Da se svaki, pa i najdosadniji, televizijski program može napraviti, što bi se reklo, na spektakl pokazala je pre nekoliko godina jedna ruska ekipa - za lokalni tv dnevnik angažovala je veoma zgodnu voditeljku koja je ozbiljnim glasom pola sata čitala vesti i, pritom, svlačila komad po komad odeće sa sebe.

Emisija je, naravno, imala daleko veći rejting nego sve prethodne. Te večeri njihov tv dnevnik bukvalno je razbio konkurenciju. Piplmetri su zabeležili u tom terminu enorman porast gledanosti, dok je kod drugih pad bio strahovit. Ne znam da li je još negde primenjen ovakav način privlačenja pažnje auditorijuma, ali je sigurno da je kao šok-model, bar na kraći rok, veoma efikasan.

Kako kod nas danas stoje stvari u ovoj vrsti industrije ne bih se iznenadio da neki od vlasnika medija ili menadžera, u grčevitoj želji da podigne gledanost, uskoro oproba i kombinaciju sa striptizom.

Hoću da kažem da je bespoštedna tuča za rejtinge , time i za reklamni prostor na televiziji, u vremenu kriza kada se kolač namenjen za oglašavanje stalno umanjuje, ušla u fazu kada je sve moguće. Rijaliti programi postaju stubovi televizijskih programa, izmišljaju se novi i još se, pritom, potencira kako je to odgovor na masovne zahteve auditorijuma. Uvodi se princip: ono što narod voli da gleda - gledaće!

I nisu samo televizije u problemu. Svi ostali u takozvanoj medijskoj industriji su, takodje, u grču. Reorganizuju se, dovode menadžere, ukidaju urednike, smanjuju broj novinara, objavljuju rubrike tipa copy/ paste. Sve manje se prodaje štampa. Novca, generalno govoreći, sve je manje. Sve manje je i mladih, talentovanih ljudi koji žele da prave karijeru u ovoj industriji, jer su zarade sve slabije. Sve manje se, zapravo, proizvode programi ili novine, a sve više “roba za tržište”. Logika i specifičnost medija koje su koliko-toliko važile do sada, izgleda da prestaju da važe. Izuzev u državnim medijima, koji se finansiraju na druge načine, u svim ostalim (privatnim ili privatizovanim) poslednjih godine se dogadja neverovatno tumbanje. I domaći i strani vlasnici ponašaju se istovetno.

Navešću samo jedan od niza mogućih primera iz ovdašnje medijske prakse. Do kraja ogoljen. Vlasnik, šef, menadžer ili neko četvrti vrlo nadležan kaže direktno zaposlenima (urednicima i novinarima se obraća) - ako taj i taj tajkun kod nas (mislim na bilo koju televiziju, radio, novine, sajt) zakupljuje reklamni prostor, nemoj da je nekom palo na pamet da po bilo kom osnovu proziva dotičnog. Od njegove love živimo. Nema zezanja!

Činjenica je da je ekonomija slaba, izuzev trgovine, da je tajkuna puno, političkih interesa, prepletenih sa biznisom, takodje. I, onda ne čudi što su dodaci novina često bilteni firmi-oglasivača, dok tv-reklame pretežu ka kremicama, tamponima i sličnom. Od toga se životari, a ne od čitalaca, slušalaca ili gledalaca!

Uprošćeno govoreći, logika biznisa u ovakva vremena i bukvalno diktira sve u medijima, pa i uredjivačku politiku. Tu onda nema prostora za bilo koga drugog izuzev za menadžere. Oni to mogu, bez pardona, da odrade. A to da li će se ovaj ili onaj univerzalni medijski ili novinarski princip zanemariti biznismene ionako ne zanima.

Da je i u svetu tako, a ponegde i gore, rečito pokazuju primeri atrofiranja mnogih, pa i velikih medija u Americi, Evropi, kao i na drugim kontinentima. Već se, zapravo, uveliko spekuliše o (ne)mogućnostima opstanka medija u dosadašnjem obliku i sa kakvim-takvim standardima kada je reč o sadržaju.

Nevolja je što je jedina logika svakog biznisa u kriznim vremenima, pa sada i medijskog - opstati ili nestati. Šta će se zaista dogoditi, teško je reći, ali nadam se da neće biti potrebno puno vremena za konačan odgovor.