Pre nekoliko dana, na nekih 37 stepeni Celzijusovih u hladu, osetim kao da me cima neka temperatura. Nisam, međutim, na to obraćao pažnju sve do dolaska kući. Mislio sam da ne može biti ništa naročito.

Verovatno samo posledica teškog i vrelog dana. Kad, nije prošlo ni pola sata, kreće groznica i temperatura skoči na 39. Po običaju, ne zovem lekara nego iz priručne apoteke uzimam jači antibiotik. Negde oko ponoći padne temperatura i sve bude OK.

Sutradan se, međutim, ponovi ista stvar, ali sa daleko jačim efektima. Krene uveče da raste temperatura, a krene i takva groznica da sam se tresao kao nikad dosad. Ni jedan mišić nisam mogao da kontrolišem, zubi cvokoću kao kastanjete, usne pomodrele i, kako mi biva sve lošije, pristajem da supruga pozove službu Hitne pomoći. Javi se neka dežurna lekarka pa počne polako i naširoko da ispituje, prvo suprugu, a zatim mene, pa kaže da se to sve češće dogadja i da sve možemo srediti telefonom... A ja, em jedva držim telefonsku slušalicu, em se tresem, što bi rekao moj drug Vaske kao lažni svedok, što će reći da se ta slušalica pomera levo-desno, gore-dole i, tek povremeno je na mestu sa koga mogu da čujem glas koji mi dolazi iz nje. Još teže odgovaram na delove pitanja koji dopru do mene.

Supruga preuzima slušalicu, objašnjava šta se događa i ukazuje na ozbiljnost situacije, ali sa druge strane žice o(p)staje neki ignorantski stav, praćen neubedljivim objašnjenjima kako to nije ništa neuobičajeno i da im se sve više javlja ljudi koji se tako tresu... Gubimo nadu da će da pošalje dežurnu ekipu, kao i da će nam pružiti adekvatnu pomoć. Uz opasku da je nastavljanje ovakvog razgovora samo gubljenje vremena, a meni je sve lošije a pomoć mi je zaista hitna, moja supruga je jednim "hvala", ma šta to u onom trenutku značilo, okončala to poduže mučenje.

Već je bila ponoć, meni sve teže i, pored obloga i aspirina, temperatura se penje do 39,8 celzijusa. Šta nam je preostalo drugo nego da pozovemo jednu privatnu kliniku i pitamo imaju li oni ekipu za hitne intervencije na terenu. Kažu imaju i, iako su oni na Novom Beogradu, a mi u starom delu grada, ekipa stiže veoma brzo. Dolazi mlađi lekar, za kratko vreme vidi o čemu se radi, kaže da je reč o ozbiljnom upalnom procesu, da će drugi antibiotici bolje delovati, ubode, zatim, iglu u venu i okači bocu sa odgovarajućim infuzionim rastvorom na luster, pozove službu u svojoj firmi da odmah ujutro dođe da mi uzme uzorke za laboratorijske analize, kako bi rezultati bili što pre gotovi da bi mi, ukoliko bude bilo potrebno korigovao terapiju koju je upravo "prepisao".

Dvadesetak minuta nakon infuzije, počela je, uz preznojavanje, da mi opada temperatura. Momak je onda napisao izveštaj o intervenciji i na kraju dao fiskalni račun. Bio je manji nego što sam očekivao. Sutradan se isti lekar javlja da pita kako sam i poručuje da ga možemo pozvati u bilo koje vreme ukoliko bude potrebno. Laboratorija je "potvrdila" terapiju koja je napisana te noći, a njeni rezultati su bili vidljivi već sutradan. Uz ultrazvučni pregled koji, po preporuci lekara, sledi uskoro ću, nadam se, ponovo biti fit.

Dok se ovih dana postepeno oporavljam, glasno se preispitujem i konstatujem da za poslednjih nekoliko decenija, do te noći, nikada nisam pozvao državnu Hitnu pomoć, nikada nisam išao u bolnicu, nisam tražio recepte za lekove... Dakle, nisam zdravstvo bukvalno koštao ni dinara. A od moje zarade u te državne fondove se do sada slilo više miliona dinara.

Razočaran u činovnički, bezvoljni i bezosećajni pristup pacijentima državne Hitne pomoći ne pada mi na pamet da ih ikada više pozovem. Neka im pare koje im redovno stižu sa mog salda, ali, ne hvala. Ne želim nikada više i nikome da dozvolim da me maltretira kad sam stvarno bolestan i kad mi je lekarska pomoć i hitna i neophodna.

Pre nekoliko dana, na nekih 37 stepeni Celzijusovih u hladu, osetim kao da me cima neka temperatura. Nisam, međutim, na to obraćao pažnju sve do dolaska kući. Mislio sam da ne može biti ništa naročito.

Verovatno samo posledica teškog i vrelog dana. Kad, nije prošlo ni pola sata, kreće groznica i temperatura skoči na 39. Po običaju, ne zovem lekara nego iz priručne apoteke uzimam jači antibiotik. Negde oko ponoći padne temperatura i sve bude OK.

Sutradan se, međutim, ponovi ista stvar, ali sa daleko jačim efektima. Krene uveče da raste temperatura, a krene i takva groznica da sam se tresao kao nikad dosad. Ni jedan mišić nisam mogao da kontrolišem, zubi cvokoću kao kastanjete, usne pomodrele i, kako mi biva sve lošije, pristajem da supruga pozove službu Hitne pomoći. Javi se neka dežurna lekarka pa počne polako i naširoko da ispituje, prvo suprugu, a zatim mene, pa kaže da se to sve češće dogadja i da sve možemo srediti telefonom... A ja, em jedva držim telefonsku slušalicu, em se tresem, što bi rekao moj drug Vaske kao lažni svedok, što će reći da se ta slušalica pomera levo-desno, gore-dole i, tek povremeno je na mestu sa koga mogu da čujem glas koji mi dolazi iz nje. Još teže odgovaram na delove pitanja koji dopru do mene.

Supruga preuzima slušalicu, objašnjava šta se događa i ukazuje na ozbiljnost situacije, ali sa druge strane žice o(p)staje neki ignorantski stav, praćen neubedljivim objašnjenjima kako to nije ništa neuobičajeno i da im se sve više javlja ljudi koji se tako tresu... Gubimo nadu da će da pošalje dežurnu ekipu, kao i da će nam pružiti adekvatnu pomoć. Uz opasku da je nastavljanje ovakvog razgovora samo gubljenje vremena, a meni je sve lošije a pomoć mi je zaista hitna, moja supruga je jednim "hvala", ma šta to u onom trenutku značilo, okončala to poduže mučenje.

Već je bila ponoć, meni sve teže i, pored obloga i aspirina, temperatura se penje do 39,8 celzijusa. Šta nam je preostalo drugo nego da pozovemo jednu privatnu kliniku i pitamo imaju li oni ekipu za hitne intervencije na terenu. Kažu imaju i, iako su oni na Novom Beogradu, a mi u starom delu grada, ekipa stiže veoma brzo. Dolazi mlađi lekar, za kratko vreme vidi o čemu se radi, kaže da je reč o ozbiljnom upalnom procesu, da će drugi antibiotici bolje delovati, ubode, zatim, iglu u venu i okači bocu sa odgovarajućim infuzionim rastvorom na luster, pozove službu u svojoj firmi da odmah ujutro dođe da mi uzme uzorke za laboratorijske analize, kako bi rezultati bili što pre gotovi da bi mi, ukoliko bude bilo potrebno korigovao terapiju koju je upravo "prepisao".

Dvadesetak minuta nakon infuzije, počela je, uz preznojavanje, da mi opada temperatura. Momak je onda napisao izveštaj o intervenciji i na kraju dao fiskalni račun. Bio je manji nego što sam očekivao. Sutradan se isti lekar javlja da pita kako sam i poručuje da ga možemo pozvati u bilo koje vreme ukoliko bude potrebno. Laboratorija je "potvrdila" terapiju koja je napisana te noći, a njeni rezultati su bili vidljivi već sutradan. Uz ultrazvučni pregled koji, po preporuci lekara, sledi uskoro ću, nadam se, ponovo biti fit.

Dok se ovih dana postepeno oporavljam, glasno se preispitujem i konstatujem da za poslednjih nekoliko decenija, do te noći, nikada nisam pozvao državnu Hitnu pomoć, nikada nisam išao u bolnicu, nisam tražio recepte za lekove... Dakle, nisam zdravstvo bukvalno koštao ni dinara. A od moje zarade u te državne fondove se do sada slilo više miliona dinara.

Razočaran u činovnički, bezvoljni i bezosećajni pristup pacijentima državne Hitne pomoći ne pada mi na pamet da ih ikada više pozovem. Neka im pare koje im redovno stižu sa mog salda, ali, ne hvala. Ne želim nikada više i nikome da dozvolim da me maltretira kad sam stvarno bolestan i kad mi je lekarska pomoć i hitna i neophodna.

Pre nekoliko dana, na nekih 37 stepeni Celzijusovih u hladu, osetim kao da me cima neka temperatura. Nisam, međutim, na to obraćao pažnju sve do dolaska kući. Mislio sam da ne može biti ništa naročito.

Verovatno samo posledica teškog i vrelog dana. Kad, nije prošlo ni pola sata, kreće groznica i temperatura skoči na 39. Po običaju, ne zovem lekara nego iz priručne apoteke uzimam jači antibiotik. Negde oko ponoći padne temperatura i sve bude OK.

Sutradan se, međutim, ponovi ista stvar, ali sa daleko jačim efektima. Krene uveče da raste temperatura, a krene i takva groznica da sam se tresao kao nikad dosad. Ni jedan mišić nisam mogao da kontrolišem, zubi cvokoću kao kastanjete, usne pomodrele i, kako mi biva sve lošije, pristajem da supruga pozove službu Hitne pomoći. Javi se neka dežurna lekarka pa počne polako i naširoko da ispituje, prvo suprugu, a zatim mene, pa kaže da se to sve češće dogadja i da sve možemo srediti telefonom... A ja, em jedva držim telefonsku slušalicu, em se tresem, što bi rekao moj drug Vaske kao lažni svedok, što će reći da se ta slušalica pomera levo-desno, gore-dole i, tek povremeno je na mestu sa koga mogu da čujem glas koji mi dolazi iz nje. Još teže odgovaram na delove pitanja koji dopru do mene.

Supruga preuzima slušalicu, objašnjava šta se događa i ukazuje na ozbiljnost situacije, ali sa druge strane žice o(p)staje neki ignorantski stav, praćen neubedljivim objašnjenjima kako to nije ništa neuobičajeno i da im se sve više javlja ljudi koji se tako tresu... Gubimo nadu da će da pošalje dežurnu ekipu, kao i da će nam pružiti adekvatnu pomoć. Uz opasku da je nastavljanje ovakvog razgovora samo gubljenje vremena, a meni je sve lošije a pomoć mi je zaista hitna, moja supruga je jednim "hvala", ma šta to u onom trenutku značilo, okončala to poduže mučenje.

Već je bila ponoć, meni sve teže i, pored obloga i aspirina, temperatura se penje do 39,8 celzijusa. Šta nam je preostalo drugo nego da pozovemo jednu privatnu kliniku i pitamo imaju li oni ekipu za hitne intervencije na terenu. Kažu imaju i, iako su oni na Novom Beogradu, a mi u starom delu grada, ekipa stiže veoma brzo. Dolazi mlađi lekar, za kratko vreme vidi o čemu se radi, kaže da je reč o ozbiljnom upalnom procesu, da će drugi antibiotici bolje delovati, ubode, zatim, iglu u venu i okači bocu sa odgovarajućim infuzionim rastvorom na luster, pozove službu u svojoj firmi da odmah ujutro dođe da mi uzme uzorke za laboratorijske analize, kako bi rezultati bili što pre gotovi da bi mi, ukoliko bude bilo potrebno korigovao terapiju koju je upravo "prepisao".

Dvadesetak minuta nakon infuzije, počela je, uz preznojavanje, da mi opada temperatura. Momak je onda napisao izveštaj o intervenciji i na kraju dao fiskalni račun. Bio je manji nego što sam očekivao. Sutradan se isti lekar javlja da pita kako sam i poručuje da ga možemo pozvati u bilo koje vreme ukoliko bude potrebno. Laboratorija je "potvrdila" terapiju koja je napisana te noći, a njeni rezultati su bili vidljivi već sutradan. Uz ultrazvučni pregled koji, po preporuci lekara, sledi uskoro ću, nadam se, ponovo biti fit.

Dok se ovih dana postepeno oporavljam, glasno se preispitujem i konstatujem da za poslednjih nekoliko decenija, do te noći, nikada nisam pozvao državnu Hitnu pomoć, nikada nisam išao u bolnicu, nisam tražio recepte za lekove... Dakle, nisam zdravstvo bukvalno koštao ni dinara. A od moje zarade u te državne fondove se do sada slilo više miliona dinara.

Razočaran u činovnički, bezvoljni i bezosećajni pristup pacijentima državne Hitne pomoći ne pada mi na pamet da ih ikada više pozovem. Neka im pare koje im redovno stižu sa mog salda, ali, ne hvala. Ne želim nikada više i nikome da dozvolim da me maltretira kad sam stvarno bolestan i kad mi je lekarska pomoć i hitna i neophodna.