Ovo do sada vidjeno na Evropskom prvenstvu nije bilo ništa posebno. Možda će otpadanje nekih reprezentacija i pre četvrtfinala biti iznenadjenje, ali nikako ne i nezasluženo. Jer, ko god do poslednje utakmice u grupi nije u najvećoj meri osigurao prolaz dalje, jako rizikuje. A rizikovati na ovakvim takmičenjima je uvek opasno - kad se dodje u situaciju da baš mora da se pobedi zna na terenu i da krene sve naopako.
Neko iz čista mira napravi penal, protivnik se razgoropadi, sudija dva-tri puta pogreši na tvoju štetu i - eto ti ispadanja! Propade sanak pusti, navijači i cela nacija razočarani, selektor se smenjuje pod hitno, a igračima koji su se nadali nabijanju cena u transferu nakon Evropskog prvenstva - šipak!
Španci i Nemci mi od početka deluju kao favoriti. Ostali tako-tako. Mada se, kao i svi koji vole fudbal, iskreno nadam da će neko u poslednji čas da odskoči iz sivila, pa da drugi deo takmičenja (na ispadanje) dobije znatno na zanimljivosti, a naravno i na kvalitetu. Inače, priznajem (pošto reprezentacije Srbije tamo nema) da bez nervoze gledam mečeve.
I to mi, moram istaći, veoma prija. Utakmice lišene navijačkog grča su zapravo baš ugodne za gledanje a i, kako kažu, više prijaju zdravlju. Dakle, gledam i kuliram - dupla uživancija! Drugim rečima, ima i nečeg dobrog u tome što smo tako traljajvo prošli u kvalifikacijama.
A da smo kojim slučajem dobili Slovence i da smo prošli baraž, nekako mi se ne čini realnim da bi baš orlovi bili otkrovenje ovog prvenstva i da bi demonstrirali igru kakvoj bi retko ko mogao da parira. A ako ne bi bili to, onda bi nam se moglo desiti, kao i u nekim ranijim prilikama, da na nama popravljaju gol-razliku. To svakako ne bi prijalo nikom odavde, pa ni meni. Moj je stav, ako ćemo iskreno, da već na sledeće prvenstvo, u Brazilu, i ne idemo ako ne uspemo da selektujemo kvalitetan igrački sastav sa jasnom koncepcijom igre. Treba nam tim koji ne samo da hoće nego i zna i može da igra. Nisam uveren da je to moguće za tako kratko vreme koliko ga je ostalo do kvalifikacija, a i Svetskog prvenstva.
Mnogo šta je baš kilavo u našem fudbalu. Nekako i jadno i tužno. Ljudi, ne kažem da mi trebamo da ličimo na Španiju ili Nemačku, ali možemo makar na Grčku! To je realno. A da bi se to postiglo treba što-šta promeniti u organizaciji klubova, u savezu, u radu sa mladjim selekcijama. Evo, sada da počnemo najbolje moguće da radimo - prvi rezutati bi se mogli videti tek za tri ili četiri godine. Što će reći, ništa od nadolazećeg Svetskog prvenstva, dok bi za sledeće Evropsko već mogli nečemu da se nadamo.
Ali, ko to sve treba da uradi. Mi. A kako kad ne možemo da se dogovorimo ni oko mnogo važnijih stvari od fudbala. Ovde gotovo da svako vuče na svoju stranu, a mnogi se ponašaju kao da su popili svu pamet sveta, pa čak ubedjuju sve oko sebe da su eksperti u svemu i svačemu. Zato, izmedju ostalog, sada baš dobro pevamo pre utakmice, ali ne i posle nje. U igri reprezentacije još mnogo toga nedostaje. I nedostajaće, bojim se, još mnogo dugo.
Do tada, gledaćemo kako drugi dobro igraju fudbal. Kako ga igraju mnogo bolje od nas. Kako su tehnički, taktički, atletski, pa i mentalno, daleko ispred. U beznadju koje me obuzme ovakvim uporedjivanjem, uplašim se da će nam se zaista dogoditi „madjarski slučaj“. Tokom pedesetih godina Madjari su, naime, imali generaciju koja je sve drala kao majmune! Mnogima to danas deluje neverovatno, ali baš je tako bilo. Nije bio problem da li su na drugioj strani Englezi, Nemci ili šta ti ja znam koja evropska ili svetska reprezentacija.
Razvali ih „madjarska laka konjica“ ko dete zvečku! Petarde su im bile gotovo standard! I tako je to trajalo godinama, dok nije došlo do vojne intervencije tzv. Varšavskog pakta u Madjarskoj. Tim se razbežao na sve strane sveta, a fudbal u Madjarskoj je umro. I dan danas je mrtav, iako tamo tvrde suprotno! Uništena je organizacija rada saveza, klubova, kvalitet liga je opao, nije se više primenjivao strogi recept selekcije dece za fudbalsku igru...
E, takvog, odnosno sličnog „ smrtnog slučaja u fudbalu“ može biti i ovde i to, bez bilo čije spoljne intervencije, a kamoli rata. Može, i to vrlo lako zbog kriminala, tzv. biznisa, tatinih sinova, raznoraznih predsednika i uprava, neznanja i tvrdoglavosti... Mislim da će, ako ovo u našem fudbalu još potraje, samo još retki i, svakako najnaivniji, verovati da nam se nešto dobro jednoga dana može dogoditi. Svi ostali će znati šta se sa srpskim fudbalom dogodilo početkom 21. veka.
Nego, ’ajde da odgledamo do kraja ovo Evropsko prvenstvo. Bez nerviranja.
Neko iz čista mira napravi penal, protivnik se razgoropadi, sudija dva-tri puta pogreši na tvoju štetu i - eto ti ispadanja! Propade sanak pusti, navijači i cela nacija razočarani, selektor se smenjuje pod hitno, a igračima koji su se nadali nabijanju cena u transferu nakon Evropskog prvenstva - šipak!
Španci i Nemci mi od početka deluju kao favoriti. Ostali tako-tako. Mada se, kao i svi koji vole fudbal, iskreno nadam da će neko u poslednji čas da odskoči iz sivila, pa da drugi deo takmičenja (na ispadanje) dobije znatno na zanimljivosti, a naravno i na kvalitetu. Inače, priznajem (pošto reprezentacije Srbije tamo nema) da bez nervoze gledam mečeve.
I to mi, moram istaći, veoma prija. Utakmice lišene navijačkog grča su zapravo baš ugodne za gledanje a i, kako kažu, više prijaju zdravlju. Dakle, gledam i kuliram - dupla uživancija! Drugim rečima, ima i nečeg dobrog u tome što smo tako traljajvo prošli u kvalifikacijama.
A da smo kojim slučajem dobili Slovence i da smo prošli baraž, nekako mi se ne čini realnim da bi baš orlovi bili otkrovenje ovog prvenstva i da bi demonstrirali igru kakvoj bi retko ko mogao da parira. A ako ne bi bili to, onda bi nam se moglo desiti, kao i u nekim ranijim prilikama, da na nama popravljaju gol-razliku. To svakako ne bi prijalo nikom odavde, pa ni meni. Moj je stav, ako ćemo iskreno, da već na sledeće prvenstvo, u Brazilu, i ne idemo ako ne uspemo da selektujemo kvalitetan igrački sastav sa jasnom koncepcijom igre. Treba nam tim koji ne samo da hoće nego i zna i može da igra. Nisam uveren da je to moguće za tako kratko vreme koliko ga je ostalo do kvalifikacija, a i Svetskog prvenstva.
Mnogo šta je baš kilavo u našem fudbalu. Nekako i jadno i tužno. Ljudi, ne kažem da mi trebamo da ličimo na Španiju ili Nemačku, ali možemo makar na Grčku! To je realno. A da bi se to postiglo treba što-šta promeniti u organizaciji klubova, u savezu, u radu sa mladjim selekcijama. Evo, sada da počnemo najbolje moguće da radimo - prvi rezutati bi se mogli videti tek za tri ili četiri godine. Što će reći, ništa od nadolazećeg Svetskog prvenstva, dok bi za sledeće Evropsko već mogli nečemu da se nadamo.
Ali, ko to sve treba da uradi. Mi. A kako kad ne možemo da se dogovorimo ni oko mnogo važnijih stvari od fudbala. Ovde gotovo da svako vuče na svoju stranu, a mnogi se ponašaju kao da su popili svu pamet sveta, pa čak ubedjuju sve oko sebe da su eksperti u svemu i svačemu. Zato, izmedju ostalog, sada baš dobro pevamo pre utakmice, ali ne i posle nje. U igri reprezentacije još mnogo toga nedostaje. I nedostajaće, bojim se, još mnogo dugo.
Do tada, gledaćemo kako drugi dobro igraju fudbal. Kako ga igraju mnogo bolje od nas. Kako su tehnički, taktički, atletski, pa i mentalno, daleko ispred. U beznadju koje me obuzme ovakvim uporedjivanjem, uplašim se da će nam se zaista dogoditi „madjarski slučaj“. Tokom pedesetih godina Madjari su, naime, imali generaciju koja je sve drala kao majmune! Mnogima to danas deluje neverovatno, ali baš je tako bilo. Nije bio problem da li su na drugioj strani Englezi, Nemci ili šta ti ja znam koja evropska ili svetska reprezentacija.
Razvali ih „madjarska laka konjica“ ko dete zvečku! Petarde su im bile gotovo standard! I tako je to trajalo godinama, dok nije došlo do vojne intervencije tzv. Varšavskog pakta u Madjarskoj. Tim se razbežao na sve strane sveta, a fudbal u Madjarskoj je umro. I dan danas je mrtav, iako tamo tvrde suprotno! Uništena je organizacija rada saveza, klubova, kvalitet liga je opao, nije se više primenjivao strogi recept selekcije dece za fudbalsku igru...
E, takvog, odnosno sličnog „ smrtnog slučaja u fudbalu“ može biti i ovde i to, bez bilo čije spoljne intervencije, a kamoli rata. Može, i to vrlo lako zbog kriminala, tzv. biznisa, tatinih sinova, raznoraznih predsednika i uprava, neznanja i tvrdoglavosti... Mislim da će, ako ovo u našem fudbalu još potraje, samo još retki i, svakako najnaivniji, verovati da nam se nešto dobro jednoga dana može dogoditi. Svi ostali će znati šta se sa srpskim fudbalom dogodilo početkom 21. veka.
Nego, ’ajde da odgledamo do kraja ovo Evropsko prvenstvo. Bez nerviranja.
