Da se razumemo, pripadam starijim ljubiteljima roka, još iz vremena Stonsa i Bitlsa. Vrteli smo tada, moje društvo i ja, prve vinile koji su stizali i Beograd. Znate ono, generacija iz 50 i neke.

Vremenom sam se nekako više zakačio za umetničku muziku. Češće je slušam. Uz to vrlo rado slušam glasove. Vokalna izvođenja. Bilo čega. Samo da je dobra i meni dopadljiva muzika.

No, da se vratim početku. Ako se dobro sećam bila je to numera "Stronger than me" sa debitantskog albuma "Frank" Ejmi Vajnhaus. Ma, numera je bila sasvim dobra. Muzika, tekst, aranžman. Ipak, mene je nekako napecalo to kako je zvučao glas. Naravno da nisam ukačio najavu. Radio sam nešto, bila je noć, a radio uključen da mi, kao i obično, pravi društvo. Dakle, promašio sam naziv pesme, ime izvođača i jedva dočekao odjavu. Strepeći da će je voditelj, ne sećam se više koje gradske stanice, preskočiti. Srećom, nije, pa se nisam morao mučiti sutradan da saznam šta su "svirali". Elem, taj glas, pomalo raspukli kontraalt, recnuo me je i ukucao se u moje muzičko pamćenje. Posle toga više mi nije bila potrebna najava numere i izvođača da znam koga slušam.

Zanimljivo, nekako mi se prva asocijacija povezala sa jednim takođe meni božanskim glasom. Naravno, reč je o glasu Dženis Džoplin koji je obojio početak moje sklonosti roku. E sad, ta dva glasa, bar tako mislim, teško bi bilo svrstati u istu kategoriju. Meni je asocijaciju sličnosti valjda izazvalo to što je, bar mi se tako čini, u oba slučaja iz tih glasova prosto kuljao nekakav bol. I Dženis, a i Ejmi zvučale su kao da ih život strašno boli. U tom pevanju nije bilo radosti, a tuga bi bila, rekao bih, preblaga reč.

Ejmin "Back to Black" samo me je uverio da prvi utisak nije bio pogrešan. Prosto, bol se jednostavno čuo u tom, pomalo raspuklom kontraaltu. I čini mi se, u serijama incidanata koje je Ejmi priređivala. Valjda pokušavajući da poleči muku prelazila je granicu.

Ponadao sam se da će, posle činilo se ozbiljnog pokušaja da se poleči, beogradski koncert stvarno biti neki novi početak. Nisam razumeo ogorčenje i osude "razočaranog dela publike" zbog propalog koncerta i stanja u kojem se Ejmi pojavila na bini. To je godinama bila ona i šta sad? Propale karte i provod! Ma ’ajde. Uostalom, bio je to, opora je činjenica, poslednji koncert i kraj kratke plodne i burne istorije Ejmi Vajnhaus.

Neka merkantilno nastrojena mudrica sačuvala je kartu. Eto je na e-Bay pa ćemo videti za koliko će unovčiti svoje parče istorije.

Ja nisam ni sanjati mogao, kada sam pre sedam, osam godina prvi put čuo glas Ejmi da će uskočiti u ekipu legendi rock, soul, jazz, RNB koje su skončale ovozemaljsko bitisanje pre 28.. Ne bih nabrajao.

Znamo ih.

I na kraju:

Goodbye Amy and RIP.