„Lider DPS-a Milo Đukanović smatra da je jedan od problema Balkana Srbija i da bi taj problem mogao biti rešen ako bi Srbija shvatila da je Kosovo nezavisno“. Sa njime su se složili i bivši predsednici Slovenije i Hrvatske, Milan Kučan i Stipe Mesić. A sve ovo u Bečićima na nekoj međunarodnoj konferenciji koju je pohodio i bivši američki predsednik, Bil Klinton. Kao lepo vaspitan čovek, Klinton je na kraju nastupa imao spreman i kompliment za svoje domaćine: "Makedonija je tako prelepa. Zato nemojte da zabrljate. Srećno i Bog vas blagoslovio".

E moj Bili... Da nisi ti možda onomadne hteo Somaliju ili Južnu Ameriku da bombarduješ, ali eto, istančani osećaj za geografiju sa tvojih usana tada izmami danas vec zamrlo ime – Jugoslavija, a?
No, ja sam ipak Balkanac a ne Amerikanac i kao što više puta ponovih ovde, žuljaju me „ovi naši“, a „oni njihovi“ me samo nasmeju. Tuđa su briga. Hmmm... Nenade, pa kada je to već tako, što te ondak Milo žulja? Pa... moj je! Balkanac sam, rekoh, pa se tako ćutim i Crnogorcem i Albancem i Grkom i Srbinom i Makedoncem i Bošnjakom i Hrvatom... jesam li nekog propustio?

Elem, da ne bi bilo neke dileme, nije me Milova rečenica iznenada preobratila u branitelja srBstva. Nije reč ni o tome da kao državljanin Republike Srbije stajem u njene odbrambene redove i protivim se stranom mešanju u suverenitet i teritorijalni integritet zemlje. Ima tamo u Ministarstvu inostranih poslova i Vuk da pazi na ovce i sijaset analitičara, službenika, sekretara, ambasadora, direktora sektora i ostalih koji će valjda neku notu nekome poslati, ariju zapevati pa možda i horskom deonicom završiti. Jok vala, dok me na platu za to ne stave, a čisto sumnjam da hoće, neću se baviti državnim interesima mada nemam ništa protiv istih. Doduše, kao državljaninu, bilo bi mi drago da mi neko objasni šta su tačno državni interesi moje države, koji su njeni prioriteti i.... auuuu...gde zabrazdih!

Opsssaaaaaa... hajde natrag na temu, Nenade!

Neću ni reči o liku ni delu Mila Đukanovića. Čovek nije pravosnažno osuđen ni za šverc cigareta, niti za išta drugo, ergo, nevin je.

Jesam mu onomadne zamerio što je bojkotovao izbore koji su – da ne bi tog bojkota – mogli daleko uverljivije da sruše Miloševića. Ali, možda je čovek računao na to da je reč o domaćem zadatku majke Srbije i Srbijanaca. A možda je čak i bio u pravu. Neću ni o liku i delu Stipe Mesica, autora knjige „Kako smo razbijali Jugoslaviju“, tu sam osetljiv. SFRJ mi je od svih država koje sam imao ili imam ponajviše prijala pa sam pristrasan. Neću ni o Milanu Kučanu koji nije napisao istoimenu knjigu ali jeste zakucao svoj ekser u kovčeg te Jugoslavije.

Daklem, drugim povodom a ne državnim ili interesom naciJona. Pišem u interesu zdravog razuma, pitomijeg načina razmišljanja, drukčijih navika. U taj način razmišljanja spada i pristojna građanska navika da ne zaviruješ stalno u komšijin stan i dobacuješ: te ima fleka na stolnjaku, te ima prašine na policama, te zavese su pocepane na dva mesta... Već da gledaš svoj stan i u njemu vodiš brigu o
zavesama, prašini i stolnjaku...

E sad, Milu u odbranu, postoje i zajedničke prostorije, zar ne? Stepenište, ulazna kapija, podrum, vešernica ako nije pretvorena u stan... pa postoji zajednička struja, rasveta, čišćenje... U tom kontekstu, svako ima pravo da komšiji skrene pažnju da ne ostavlja kese sa đubretom ispred svojih ulaznih vrata a na moju radost dok prolazim pored njih. Svaki put mi dođe da pozvonim i priupitam ima li nečeg važnog u tim kesama ili je slobodno da ih ja ponesem dole do kontejnera. Jednom sam i pozvonio ali nam se, očigledno, smisao za satiru bitno razlikuje. Komšinica mi se uljudno zahvalila i nije imala ništa protiv toga da ja odnesem đubre.

Daklem... Balkan ima i svoje zajedničke teme i probleme i sasvim je normalno da svako na sednici Kućnog saveta ima pravo da kaže šta mu je na umu. Kosovo svakako spada u te teme i probleme i Milo je svojevremeno jasno rekao šta misli o toj vešernici – priznao je pravo novih vlasnika i porekao prava bivših. Pustimo sad „nož u leđa“, „dva oka“ i ostale gluposti. Što reče još 1848. godine tadašnji britanski premijer, lord Palmerstoun: „Britanija nema stalne prijatelje ili stalne neprijatelje. Britanija ima samo stalne interese.“ Dakle, i Crna Gora i Srbija i Hrvatska i Grčka... svi imaju pravo na svoj interes a taj interes se, pak, ponekada veoma kosi sa interesima onog drugog. I to je sasvim normalno i razumljivo. Nekoć se to sve na svim nivoima sabljama rešavalo, danas je ta metodologija dozvoljena samo onim najjačima. I onima za koje najjači odluče da smeju. A mi ostali mali, mi moramo fino i demokratski. To traje. To je proces. I dobronamerna pomoć sa strane je dobrodošla, posebno ako može da pripomogne.

U preambuli zaključka: Može li, dragi moj Milo, ovo da pripomogne? Mogu li se u Crnoj Gori još uvek namicati glasovi ako se udari po Srbiji, kao što svako malo neko i učini? Ako mogu, razumem onda, nije problem, bujrum brate, navali u skladu sa onom Palmerstounovom. Ali ako je, kao što je i vođe, a to je da smo zaista ravnodušni na to šta se kod vas dešava, onda nemoj, dina ti. Nije nama problem da otrpimo pa već dva’es’ godina udara ko stigne, oguglali smo, veruj mi na reč. A i puno tog bubecanja je bilo i zasluženo, pa nije ni red da se koprcamo. O drugom je reč, o onom građanskom...

Hajde da se ti pobrineš za svoje zavese, a mi ćemo za svoje, važi?

Ako me sećanje ne vara, Adam Mihjnik onomadne reče da „ako ima nešto što je gore od komunista, to su onda antikomunisti“. Pa da parafraziram, ako ima nešto što me više nervira od onih koji tvrde da je Srbija žrtva belosvetske agresije oduvek i zanavek, to su onda oni koji tvrde da se od Miloševića naovamo ništa promenilo nije. Da je današnja vlast u Srbiji sastavljena isključivo od kripto-miloševićevaca i SANUista koji po čitav dan smišljaju kako da razbiju Bosnu, pokore Kosovo, izadju na crtu Kavvobag-Vivovitica.

Aman bre, stan’te malo!