na prestižnom univerzitetu. Jednom iz “Lige bršljana”. Ovde mu je ponudjeno neko loše plaćeno asistentsko mesto. Iako je već stekao profesorsku katedru. Naravno, vratio se preko bare. Kao da je poslušao savet sa reklamnog panoa jednog beogradskog privatnog univerziteta koji je, trapavo razumevajući PR, poručio budućim studentima, da kada steknu diplomu, “pale” odavde. Pa naravno, univerzitetska diploma, valjda je samo ovde, ulaznica za mukotrpno traženje posla.

Nisam čuo da je iko u Americi ili negde u Evropi, morao 313 puta da piše molbu ili se prijavljuje za posao. I tamo ima nezaposlenih. Ipak se do zaposlenja stiže brže i jednostavnije. No, Srbija je medju šampionima prema nezaposlenosti. Samo za poslednje dve godine 400 hiljada ljudi je, dobro vidite, baš toliko, ostalo bez posla. Ukupan broj besposlenih se procenjuje na oko 700 hiljada mada zvanična statistika barata znatno manjim brojem. U svakom slučaju stopa nezaposlenosti je dvocifrena. Ekonomija poznaje i pojam indeksa bede. To je broj koji se dobije kada se saberu stopa inflacije i nezaposlenosti. U srpskom slučaju to je više nego ozbiljna brojka. Ja znam koliko je to a vi, ako vas zanima, saberite sami. U ekonomski stabilnim državama indeks bede retko ide preko 6, 8 ili u vrlo lošoj sutuaciji 10 odsto.

Otuda ova priča o 314-toj, uspešnoj, prijavi za posao mladjanog Petra Rakovića nekako dodje kao bajkovita aberacija. Izuzetak, nešto što se retko dogadja. Velika nezaposlenost u Srbiji je posledica ipak loše izvedene tranzicije. Otuda, sve češće se govori o novom privrednom modelu. Šta god bilo samo da donese veću mogućnost zapošljavanja. Besposlenost mu za državu nekako dodje kao za čoveka nesanica.