Verovatno bih samo uz smešak odmahnuo rukom i prošao, kao što to obično činim kad mi neko od klinaca na ulici ponudi flajer, ali prošle subote u Rimu to nisam učinio jer, prvo - simpatični čikica nije ništa nudio džabe, već je tražio jedan evrić za „zvanični organ“ (kako se to nekad govorilo) Komunisticke partije Italije, novinu „Lotta komunista“ (Komunistička borba) i drugo, tek kad sam kupio novinu dao mi je flajer sa pozivom na „zajedničku proslavu Prvog maja na Trgu sv. Jovana“.

Pošto sam inače bio blizu, ne budem lenj, produžim šetnju još malo i vidim da je već podignuta ogromna bina, da ima šest velikih ekrana, po jedan sa svake strane scene, ostali unaokolo, što je značilo da se očekuje dobra poseta, a i da je RAI već rasporedio reportažna kola i podigao „kule“ za kamere.

Cunjajuci dalje, „snimio“ sam da u obližnjim parkovima ima dosta mlađarije od kojih su neki dremali u vrećama za spavanje, a oni bolje organizovani i razapeli šatore, da su tu i neižbezni Anarhisti (globalna frakcija „Direktna akcija“ koja je privukla pažnju dvojice šetaca, vidi sliku), da je po obodima trga trajala „bitka“ trgovaca ko će na boljem mestu postaviti prikolicu sa hranom, pićem i neizbežnom (i najboljom na svetu) espreso kafom ili tezgu sa memorabilijama...

Čitav prizor je prosto vapio da od najbižeg kupim 'ladno pivo, sednem na ivičnjak i – malo gluvarim. Pogotovo što se sa bine začulo zujanje i mikrofonija, siguran znak da je na redu tonska proba, a prvi taktovi su bili baš pesme „Bandiera rossa“ („Crvena zastava“) što mi je dodatno pomoglo da odlučim da sutrašnji dogadjaj nikako ne propustim.

A šta je još od dešavanja bilo u igri?

Pa Rim, a posebno Vatikan, se već neko vreme pripremao da proslavi očekivanu odluku Katoličke crkve da tog dana beatifikuje i na taj način „kandiduje“ za novog sveca papu Jovana Pavla II (Vojtilu).

Na stotine hiljada hodočasnika iz Italije i čitavog sveta došlo je da prisustvuje tom dogadjaju što je samo potvrdilo da ogromna popularnost pape Vojtile nesmanjeno traje. Iako volim gužvu, to mi je od tinejdžerskog doba omiljeno prirodno okruženje, a imajući mogućnost izbora, odlučio sam da ceremoniju u Vatikanu gledam u direktnom prenosu na TV, a potom da odem na „prvomajski uranak“.

Pomislio sam tada da su planeri obeležavanja Prvog maja omanuli jer je beatifikacija pape Vojtile unikatni spektakl, a praznik rada imamo svake godine, ali sam se prevario. Beatifikacija je obavljena iznenađujuće brzo, sve je bilo gotovo već u osam ujutru, a obeležavanje radničkog praznika bilo je najavljeno za deset sati.

Ja sam, naravno, zakasnio na uranak. Ne, nisam se uspavao (he, znam da ima onih koji su prvo na to pomislili), već sam izabrao da na trg dodjem „izokola pa na mala vrata“. Hteo sam da vidim što više od atmosfere, a muzika iz ogromnih zvučnika se ionako odlično čula bar deset blokova unaokolo. Kada sam iza podneva stigao na trg bio sam iznenadjen relativno malim brojem ljudi (vidi sliku) i pomislio sam da će čitava stvar završiti kao lokalni događaj. Proveo sam bio više od dva i po sata slušajuci dobru svirku, a „banku je držala“ starija generacija čiji je repertoar bio od nacionalnih, uglavnom etno standarda, do revolucionarnih pesama tipa već pomenute „Bandiere...“ i „Bella ciao“ što je, uglavnom mlada publika, podržala đuskanjem i glasnim pevanjem. Onda je bilo kratkih pauza, što sam iskoristio za smucanje i razgledanje ponude na štandovima raznoraznih grupa. Od ekologa koji se bore za zabranu nuklearki ili za čistu vodu, preko aktivista koji su delili brošure i letke tražeći da Italija dozvoli ulaz Tunižanima i Libijcima koji čamcima beže iz tih zemalja, pa do sindikata i komunista čija se ponuda kretala od marksisticke literature, postera i zastava, majica sa likovima klasika Marksizma i neizbežnim likovima Fidela Kastra i Če Gevare, do onih sa parolama, sloganima, citatima... Komunisti ne bi bili to što jesu - da nisu drugačiji. Stvari na njihovim tezgama nemaju ispisanu cenu i ako nesto hoćeš, kažu ti da u kasicu-prasicu napravljenu od kartona ubaciš onoliko koliko sam želiš!

Pazario sam ponešto, na primer majicu sa natpisom „Partigiani sempre“ („Partizani zauvek“) i zastavom Italije sa petokrakom zvezdom. Onda sam opet malo sedeo na ivičnjaku razmišljajući o tome zašto kod nas nema majica sa takvim ili sličnim natpisima, da li je to zbog agresivnog „preispitivanja istorije“ pri čemu se sve češće kvislinzi proglašavaju antifaštima, a antifašisti neretko, onako generalno, i zločincima. Uveče ću, gledajući koncert, iznova u glavi povlačiti paralele dok se na velikim ekranima budu smenjivale slike partizana koje su fašisti streljali tokom II Svetskog rata u Italiji.

Ali, to je druga tema i nije za ovu priliku. E onda sam opet malo šetao po „obodima dogadjaja“, gledao detalje poput natpisa na vrhu bine u bojama njihove trobojke – „Istorija-Domovina-Rad“, pitao se šta su organizatori sve smislili jer su scenski radnici, dok su se bendovi već smenjivali jedan za drugim, u dubini bine jos nešto majstorisali. Hodajuci, svraćajuci da „posedim na ivičnjaku“ i bazajući unaokolo, postao sam potpuno svestan da je na ovom dogadjaju osamdeset odsto mladog sveta, a da sa bine dopire isključivo italijanska muzika na koju oni sjajno reaguju, pa i na pesme koje ja prepoznajem kao „muziku iz mog vremena“. Onda sam osetio da sam zdravo gladan i sa čvrstim uverenjem da ću se vratiti predveče, odšetao do kuće.

A predveče – veeeeeliko iznenadjenje!

Sreća da sam pre nego što ću krenuti upalio TV i „prošetao“ kanalima i na RAI 3 „uhvatio“ reportažu o dogadjaju i najavu prenosa koji će poceti u osam uveče i trajati sve do ponoci. Kada su ukljucili kamere s lica mesta nisam mogao da verujem svojim očima – Trg sv. Jovana i sve okolne ulice bile su dupke pune, a reporter je pominjao cifru od pola miliona ljudi! Neko vreme sam razmišljao da li da se oslonim na višedecenijski uvežbavanu veštinu umuvavanja do pristojnog mesta kod bine ili ne, ali onda su se na ekranu pojavili snimci dnevnog programa, video sam da je kvalitet slike i tona sjajan, pa sam bez kajanja optirao TV prenos.

A da nisam pogrešio uverio sam se na samom početku kad sam shvatio da je dogadjaj precizno pripremljen i reziran, te da veliki ekrani služe i za prikazivanje kratkih i efektnih dokumentaraca, izjava ličnosti koje odavno „žive“ samo u arhivama, snimljenih priloga, za prezentaciju gostiju na bini, za čitanje tekstova, Pjer Paola Pazolinija, na primer... Rečju, čitav dogadjaj bio je u stvari svojevrstan multimedijalni spektakl. Dobio sam i odgovor na pitanje šta su ljudi majstorisali u pozadini bine kad sam na tom mestu video mešoviti hor u punom broju. E tada je profesionalac u meni kolegama iz RAI skinuo kapu, uvalio se u fotelju i nastavio da uživa.

Ono što je potom usledilo bio je svojevrsni melanz - od muzike (tradicionala, operskih arija, popa roka i tehna), preko poezije i književnih citata koje su na sceni čitali popularni glumci (što sam ukapirao po aplauzu koji su dobijali prilikom pojavljivanja), do skečeva i kratkih i efektnih kabaretskih tačaka u kojima su glavni predmet sprdnje bili Silvio Berluskoni i aktuelna vlast, za koju je u jednom igrokazu rečeno da „radi po diktatu Vatikana“, a sve ilustrovano efektnim igrokazom u kome se crvena boja na italijanskoj zastavi malo po malo smanjuje da bi na kraju postala – žuta, odnosno kombinacija državne i zastave Vatikana. Zvuči poznato? He, rekoh, nije tema...

Šta ću pamtiti?

Pa najpre da Italijani vrlo drže do onoga što sami stvaraju. Ako je nešto i „uvezeno sa strane“ mora dobiti njihov pečat. Takvi su im i pop, rok, alternativa, rep ili tehno (odlična grupa „Subsonica“)... Stari asovi poput Lucio Dale i Frančeska de Gregorija su me uverili da se nije samo Bob Dilan vratio čvrstom zvuku, ali se pomenuti Italijani uz to nisu odrekli urodjene im melodičnosti i, a verujte mi na reč - rezultat je sjajan!

Svoj deo su zavrsili pesmom „Viva Italia“, sjajnom baladom k'o stvorenom za „upaljače“ i lagano njihanje publike. Sve pomenuto dostiglo je vrhunac kada se uz ovacije, na bini pojavio maestro Enio Morikone. Stao je za pult, okrenuo se orkestru i podigao ruke, a publika se umirila do te mere da sam stekao utisak kao da se sve dešava u koncertnoj dvorani, a ne na otvorenom. Svi su do poslednjeg takta u tišini šlusali Morikonijevu „Italijansku elegiju“, a kada su sinfonijski orkestar i horovi okončali maestralno izvodjenje - usledile su višemitnutne ovacije. Potom je program nastavljen podsećanjem na razlog okupljanja čitanjem odabranih delova pisama koje su zarobljeni partizani slali iz zatvora najmilijima pre nego što će ih fašisti streljati. I taj deo, pod nazivom „Sećam se“, bio je praćen ratnim fotografijama koje su se smenjivale na velikim ekranima.

Onda još muzike, pa još muzike i... eto, obična priča o danu kada je u Vatikanu učinjen prvi korak da bude proglašen novi svetac, a na drugom kraju varoši obelezen Prvi maj. Mogao bih još, ali rekoh već, to bi onda bila neka druga priča o nekoj drugoj temi na koju, ipak smatram, ne smemo zaboraviti.

Verovatno bih samo uz smešak odmahnuo rukom i prošao, kao što to obično činim kad mi neko od klinaca na ulici ponudi flajer, ali prošle subote u Rimu to nisam učinio jer, prvo - simpatični čikica nije ništa nudio džabe, već je tražio jedan evrić za „zvanični organ“ (kako se to nekad govorilo) Komunisticke partije Italije, novinu „Lotta komunista“ (Komunistička borba) i drugo, tek kad sam kupio novinu dao mi je flajer sa pozivom na „zajedničku proslavu Prvog maja na Trgu sv. Jovana“.

Pošto sam inače bio blizu, ne budem lenj, produžim šetnju još malo i vidim da je već podignuta ogromna bina, da ima šest velikih ekrana, po jedan sa svake strane scene, ostali unaokolo, što je značilo da se očekuje dobra poseta, a i da je RAI već rasporedio reportažna kola i podigao „kule“ za kamere.

Cunjajuci dalje, „snimio“ sam da u obližnjim parkovima ima dosta mlađarije od kojih su neki dremali u vrećama za spavanje, a oni bolje organizovani i razapeli šatore, da su tu i neižbezni Anarhisti (globalna frakcija „Direktna akcija“ koja je privukla pažnju dvojice šetaca, vidi sliku), da je po obodima trga trajala „bitka“ trgovaca ko će na boljem mestu postaviti prikolicu sa hranom, pićem i neizbežnom (i najboljom na svetu) espreso kafom ili tezgu sa memorabilijama...

Čitav prizor je prosto vapio da od najbižeg kupim 'ladno pivo, sednem na ivičnjak i – malo gluvarim. Pogotovo što se sa bine začulo zujanje i mikrofonija, siguran znak da je na redu tonska proba, a prvi taktovi su bili baš pesme „Bandiera rossa“ („Crvena zastava“) što mi je dodatno pomoglo da odlučim da sutrašnji dogadjaj nikako ne propustim.

A šta je još od dešavanja bilo u igri?

Pa Rim, a posebno Vatikan, se već neko vreme pripremao da proslavi očekivanu odluku Katoličke crkve da tog dana beatifikuje i na taj način „kandiduje“ za novog sveca papu Jovana Pavla II (Vojtilu).

Na stotine hiljada hodočasnika iz Italije i čitavog sveta došlo je da prisustvuje tom dogadjaju što je samo potvrdilo da ogromna popularnost pape Vojtile nesmanjeno traje. Iako volim gužvu, to mi je od tinejdžerskog doba omiljeno prirodno okruženje, a imajući mogućnost izbora, odlučio sam da ceremoniju u Vatikanu gledam u direktnom prenosu na TV, a potom da odem na „prvomajski uranak“.

Pomislio sam tada da su planeri obeležavanja Prvog maja omanuli jer je beatifikacija pape Vojtile unikatni spektakl, a praznik rada imamo svake godine, ali sam se prevario. Beatifikacija je obavljena iznenađujuće brzo, sve je bilo gotovo već u osam ujutru, a obeležavanje radničkog praznika bilo je najavljeno za deset sati.

Ja sam, naravno, zakasnio na uranak. Ne, nisam se uspavao (he, znam da ima onih koji su prvo na to pomislili), već sam izabrao da na trg dodjem „izokola pa na mala vrata“. Hteo sam da vidim što više od atmosfere, a muzika iz ogromnih zvučnika se ionako odlično čula bar deset blokova unaokolo. Kada sam iza podneva stigao na trg bio sam iznenadjen relativno malim brojem ljudi (vidi sliku) i pomislio sam da će čitava stvar završiti kao lokalni događaj. Proveo sam bio više od dva i po sata slušajuci dobru svirku, a „banku je držala“ starija generacija čiji je repertoar bio od nacionalnih, uglavnom etno standarda, do revolucionarnih pesama tipa već pomenute „Bandiere...“ i „Bella ciao“ što je, uglavnom mlada publika, podržala đuskanjem i glasnim pevanjem. Onda je bilo kratkih pauza, što sam iskoristio za smucanje i razgledanje ponude na štandovima raznoraznih grupa. Od ekologa koji se bore za zabranu nuklearki ili za čistu vodu, preko aktivista koji su delili brošure i letke tražeći da Italija dozvoli ulaz Tunižanima i Libijcima koji čamcima beže iz tih zemalja, pa do sindikata i komunista čija se ponuda kretala od marksisticke literature, postera i zastava, majica sa likovima klasika Marksizma i neizbežnim likovima Fidela Kastra i Če Gevare, do onih sa parolama, sloganima, citatima... Komunisti ne bi bili to što jesu - da nisu drugačiji. Stvari na njihovim tezgama nemaju ispisanu cenu i ako nesto hoćeš, kažu ti da u kasicu-prasicu napravljenu od kartona ubaciš onoliko koliko sam želiš!

Pazario sam ponešto, na primer majicu sa natpisom „Partigiani sempre“ („Partizani zauvek“) i zastavom Italije sa petokrakom zvezdom. Onda sam opet malo sedeo na ivičnjaku razmišljajući o tome zašto kod nas nema majica sa takvim ili sličnim natpisima, da li je to zbog agresivnog „preispitivanja istorije“ pri čemu se sve češće kvislinzi proglašavaju antifaštima, a antifašisti neretko, onako generalno, i zločincima. Uveče ću, gledajući koncert, iznova u glavi povlačiti paralele dok se na velikim ekranima budu smenjivale slike partizana koje su fašisti streljali tokom II Svetskog rata u Italiji.

Ali, to je druga tema i nije za ovu priliku. E onda sam opet malo šetao po „obodima dogadjaja“, gledao detalje poput natpisa na vrhu bine u bojama njihove trobojke – „Istorija-Domovina-Rad“, pitao se šta su organizatori sve smislili jer su scenski radnici, dok su se bendovi već smenjivali jedan za drugim, u dubini bine jos nešto majstorisali. Hodajuci, svraćajuci da „posedim na ivičnjaku“ i bazajući unaokolo, postao sam potpuno svestan da je na ovom dogadjaju osamdeset odsto mladog sveta, a da sa bine dopire isključivo italijanska muzika na koju oni sjajno reaguju, pa i na pesme koje ja prepoznajem kao „muziku iz mog vremena“. Onda sam osetio da sam zdravo gladan i sa čvrstim uverenjem da ću se vratiti predveče, odšetao do kuće.

A predveče – veeeeeliko iznenadjenje!

Sreća da sam pre nego što ću krenuti upalio TV i „prošetao“ kanalima i na RAI 3 „uhvatio“ reportažu o dogadjaju i najavu prenosa koji će poceti u osam uveče i trajati sve do ponoci. Kada su ukljucili kamere s lica mesta nisam mogao da verujem svojim očima – Trg sv. Jovana i sve okolne ulice bile su dupke pune, a reporter je pominjao cifru od pola miliona ljudi! Neko vreme sam razmišljao da li da se oslonim na višedecenijski uvežbavanu veštinu umuvavanja do pristojnog mesta kod bine ili ne, ali onda su se na ekranu pojavili snimci dnevnog programa, video sam da je kvalitet slike i tona sjajan, pa sam bez kajanja optirao TV prenos.

A da nisam pogrešio uverio sam se na samom početku kad sam shvatio da je dogadjaj precizno pripremljen i reziran, te da veliki ekrani služe i za prikazivanje kratkih i efektnih dokumentaraca, izjava ličnosti koje odavno „žive“ samo u arhivama, snimljenih priloga, za prezentaciju gostiju na bini, za čitanje tekstova, Pjer Paola Pazolinija, na primer... Rečju, čitav dogadjaj bio je u stvari svojevrstan multimedijalni spektakl. Dobio sam i odgovor na pitanje šta su ljudi majstorisali u pozadini bine kad sam na tom mestu video mešoviti hor u punom broju. E tada je profesionalac u meni kolegama iz RAI skinuo kapu, uvalio se u fotelju i nastavio da uživa.

Ono što je potom usledilo bio je svojevrsni melanz - od muzike (tradicionala, operskih arija, popa roka i tehna), preko poezije i književnih citata koje su na sceni čitali popularni glumci (što sam ukapirao po aplauzu koji su dobijali prilikom pojavljivanja), do skečeva i kratkih i efektnih kabaretskih tačaka u kojima su glavni predmet sprdnje bili Silvio Berluskoni i aktuelna vlast, za koju je u jednom igrokazu rečeno da „radi po diktatu Vatikana“, a sve ilustrovano efektnim igrokazom u kome se crvena boja na italijanskoj zastavi malo po malo smanjuje da bi na kraju postala – žuta, odnosno kombinacija državne i zastave Vatikana. Zvuči poznato? He, rekoh, nije tema...

Šta ću pamtiti?

Pa najpre da Italijani vrlo drže do onoga što sami stvaraju. Ako je nešto i „uvezeno sa strane“ mora dobiti njihov pečat. Takvi su im i pop, rok, alternativa, rep ili tehno (odlična grupa „Subsonica“)... Stari asovi poput Lucio Dale i Frančeska de Gregorija su me uverili da se nije samo Bob Dilan vratio čvrstom zvuku, ali se pomenuti Italijani uz to nisu odrekli urodjene im melodičnosti i, a verujte mi na reč - rezultat je sjajan!

Svoj deo su zavrsili pesmom „Viva Italia“, sjajnom baladom k'o stvorenom za „upaljače“ i lagano njihanje publike. Sve pomenuto dostiglo je vrhunac kada se uz ovacije, na bini pojavio maestro Enio Morikone. Stao je za pult, okrenuo se orkestru i podigao ruke, a publika se umirila do te mere da sam stekao utisak kao da se sve dešava u koncertnoj dvorani, a ne na otvorenom. Svi su do poslednjeg takta u tišini šlusali Morikonijevu „Italijansku elegiju“, a kada su sinfonijski orkestar i horovi okončali maestralno izvodjenje - usledile su višemitnutne ovacije. Potom je program nastavljen podsećanjem na razlog okupljanja čitanjem odabranih delova pisama koje su zarobljeni partizani slali iz zatvora najmilijima pre nego što će ih fašisti streljati. I taj deo, pod nazivom „Sećam se“, bio je praćen ratnim fotografijama koje su se smenjivale na velikim ekranima.

Onda još muzike, pa još muzike i... eto, obična priča o danu kada je u Vatikanu učinjen prvi korak da bude proglašen novi svetac, a na drugom kraju varoši obelezen Prvi maj. Mogao bih još, ali rekoh već, to bi onda bila neka druga priča o nekoj drugoj temi na koju, ipak smatram, ne smemo zaboraviti.

Verovatno bih samo uz smešak odmahnuo rukom i prošao, kao što to obično činim kad mi neko od klinaca na ulici ponudi flajer, ali prošle subote u Rimu to nisam učinio jer, prvo - simpatični čikica nije ništa nudio džabe, već je tražio jedan evrić za „zvanični organ“ (kako se to nekad govorilo) Komunisticke partije Italije, novinu „Lotta komunista“ (Komunistička borba) i drugo, tek kad sam kupio novinu dao mi je flajer sa pozivom na „zajedničku proslavu Prvog maja na Trgu sv. Jovana“.

Pošto sam inače bio blizu, ne budem lenj, produžim šetnju još malo i vidim da je već podignuta ogromna bina, da ima šest velikih ekrana, po jedan sa svake strane scene, ostali unaokolo, što je značilo da se očekuje dobra poseta, a i da je RAI već rasporedio reportažna kola i podigao „kule“ za kamere.

Cunjajuci dalje, „snimio“ sam da u obližnjim parkovima ima dosta mlađarije od kojih su neki dremali u vrećama za spavanje, a oni bolje organizovani i razapeli šatore, da su tu i neižbezni Anarhisti (globalna frakcija „Direktna akcija“ koja je privukla pažnju dvojice šetaca, vidi sliku), da je po obodima trga trajala „bitka“ trgovaca ko će na boljem mestu postaviti prikolicu sa hranom, pićem i neizbežnom (i najboljom na svetu) espreso kafom ili tezgu sa memorabilijama...

Čitav prizor je prosto vapio da od najbižeg kupim 'ladno pivo, sednem na ivičnjak i – malo gluvarim. Pogotovo što se sa bine začulo zujanje i mikrofonija, siguran znak da je na redu tonska proba, a prvi taktovi su bili baš pesme „Bandiera rossa“ („Crvena zastava“) što mi je dodatno pomoglo da odlučim da sutrašnji dogadjaj nikako ne propustim.

A šta je još od dešavanja bilo u igri?

Pa Rim, a posebno Vatikan, se već neko vreme pripremao da proslavi očekivanu odluku Katoličke crkve da tog dana beatifikuje i na taj način „kandiduje“ za novog sveca papu Jovana Pavla II (Vojtilu).

Na stotine hiljada hodočasnika iz Italije i čitavog sveta došlo je da prisustvuje tom dogadjaju što je samo potvrdilo da ogromna popularnost pape Vojtile nesmanjeno traje. Iako volim gužvu, to mi je od tinejdžerskog doba omiljeno prirodno okruženje, a imajući mogućnost izbora, odlučio sam da ceremoniju u Vatikanu gledam u direktnom prenosu na TV, a potom da odem na „prvomajski uranak“.

Pomislio sam tada da su planeri obeležavanja Prvog maja omanuli jer je beatifikacija pape Vojtile unikatni spektakl, a praznik rada imamo svake godine, ali sam se prevario. Beatifikacija je obavljena iznenađujuće brzo, sve je bilo gotovo već u osam ujutru, a obeležavanje radničkog praznika bilo je najavljeno za deset sati.

Ja sam, naravno, zakasnio na uranak. Ne, nisam se uspavao (he, znam da ima onih koji su prvo na to pomislili), već sam izabrao da na trg dodjem „izokola pa na mala vrata“. Hteo sam da vidim što više od atmosfere, a muzika iz ogromnih zvučnika se ionako odlično čula bar deset blokova unaokolo. Kada sam iza podneva stigao na trg bio sam iznenadjen relativno malim brojem ljudi (vidi sliku) i pomislio sam da će čitava stvar završiti kao lokalni događaj. Proveo sam bio više od dva i po sata slušajuci dobru svirku, a „banku je držala“ starija generacija čiji je repertoar bio od nacionalnih, uglavnom etno standarda, do revolucionarnih pesama tipa već pomenute „Bandiere...“ i „Bella ciao“ što je, uglavnom mlada publika, podržala đuskanjem i glasnim pevanjem. Onda je bilo kratkih pauza, što sam iskoristio za smucanje i razgledanje ponude na štandovima raznoraznih grupa. Od ekologa koji se bore za zabranu nuklearki ili za čistu vodu, preko aktivista koji su delili brošure i letke tražeći da Italija dozvoli ulaz Tunižanima i Libijcima koji čamcima beže iz tih zemalja, pa do sindikata i komunista čija se ponuda kretala od marksisticke literature, postera i zastava, majica sa likovima klasika Marksizma i neizbežnim likovima Fidela Kastra i Če Gevare, do onih sa parolama, sloganima, citatima... Komunisti ne bi bili to što jesu - da nisu drugačiji. Stvari na njihovim tezgama nemaju ispisanu cenu i ako nesto hoćeš, kažu ti da u kasicu-prasicu napravljenu od kartona ubaciš onoliko koliko sam želiš!

Pazario sam ponešto, na primer majicu sa natpisom „Partigiani sempre“ („Partizani zauvek“) i zastavom Italije sa petokrakom zvezdom. Onda sam opet malo sedeo na ivičnjaku razmišljajući o tome zašto kod nas nema majica sa takvim ili sličnim natpisima, da li je to zbog agresivnog „preispitivanja istorije“ pri čemu se sve češće kvislinzi proglašavaju antifaštima, a antifašisti neretko, onako generalno, i zločincima. Uveče ću, gledajući koncert, iznova u glavi povlačiti paralele dok se na velikim ekranima budu smenjivale slike partizana koje su fašisti streljali tokom II Svetskog rata u Italiji.

Ali, to je druga tema i nije za ovu priliku. E onda sam opet malo šetao po „obodima dogadjaja“, gledao detalje poput natpisa na vrhu bine u bojama njihove trobojke – „Istorija-Domovina-Rad“, pitao se šta su organizatori sve smislili jer su scenski radnici, dok su se bendovi već smenjivali jedan za drugim, u dubini bine jos nešto majstorisali. Hodajuci, svraćajuci da „posedim na ivičnjaku“ i bazajući unaokolo, postao sam potpuno svestan da je na ovom dogadjaju osamdeset odsto mladog sveta, a da sa bine dopire isključivo italijanska muzika na koju oni sjajno reaguju, pa i na pesme koje ja prepoznajem kao „muziku iz mog vremena“. Onda sam osetio da sam zdravo gladan i sa čvrstim uverenjem da ću se vratiti predveče, odšetao do kuće.

A predveče – veeeeeliko iznenadjenje!

Sreća da sam pre nego što ću krenuti upalio TV i „prošetao“ kanalima i na RAI 3 „uhvatio“ reportažu o dogadjaju i najavu prenosa koji će poceti u osam uveče i trajati sve do ponoci. Kada su ukljucili kamere s lica mesta nisam mogao da verujem svojim očima – Trg sv. Jovana i sve okolne ulice bile su dupke pune, a reporter je pominjao cifru od pola miliona ljudi! Neko vreme sam razmišljao da li da se oslonim na višedecenijski uvežbavanu veštinu umuvavanja do pristojnog mesta kod bine ili ne, ali onda su se na ekranu pojavili snimci dnevnog programa, video sam da je kvalitet slike i tona sjajan, pa sam bez kajanja optirao TV prenos.

A da nisam pogrešio uverio sam se na samom početku kad sam shvatio da je dogadjaj precizno pripremljen i reziran, te da veliki ekrani služe i za prikazivanje kratkih i efektnih dokumentaraca, izjava ličnosti koje odavno „žive“ samo u arhivama, snimljenih priloga, za prezentaciju gostiju na bini, za čitanje tekstova, Pjer Paola Pazolinija, na primer... Rečju, čitav dogadjaj bio je u stvari svojevrstan multimedijalni spektakl. Dobio sam i odgovor na pitanje šta su ljudi majstorisali u pozadini bine kad sam na tom mestu video mešoviti hor u punom broju. E tada je profesionalac u meni kolegama iz RAI skinuo kapu, uvalio se u fotelju i nastavio da uživa.

Ono što je potom usledilo bio je svojevrsni melanz - od muzike (tradicionala, operskih arija, popa roka i tehna), preko poezije i književnih citata koje su na sceni čitali popularni glumci (što sam ukapirao po aplauzu koji su dobijali prilikom pojavljivanja), do skečeva i kratkih i efektnih kabaretskih tačaka u kojima su glavni predmet sprdnje bili Silvio Berluskoni i aktuelna vlast, za koju je u jednom igrokazu rečeno da „radi po diktatu Vatikana“, a sve ilustrovano efektnim igrokazom u kome se crvena boja na italijanskoj zastavi malo po malo smanjuje da bi na kraju postala – žuta, odnosno kombinacija državne i zastave Vatikana. Zvuči poznato? He, rekoh, nije tema...

Šta ću pamtiti?

Pa najpre da Italijani vrlo drže do onoga što sami stvaraju. Ako je nešto i „uvezeno sa strane“ mora dobiti njihov pečat. Takvi su im i pop, rok, alternativa, rep ili tehno (odlična grupa „Subsonica“)... Stari asovi poput Lucio Dale i Frančeska de Gregorija su me uverili da se nije samo Bob Dilan vratio čvrstom zvuku, ali se pomenuti Italijani uz to nisu odrekli urodjene im melodičnosti i, a verujte mi na reč - rezultat je sjajan!

Svoj deo su zavrsili pesmom „Viva Italia“, sjajnom baladom k'o stvorenom za „upaljače“ i lagano njihanje publike. Sve pomenuto dostiglo je vrhunac kada se uz ovacije, na bini pojavio maestro Enio Morikone. Stao je za pult, okrenuo se orkestru i podigao ruke, a publika se umirila do te mere da sam stekao utisak kao da se sve dešava u koncertnoj dvorani, a ne na otvorenom. Svi su do poslednjeg takta u tišini šlusali Morikonijevu „Italijansku elegiju“, a kada su sinfonijski orkestar i horovi okončali maestralno izvodjenje - usledile su višemitnutne ovacije. Potom je program nastavljen podsećanjem na razlog okupljanja čitanjem odabranih delova pisama koje su zarobljeni partizani slali iz zatvora najmilijima pre nego što će ih fašisti streljati. I taj deo, pod nazivom „Sećam se“, bio je praćen ratnim fotografijama koje su se smenjivale na velikim ekranima.

Onda još muzike, pa još muzike i... eto, obična priča o danu kada je u Vatikanu učinjen prvi korak da bude proglašen novi svetac, a na drugom kraju varoši obelezen Prvi maj. Mogao bih još, ali rekoh već, to bi onda bila neka druga priča o nekoj drugoj temi na koju, ipak smatram, ne smemo zaboraviti.