Danas negujem kratku formu ovde. Beograd, Srbija, Balkan i Evropa... sve to može i nadugačko i naširoko, ali takav mi je dan, sav u crticama. Kao što će mi možda i život jednom tako izgledati kada krenem njega da sagledavam. No, rano je za to. Nego, eheeeej... stiglo je proleće ljudi! Da li ste to primetili?

Ne, ne stavljam ovde fotku tog proleća, nego lepo kada ovo pročitate i, eventualno, prokomentarišete, klik na šarenu kuglicu dole levo na dnu ekrana, pa “shut down” ili “sleep”, cipele na stopala i juriš u susret olistalom drveću, ptičicama koje pevaju, tulipanima i muškatlama koji su procvetali po žardinjerama beogradskih balkona i betonskim saksijama po ulicama. Sa pesmom na usnama i s osmehom u srcu. Ili obrnuto.

Ali svakako u susret i proleću i boljem sutra! Jer, u to “sutra” valja verovati, ono će sigurno biti bolje! Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što nam je ovo danas već poznato, a sutra ipak ne. Ili možda jeste?

Reče naš Predsednik protekle sedmice u intervjuu jednim francuskim novinama da je ulazak Srbije u Evropsku uniju njena "prirodna sudbina". Obradovah se! Em sudbina, em još i prirodna. To će, onda, morati da se desi i to pod hitno, nije EU valjda luda da beži ka sudbini koja je „neprirodna“!

Pametna je ta Evropa i sigurno će se držati nečeg što je prirodno i primiti nas u članstvo još koliko juče. Sudbina joj je to, usuda! Doduše, ja lično u sudbinu ne verujem što mi se i razbilo o glavu ne tako davno.

Zamislite samo, sedim sa jednom mladom damom kojoj pokušavam da se udvaram i nekako nabasasmo na sudbinu kao temu (umesto da se lepo držimo cveća, proleća i olistalog drveća. I cvrkuta ptica). Dama smatra da sudbine ima, a ja, mamlaz jedan, umesto da je samo smireno gledam u oči i klimam glavom i slažem se sa svime što kaže, ja se uskopištio i krenuo da objašnjavam kako je čovek (a i žena, dete...) sam/a/o kovač svoje sudbine i da mrsile Suđaje svoje konce ili ne, mi naš život ipak sami pletemo i zaplićemo. Ponekada i rasplićemo. Ode sat vremena razgovora za bambadava, a baš smo mogli o cveću i proleću. Eh, Nenade, Nenade... kada ćeš se pameti prizvati?

Da stvar bude gora, vratim se ja kući i zateknem dvadesetak kompakt diskova razbacanih po stolu, nešto sam, beše, tražio. I ne gledajući, skupim ih na gomilu i kada sam je uredno stavio na zvučnik, pogledam prvi kompakt disk gore, kad ono Verdijeva opera „Moć sudbine“. Progutam knedlu, dami čak pošteno prijavim incident i skrušeno otćutim njeno „eto vidiš!“ Pa, kada sam sa osmehom mogao ja to, može valjda i ta Evropa sa osmehom i Srbiju kao prirodnu sudbinu!

Nego, s proleća mi se jače i glasnije raspevaju antiekumenisti pod prozorom. Svake subote ih posmatram. Najpre se pojave patrolna kola policije i pet - šest policajaca. Onda nešto pre jedanaest stigne jedan pop, desetak sledbenika, rašire pano sa svojim ciljevima i krenu da poje.

Nema ih nikada mnogo, dvadesetak obično, ali poju dugo i uporno. Čim započnu, policajci se razbeže sem dvoje njih kojima je zadatak da odstoje tu do kraja. Biće da se policiji i meni poklapa muzički ukus, i ja prođem što brže mogu.

A nešto i ne vidim ničeg lošeg u tom ekumenizmu. Par ulica iznad, Knez Mihajlovom se baškare šetači, slučajni prolaznici i tulipani.

Lepi veseli tulipani, tj. lale, pa onako ljubičasti, a ne traže ni veću autonomiju niti svoj budžet ni policiju... traže samo da ih lepo pogledom ispratite i malo im se divite. Volim Knez Mihajlovu, uostalom u broju 33 sam se i rodio. Figurativno rečeno, to se ipak dogodilo u Železničkoj bolnici. Volim je, između ostalog, i zato što je od svih glavnih ulica u glavnim gradovima Evropske unije (naše prirodne sudbine), jedina zadržala svoj karakter i šarenolikost.

Da, naravno, i Knez Mihajlovom su se razbaškarile prodavnice čuvenih svetskih lanaca prodavnica poput... e baš neću da ih reklamiram! To je ono što glavnu pešačku zonu u Londonu, Štokholmu, Berlinu, Briselu... čini manje-više potpuno iNdentičnom (kako to ljubitelji slova „n“ vole da kažu). A Knez Miškova, pardon, Knez Mihajlova je ipak zadržala – bankama i mobilnoj telefoniji uprkos – svoj karakter, jedina je glavna ulica u nekom glavnom gradu koja ima, recimo, desetak knjižara.

A meni to lepo, volim da švrljam po njima.

Jednu od njih upravo renoviraju i kada je završe, biće to knjižara kakvu sam čekao. Ma reklama je to, ne bih im ja poverovao da ne videh u levom donjem uglu reklame reč „Evro“.

E pa, pošto nam je to prirodna sudbina, onda znam da će i ovo na dobro izaći i da će tu biti knjižaru kakvu nisam, doduše, nikada čekao, ali ću je, eto, dočekati! A onda, da ne bih bio optužen za lokal patriotizam, ekumenizam, i knezmihajlovizam, pođoh čak gore iznad moje bivše gimnazije i u Njegoševoj videh natpis:

Priđoh bliže da vidim malo bolje, kad ono – frizerski salon. No, ja sam čovek, kao što rekoh već ovde, „čudan, namćor i sitničav, nemojte meni na reč verovati“. Ako piše da je Akademija, onda je Akademija i kvit!

Sudbina je to. Prirodna.