Već godinama dosta redovno zapostavljam nekada omiljenu dnevnu aktivnost, kuvanje. Snob u meni bi rekao da je to zato što u poslednjih par godina čovek ne može da pobegne od TV kulinarstva, a istina je, naravno, lenjost, nedostatak vremena i tako omiljena linija manjeg otpora, u ovom slučaju, u obliku polu i skroz pripremljenih obroka i sve više ponude “za poneti” koja se ne svodi na brzu hranu.

Dobro, kao i uvek preterujem zarad poente, i istina je negde na sredini. Ali me već dugo podbada taj novi pravac u televizijskoj stvarnosti: sad mi se čini da skoro i ne postoji kanal koji ne nudi makar petnaest minuta dnevno posvećenih šerpama i loncima, začinima i ekstra devičanskom maslinovom ulju, organskom povrću i egzotičnom voću. I gledaoci gutaju sve, pa čak i očigledno pokradene svakodnevne okršaje između osoba koje ne bi postojale u našim životima da nema tabloidne medijske mase.

Jeste, grozne su mi te nove šou emisije u kojima poletna kuvarica veštačkim noktima ukrašenim Svarovski kristalima prčka po nekoj mučenoj zelenoj salati koja je sunca videla eventualno u transportu od plastenika do kamiona. U noćnim morama zamišljam te nokte kako pokušavaju da očiste ribu i budim se u znoju od straha da ću u komadu danas tako moderne tunjevine naleteti na otpali deo veštačkog frenč manikira.

Da bih se umirila i zaledila gnev, prisećam se prvih “stručnih” kritika na račun Džejmija Olivera, verovatno najvećeg modernog krivca za novovekovnu pomamu za TV kulinarstvom. Zvučale su otprilike kao i ova moja noćna mora: pobogu, Džejmi ne pere ruke posle svakog rukohvata u sudove ili hranu! I bez obzira na vrtoglavu popularnost ovog Engleza koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, uneo revoluciju u TV kuhinje, i njegovu podsmešljivost na visokoumne primedbe, Džejmi je morao da poklekne, iseče nokte do koske i počne stalno da perka ruke.

Za razliku od Džejmija koji nas je naučio da čupkamo bosiljak i nanu, mešamo puter sa belim lukom i probarimo krompir pre nego što ga ubacimo u rernu, od ovih tabloidnih kuvara i kuvarica teško da možete da saznate nešto novo. Sem da se uverite koji su najnoviji, ah, trendovi u opremi kuhinja, tanjira i escajga ili kako da što manje hranljivih detalja poređate po naučno-fantastično oblikovanom “platou za apetajzere”, šta god to značilo.

Jasno je, nadam se, da pokušavam da vas ubedim da se te emisije ne gledaju. To jest, ne treba ih gledati zbog kuvanja ili želje za otkrivanjem nekog novog jela ili slatkiša, već samo ako težite da impresionirate poznavanjem stepena popularnosti zvezda žute štampe ili trenutno omiljenog jela među onima koji tako naporno brinu o vašoj zabavi.

Ono što volim da zovem “savetodavno kulinarstvo” vrti se non-stop na nedavno uvedenom kanalu 24 kitchen, a od skora smo dobili i domaću verziju holandskog Rudolfa. Kada zažmurim na sterilnost i šarenilo kulinarskog okruženja, priznajem da u većoj meri ispunjava ulogu: saveti i saznanja su tu, detaljni recepti takođe, raznolikost ponude može da zadovolji i najveću cepidlaku poput mene. Fali malo opuštenosti, i u rečima i u postupcima – recimo, da li ste nekada videli da je TV kuvarima ispalo testo ili skliznuo nož, detalji skoro pa neizbežni u svakoj kulinarskoj akciji?

Seća li se neko one dve Francuskinje u kulinarskoj emisiji emitovanoj na danas odavno pokojnoj BK televiziji? Obučene u francuske verzije šlafroka, izgledom daleko od manekenki, koristile su najobičnije noževe, drvene daske i pećnice kakve imamo svi u kuhinjama i govorile jezikom koji istovremeno razumeju i moja baka i komšinica tinejdžerka. Ni one nisu bile savršene, sećam se zgražavanja kada su pripremale tipični južnofrancuski specijalitet od golubijeg mesa, ali su svakako delovale prirodno i spontano, ne libeći se da zafrljače u đubre jelo na koje su potrošile dva sata ako im se ukus ne bi svideo.

Zašto kukam? Zato što mi fali obična, skromna i, prvenstveno, realna emisija o kuvanju. Ona u kojoj će me posavetovati gde i šta da kupim i kako da biram, u kojoj će mi reći da vreme navedeno za pripremu jela ne uključuje i seckanje, mešanje i raspoređivanje namirnica, a kamoli pranje sudova. Hoću kuvara koji će mi reći da je tajna uspeha u naizgled beskrajnom ponavljanju, koji će me utešiti da i njemu zagori pirinač ako zaboravi da sipa i drugu polovinu količine vode i uputiti me čime da zamenim ono jedno jaje koje mi nedostaje da torta bude savršena.

U stvari, hoću kuvara koji će me ubediti da bi bilo zanimljivo, vredno i avanturistički da posvetim sate boravku u kuhinji umesto blejanju u televizor ili svraćanju u prvi restoran sa hranom za poneti.

U doba pre moje lenjosti, jelo u koje sam uložila najviše truda, volje, pa i novca, postalo je skoro pa moj nadimak. I danas u sve ređim prilikama masovnih okupljanja, zna se da ćemo se daviti u čiliju koji skoro da nema nikakve veze sa onim što ćete pročitati u nekom od million recepata za ovo jelo.

I da hoću, ne bih umela da napišem detaljni i tačni recept. Mogu samo da nabrojim šta vam sve treba, a vi probajte, prvi put, drugi put, deseti – svaki će se pojesti, bez brige, jer kombinacija mešanog sitno seckanog mesa, crnog i belog luka, paradajza, paprika, pasulja, kukuruza, tucanog kikirikija i začina ne može da omane. U mojoj kuhinji, dvanaesti je bio onaj pravi.

Već godinama dosta redovno zapostavljam nekada omiljenu dnevnu aktivnost, kuvanje. Snob u meni bi rekao da je to zato što u poslednjih par godina čovek ne može da pobegne od TV kulinarstva, a istina je, naravno, lenjost, nedostatak vremena i tako omiljena linija manjeg otpora, u ovom slučaju, u obliku polu i skroz pripremljenih obroka i sve više ponude “za poneti” koja se ne svodi na brzu hranu.

Dobro, kao i uvek preterujem zarad poente, i istina je negde na sredini. Ali me već dugo podbada taj novi pravac u televizijskoj stvarnosti: sad mi se čini da skoro i ne postoji kanal koji ne nudi makar petnaest minuta dnevno posvećenih šerpama i loncima, začinima i ekstra devičanskom maslinovom ulju, organskom povrću i egzotičnom voću. I gledaoci gutaju sve, pa čak i očigledno pokradene svakodnevne okršaje između osoba koje ne bi postojale u našim životima da nema tabloidne medijske mase.

Jeste, grozne su mi te nove šou emisije u kojima poletna kuvarica veštačkim noktima ukrašenim Svarovski kristalima prčka po nekoj mučenoj zelenoj salati koja je sunca videla eventualno u transportu od plastenika do kamiona. U noćnim morama zamišljam te nokte kako pokušavaju da očiste ribu i budim se u znoju od straha da ću u komadu danas tako moderne tunjevine naleteti na otpali deo veštačkog frenč manikira.

Da bih se umirila i zaledila gnev, prisećam se prvih “stručnih” kritika na račun Džejmija Olivera, verovatno najvećeg modernog krivca za novovekovnu pomamu za TV kulinarstvom. Zvučale su otprilike kao i ova moja noćna mora: pobogu, Džejmi ne pere ruke posle svakog rukohvata u sudove ili hranu! I bez obzira na vrtoglavu popularnost ovog Engleza koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, uneo revoluciju u TV kuhinje, i njegovu podsmešljivost na visokoumne primedbe, Džejmi je morao da poklekne, iseče nokte do koske i počne stalno da perka ruke.

Za razliku od Džejmija koji nas je naučio da čupkamo bosiljak i nanu, mešamo puter sa belim lukom i probarimo krompir pre nego što ga ubacimo u rernu, od ovih tabloidnih kuvara i kuvarica teško da možete da saznate nešto novo. Sem da se uverite koji su najnoviji, ah, trendovi u opremi kuhinja, tanjira i escajga ili kako da što manje hranljivih detalja poređate po naučno-fantastično oblikovanom “platou za apetajzere”, šta god to značilo.

Jasno je, nadam se, da pokušavam da vas ubedim da se te emisije ne gledaju. To jest, ne treba ih gledati zbog kuvanja ili želje za otkrivanjem nekog novog jela ili slatkiša, već samo ako težite da impresionirate poznavanjem stepena popularnosti zvezda žute štampe ili trenutno omiljenog jela među onima koji tako naporno brinu o vašoj zabavi.

Ono što volim da zovem “savetodavno kulinarstvo” vrti se non-stop na nedavno uvedenom kanalu 24 kitchen, a od skora smo dobili i domaću verziju holandskog Rudolfa. Kada zažmurim na sterilnost i šarenilo kulinarskog okruženja, priznajem da u većoj meri ispunjava ulogu: saveti i saznanja su tu, detaljni recepti takođe, raznolikost ponude može da zadovolji i najveću cepidlaku poput mene. Fali malo opuštenosti, i u rečima i u postupcima – recimo, da li ste nekada videli da je TV kuvarima ispalo testo ili skliznuo nož, detalji skoro pa neizbežni u svakoj kulinarskoj akciji?

Seća li se neko one dve Francuskinje u kulinarskoj emisiji emitovanoj na danas odavno pokojnoj BK televiziji? Obučene u francuske verzije šlafroka, izgledom daleko od manekenki, koristile su najobičnije noževe, drvene daske i pećnice kakve imamo svi u kuhinjama i govorile jezikom koji istovremeno razumeju i moja baka i komšinica tinejdžerka. Ni one nisu bile savršene, sećam se zgražavanja kada su pripremale tipični južnofrancuski specijalitet od golubijeg mesa, ali su svakako delovale prirodno i spontano, ne libeći se da zafrljače u đubre jelo na koje su potrošile dva sata ako im se ukus ne bi svideo.

Zašto kukam? Zato što mi fali obična, skromna i, prvenstveno, realna emisija o kuvanju. Ona u kojoj će me posavetovati gde i šta da kupim i kako da biram, u kojoj će mi reći da vreme navedeno za pripremu jela ne uključuje i seckanje, mešanje i raspoređivanje namirnica, a kamoli pranje sudova. Hoću kuvara koji će mi reći da je tajna uspeha u naizgled beskrajnom ponavljanju, koji će me utešiti da i njemu zagori pirinač ako zaboravi da sipa i drugu polovinu količine vode i uputiti me čime da zamenim ono jedno jaje koje mi nedostaje da torta bude savršena.

U stvari, hoću kuvara koji će me ubediti da bi bilo zanimljivo, vredno i avanturistički da posvetim sate boravku u kuhinji umesto blejanju u televizor ili svraćanju u prvi restoran sa hranom za poneti.

U doba pre moje lenjosti, jelo u koje sam uložila najviše truda, volje, pa i novca, postalo je skoro pa moj nadimak. I danas u sve ređim prilikama masovnih okupljanja, zna se da ćemo se daviti u čiliju koji skoro da nema nikakve veze sa onim što ćete pročitati u nekom od million recepata za ovo jelo.

I da hoću, ne bih umela da napišem detaljni i tačni recept. Mogu samo da nabrojim šta vam sve treba, a vi probajte, prvi put, drugi put, deseti – svaki će se pojesti, bez brige, jer kombinacija mešanog sitno seckanog mesa, crnog i belog luka, paradajza, paprika, pasulja, kukuruza, tucanog kikirikija i začina ne može da omane. U mojoj kuhinji, dvanaesti je bio onaj pravi.

Već godinama dosta redovno zapostavljam nekada omiljenu dnevnu aktivnost, kuvanje. Snob u meni bi rekao da je to zato što u poslednjih par godina čovek ne može da pobegne od TV kulinarstva, a istina je, naravno, lenjost, nedostatak vremena i tako omiljena linija manjeg otpora, u ovom slučaju, u obliku polu i skroz pripremljenih obroka i sve više ponude “za poneti” koja se ne svodi na brzu hranu.

Dobro, kao i uvek preterujem zarad poente, i istina je negde na sredini. Ali me već dugo podbada taj novi pravac u televizijskoj stvarnosti: sad mi se čini da skoro i ne postoji kanal koji ne nudi makar petnaest minuta dnevno posvećenih šerpama i loncima, začinima i ekstra devičanskom maslinovom ulju, organskom povrću i egzotičnom voću. I gledaoci gutaju sve, pa čak i očigledno pokradene svakodnevne okršaje između osoba koje ne bi postojale u našim životima da nema tabloidne medijske mase.

Jeste, grozne su mi te nove šou emisije u kojima poletna kuvarica veštačkim noktima ukrašenim Svarovski kristalima prčka po nekoj mučenoj zelenoj salati koja je sunca videla eventualno u transportu od plastenika do kamiona. U noćnim morama zamišljam te nokte kako pokušavaju da očiste ribu i budim se u znoju od straha da ću u komadu danas tako moderne tunjevine naleteti na otpali deo veštačkog frenč manikira.

Da bih se umirila i zaledila gnev, prisećam se prvih “stručnih” kritika na račun Džejmija Olivera, verovatno najvećeg modernog krivca za novovekovnu pomamu za TV kulinarstvom. Zvučale su otprilike kao i ova moja noćna mora: pobogu, Džejmi ne pere ruke posle svakog rukohvata u sudove ili hranu! I bez obzira na vrtoglavu popularnost ovog Engleza koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, uneo revoluciju u TV kuhinje, i njegovu podsmešljivost na visokoumne primedbe, Džejmi je morao da poklekne, iseče nokte do koske i počne stalno da perka ruke.

Za razliku od Džejmija koji nas je naučio da čupkamo bosiljak i nanu, mešamo puter sa belim lukom i probarimo krompir pre nego što ga ubacimo u rernu, od ovih tabloidnih kuvara i kuvarica teško da možete da saznate nešto novo. Sem da se uverite koji su najnoviji, ah, trendovi u opremi kuhinja, tanjira i escajga ili kako da što manje hranljivih detalja poređate po naučno-fantastično oblikovanom “platou za apetajzere”, šta god to značilo.

Jasno je, nadam se, da pokušavam da vas ubedim da se te emisije ne gledaju. To jest, ne treba ih gledati zbog kuvanja ili želje za otkrivanjem nekog novog jela ili slatkiša, već samo ako težite da impresionirate poznavanjem stepena popularnosti zvezda žute štampe ili trenutno omiljenog jela među onima koji tako naporno brinu o vašoj zabavi.

Ono što volim da zovem “savetodavno kulinarstvo” vrti se non-stop na nedavno uvedenom kanalu 24 kitchen, a od skora smo dobili i domaću verziju holandskog Rudolfa. Kada zažmurim na sterilnost i šarenilo kulinarskog okruženja, priznajem da u većoj meri ispunjava ulogu: saveti i saznanja su tu, detaljni recepti takođe, raznolikost ponude može da zadovolji i najveću cepidlaku poput mene. Fali malo opuštenosti, i u rečima i u postupcima – recimo, da li ste nekada videli da je TV kuvarima ispalo testo ili skliznuo nož, detalji skoro pa neizbežni u svakoj kulinarskoj akciji?

Seća li se neko one dve Francuskinje u kulinarskoj emisiji emitovanoj na danas odavno pokojnoj BK televiziji? Obučene u francuske verzije šlafroka, izgledom daleko od manekenki, koristile su najobičnije noževe, drvene daske i pećnice kakve imamo svi u kuhinjama i govorile jezikom koji istovremeno razumeju i moja baka i komšinica tinejdžerka. Ni one nisu bile savršene, sećam se zgražavanja kada su pripremale tipični južnofrancuski specijalitet od golubijeg mesa, ali su svakako delovale prirodno i spontano, ne libeći se da zafrljače u đubre jelo na koje su potrošile dva sata ako im se ukus ne bi svideo.

Zašto kukam? Zato što mi fali obična, skromna i, prvenstveno, realna emisija o kuvanju. Ona u kojoj će me posavetovati gde i šta da kupim i kako da biram, u kojoj će mi reći da vreme navedeno za pripremu jela ne uključuje i seckanje, mešanje i raspoređivanje namirnica, a kamoli pranje sudova. Hoću kuvara koji će mi reći da je tajna uspeha u naizgled beskrajnom ponavljanju, koji će me utešiti da i njemu zagori pirinač ako zaboravi da sipa i drugu polovinu količine vode i uputiti me čime da zamenim ono jedno jaje koje mi nedostaje da torta bude savršena.

U stvari, hoću kuvara koji će me ubediti da bi bilo zanimljivo, vredno i avanturistički da posvetim sate boravku u kuhinji umesto blejanju u televizor ili svraćanju u prvi restoran sa hranom za poneti.

U doba pre moje lenjosti, jelo u koje sam uložila najviše truda, volje, pa i novca, postalo je skoro pa moj nadimak. I danas u sve ređim prilikama masovnih okupljanja, zna se da ćemo se daviti u čiliju koji skoro da nema nikakve veze sa onim što ćete pročitati u nekom od million recepata za ovo jelo.

I da hoću, ne bih umela da napišem detaljni i tačni recept. Mogu samo da nabrojim šta vam sve treba, a vi probajte, prvi put, drugi put, deseti – svaki će se pojesti, bez brige, jer kombinacija mešanog sitno seckanog mesa, crnog i belog luka, paradajza, paprika, pasulja, kukuruza, tucanog kikirikija i začina ne može da omane. U mojoj kuhinji, dvanaesti je bio onaj pravi.