I to gde stignu, kako stignu, koliko stignu. Mehanizaciju dovukli, bagerima namiču, lopatama laži bacaju, pa sad, ko proguta – proguta. A mi? Mi gutamo, nije da ne gutamo. Gledamo ih, jasno vidimo bagere i te tipove sa lopatama... nešto se pameti sakupilo te znamo, sve znamo! Ali svejedno gutamo bogme, gutamo. Bez soli, začina, pre jutarnje kafe, a i posle sikteruše uveče. I tako, po zemljici Srbiji, Hrvatskoj, Maćedoniji, Albaniji, Grčkoj, Bosni ponositoj...

Nije da ne lažu oni tamo izvan brdovitog Balkana, ma lažu, naravno da lažu! Od Tripolija do Tokija, od Vašingtona do Vladivostoka. Imaju i oni svoje bagere i lopate. Bombarduju Libiju da bi zaštitili civile? Sravnjuju Grozni da bi zaveli mir na Kavkazu? Hapse, biju, seku ruke, kamenuju po Bliskom Istoku e ne bi li ugodili bogu i njegovoj pravdi? Ma haj’te moliću lepo, drugom vi to. Ali mene bole ovi naši, zato što su naši. A, ako ćemo pošteno, i bezočniji su, bezobrazniji. Ma ni ambalažu nikakvu ne koriste nego ‘nako zahvataju lopatama i zasipaju kao da ovaj naš Balkan već nema dovoljno planina, brda, gudura i klisura.

Pre neki dan, bejah u Narodnom pozorištu, po prvi put je izvođen Verdijev “Rekvijem”. Na binu je najpre izašao upravnik i najavio da mecosopranu, Jeleni Vlahović, nije baš dobro, ali da će ona ipak nastupiti i da mi u publici “sigurno skoro ništa necemo primetiti”. Primetili smo, nije da nismo, počev od toga da je takva najava besmislena. Primetili smo i da je sopran, Katarina Jovanović, za koju nije rečeno da joj nije dobro, kiksnula i to pogolemo. I to kada je najvažnije. Posle čitam na vebsajtu Narodnog pozorišta da je to bilo zbog “hipertenzivne krize”. Zbog velike ljubavi prema Narodnom pozorištu, klasičnoj muzici, Verdijevom “Rekvijemu” i poštovanja prema trudu ansambla, poverovaću im i navesti ovo kao primer u kojem nije reč o laganju, nego samo tako izgleda.

Na Svetlani Ceci Ražnatović se vec izređao ko je stigao od kolumnista, komentatora, analitičara te ne bi bilo lepo da krenem od nje. No, krenucu od slučaja “Ceca”. Da se razumemo, nije reč o Ceci. Uopšte! Žena je vodila računa o svom interesu kao što bih i ja a i Vi čitaoče. Pregovarala, ugovorila, nemam nikakvih primedbi na to. Nemam ništa ni protiv nagodbe – izbegne se tako dug i skup sudski proces. Ali i te kako imam primedbu na izjavu portparola Višeg javnog tužilaštva: “Tužilaštvo je zadovoljno postignutim sporazumom i smatramo to velikom pobedom tužilaštva.” Aman bre, lažu nas dobri moj narode, lažu nas!

Ček malo... Valjda to ide ovako: Utajiš od majke države miliona X, uhvate te. Velika je pobeda tužilaštva ako u nagodbi vratiš majci državi tih miliona X, platiš kaznu Y i ograniče ti slobodu kretanja i to ozbiljno za primer drugima. A ako u nagodbi vratiš miliona X minus Z pa to izađe trećina od maznutog, onda je to valjda tvoja velika pobeda, poraz tužilaštva i šamarčina vaskolikom srBstvu! Haj’te moliću lepo, ta još je Radoje Domanović zapisao da se danga moze podneti. Ali čemu nas drug portparol ponižava i zahteva da ‘rišćanski podmetnemo i drugi obraz e ne bi li nam zavalio jos jednu dangu i laž o pobedi. E, TO me boli.

Bio nam je premijer sa one strane Atlantika i ugovorio 800 miliona dolara kredita. Lepo. Ima znači još onih koji veruju da smo sposobni da vratimo, lepo je to baš. No, hajdemo malkice da zavirimo dublje u vest i njenu pozadinu. Bar polovina tih para će otići na popunjavanje rupa u državnom budžetu. Kome nije odmah bilo jasno, mogao je sutradan da sebi razjasni pročitavši opasku šefa misije Međunarodnog monetarnog fonda za Srbiju, Alberta Jegera. Čovek je lepo rekao da mora ili zaduživanje ili prodaja “Telekoma”, drugih para za plate i penzije NEMA. A sada se, ukoliko nismo svi baš zlatne ribice, prisetimo zaklinjanja da pare od prodaje “Telekoma” neće otići u potrošnju i krpljenje budžeta, već u investicije i to kapitalne. Aman bre, lažu nas dobri moj narode, lažu nas!

Bejah, sticajem prilika, u Zagrebu na dan izricanja presude generalima Gotovini, Čermaku i Markaču. Znatiželjan kakav sam, bejah i na Jelačić placu (Trgu Republike) i na dan izricanja presude a i dan kasnije na velikom protestnom mitingu. Uveče gledam televiziju u hotelskoj sobi i čujem da je prvog dana bilo oko pet a drugog pedeset hiljada demonstranata. Ama lažu nas, dobri moj narode, lažu nas! Ako sam išta naučio tokom beogradskih uličnih demonstracija 96/97. to je da procenim broj okupljenih. Pored statue bana Jelačića (i njegovog konja), prvog se dana okupilo oko 800, a drugog oko 4000 ljudi. Ali, ovo je manja laž, ovo sa brojkama, nebitna i glupa.

Velika laž je drugde a i traje mnogo duže. Još pre nego su puške uzete u ruke, počelo se sa lažima. Vi onakvi, mi ovakvi. Vi ste nama sve ono, a mi vama samo sve najbolje. Vi agresori, mi branitelji. Vi zločinci, mi jagnjad božja. I tako već više od dvadeset godina. Aman, dosta više! Slušam te večeri sve državne “čimbenike” kako se zaklinju da će oboriti hašku presudu u drugostepenom postupku i kako ova presude ničim ne može ukaljati svetlu pobedu koju je donela “Oluja”. Ama lažu nas, dobri moj narode, lažu nas!

Grčka braćo, vi imate tapiju na ime Makedonija i kvit! Aman, pa lažu nas, dobri moj narode, zar ne vidite? Ako bismo sve računali po tome ko je pre dve-tri hiljade godina bio ovde, pa onda smo mi Atila-stan. I Rimljani. I Grkljani. I Huni i Avari i Vizigoti i Kelti. Ali, kakve veze to ima? Pa ovo je 2011. a ne neka druga. Iza nje će doći 2012. a ne trista i neka pre naše ere. Braćo Makedonci, vi ste potomci Aleksandra Velikog. I Filipa, oca mu. Ma lažu nas dobri moj narode, lažu nas! Čiji smo svi zapravo potomci? Pa vojske su Balkanom stotinama godina harale uzduž i popreko, gore i dole, levo i desno. A u Srednjem veku je još postojao i “Ius prime noctis”, pa ko je ovde “čist” ovaj ili onaj? I da li je to bitno? Možemo li decu rasnom čistoćom, ponosom, čašću, slavnom prošlošću nahraniti? Ili bi deca možda ipak radije hleba, putera, mleka pa i malo čokolade pride?

Braćo Albanci, vi ste narod najstariji, najponosniji, najplemenitiji, najneviniji? A i Kosovo je vaša velika pobeda! Ama lažu nas. dobri moj narode, lažu! Džabe je nezavisnost priznala Amerika i Engleska i zemlja proleterska. Dok vas prvi komšija, Srbija, ne prizna, nema tu pobede nikakve a ni normalnog sutra. Braćo Srbi, onomad smo pobedili NATO i sačuvali Kosovo koje nikada nećemo dati! Ama lažu nas, dobri moj narode, lažu nas! Nismo pobedili NATO, izgubili smo. A Kosovo smo na sablji dobili onomad, na sablji ga izgubili sada. Koprcamo se, trudimo nešto da ušićarimo i to je dobro, ali dajte da se ne lažemo.

Bože, kako je lako poturati zablude e ne bi li rejting skočio za koji poen. Bože kako je lako verovati tim zabludama! Za kraj, evo jedne fotke sa “prosvjednog skupa” u Zagrebu na dan kada su osuđeni Ante Gotovina i Mladen Markač. Pogledajte okupljene i podignite pogled gore na ogromnu reklamu za... ma nije bitno koje su patike.