I šta sad? Ništa.
Mnogima ovde ni pre dvadeset godina , a ni danas nije bilo ili ni sada nije jasno da je rat jedna veoma,veoma ozbiljna stvar.
Da je to posao kojem treba biti dorastao u svakom smislu. Da to ustvari jeste vodjenje politike nekim drugim sredstvima, ali predvidjeno isključivo za spremne i sposobne. Jer, ukoliko se precizno i pametno ne procene šanse na pobedu odnosno poraz rezultat može biti i katastrofalan. A nama se najviše zahvaljujući nedoraslima a zapravo vlastodršcima, dripcima i glupacima koji su tada vodili ovu zemlju desilo da i taj rat u kojem se sa znanjem zapadnih sila, a i Beograda desila „Oluja“izgubimo s nulom, a bežeći glavom bez obzira u Srbiju u roku od jednog dana stigne čak 200.000 krajinskih Srba.
I to puke sirotinje jer su bogati, znajući šta će se dogoditi, pre toga sa sve parama i pokretnom imovinom već zdimili preko Drine. Pobegli su i pre njih i popovi i generali, a tzv ratni štab prebačen je, kako je tada zvanično saopšteno, na nekakav tajanstveni „rezervni položaj“. Pošto do danas tim povodom ništa novo nije saopšteno može se steći utisak da su oni i dalje na nekom rezervnom položaju i da će tamo verovatno ostati za vijek i vjekov.
Dobro se sećam da vlastima u Beogradu tada nije bilo ni malo žao te izbegle sirotinje, čak su ih gonili što dalje od Beograda da ih prosto nemaju na oku. Jedno vreme su se pravili kao da ih i nema. A onda su neki beogradski mediji bez stida baš tu sirotinju okrivili da je „kukavički pobegla sa svojih ognjišta“.
Tako to biva kad, kako reče neko u to vreme,iz Srbije rat vode dripci kojima je jedino bilo važno da sa padom komunizma u Evropi i oni ne izgube vlast. Pa šta košta da košta. A rat je vodjen sa podrškom stanovništva u Srbiji manjom od deset posto. Za one koji su mladji pa ne znaju treba reći da su raznorazne patrole hvatale po kućama, firmama i fakultetima momke koji nisu hteli u te Miloševićeve, Šešeljeve, Nikolićeve, Dačićeve, Vučićeve... ratove. Mnogi su bežeći pred takvom mobilizacijom zauvek odlučili da ostanu van granica Srbije. Sada ponekad svrate ovde ali samo na kratko. I, kažu, stalno nose onu istu gorčinu u sebi.
A zapravo to po mnogo čemu i nije bio rat već „dogovorno preseljenje stanovništva“, nacionalističko raspadanje JNA, šovinistička transformacija tzv Teritorijalnih odbrana i mahom masovni zločini ,mrcvarenje i pljačkanje civilnog stanovništva.
Kada je medjunarodna zajednica krajinskim Srbima kao konačno političko rešenje ponudila Plan Z4,koji bi im garantovao visok stepen autonomije, zvanični Beograd je insistirao da ga odbiju. Rekli su- samo Republika Srpska krajina ili ništa! I dobili su ništa. Zapravo „Oluju“!
Kolika je sramota bila tako izmanipulisati narod zarad vlastitog održanja na vlasti znaju mnogi koji su realno sagledavali dogadjanja tih dana.Dočekujući krajinsku sirotinju na obodima Beograda, te 1995. godine, po žestokoj avgustovskoj vrućini sa nešto vode, hrane i odeće ovde su neki baš tada shvatili o kakvoj se monstruoznoj prevari i političkoj manipulaciji radi.
A šta je bilo dalje ? Izbeglice su ugurali u kampove, i trudili se da ih svi zaborave.
Ti isti na vlasti vladali su sve dok nisu i na Kosovu ponovili sličan scenario sa sve pevanjem, pucanjem i plakanjem. I nakon toga su čak tvrdili da su pobedili NATO. A kapitulaciju su potpisali u Kumanovu. Perfidno. Baš tamo su ih naterali da stave paraf na poraz jer je u istom tom gradu 1912.Srbija i zvanično preuzela vlast nad Kosovom nakon što je okončana vlast Turaka nad tom teritorijom. Porazi, izbeglice, poniženja...
I što je još vrlo bitno u čitavoj ovoj priči- Slobodan Milošević se lično saglasio sa predlogom velikih sila da se oformi Medjunarodni Tribunal za ratne zločine počinjene na teritotiji bivše SFRJ. Nije on dakle nametnut, već je saglasnošću Beograda formiran da bi se (kako se isticalo) sudilo pojedincima, a ne narodima za silne zločine na svim stranama.
E sad što mnogi ovde smatraju da je taj sud antisrpski, navodeći ne samo poslednji slučaj Gotovine i Markača, to je druga stvar. Zapravo, teško je ne složiti se sa takvom ocenom. Ali, na haškom Tribunalu se( što je izuzetno važno stalno imati na umu) sudi i pobednicima i poraženima,pa je i logično da daleko više osudjenih bude baš sa poražene strane!
Rat je, rečeno je već (ali valja ponoviti i više puta ako treba) zaista izuzetno ozbiljna stvar ili posao ako hoćete. I izuzetno je veliki rizik ( ako je rat već neizbežan) prepustiti da ga u naše ime vode kojekakvi vlastodršci i ostali dripci.Ako se baš to dogodi, a nama se dogodilo, onda se iz rata izlazi kao poraženi.
A zna se, nakon rata pobednik dobija sve, a poraženi gubi sve! Pobednik dobija čak i ono što nikako nije pravedno. I to na javnoj sceni, na haškom Tribunalu.
Velika sramota! Njihova pre svega, ali i naša.
Mnogima ovde ni pre dvadeset godina , a ni danas nije bilo ili ni sada nije jasno da je rat jedna veoma,veoma ozbiljna stvar.
Da je to posao kojem treba biti dorastao u svakom smislu. Da to ustvari jeste vodjenje politike nekim drugim sredstvima, ali predvidjeno isključivo za spremne i sposobne. Jer, ukoliko se precizno i pametno ne procene šanse na pobedu odnosno poraz rezultat može biti i katastrofalan. A nama se najviše zahvaljujući nedoraslima a zapravo vlastodršcima, dripcima i glupacima koji su tada vodili ovu zemlju desilo da i taj rat u kojem se sa znanjem zapadnih sila, a i Beograda desila „Oluja“izgubimo s nulom, a bežeći glavom bez obzira u Srbiju u roku od jednog dana stigne čak 200.000 krajinskih Srba.
I to puke sirotinje jer su bogati, znajući šta će se dogoditi, pre toga sa sve parama i pokretnom imovinom već zdimili preko Drine. Pobegli su i pre njih i popovi i generali, a tzv ratni štab prebačen je, kako je tada zvanično saopšteno, na nekakav tajanstveni „rezervni položaj“. Pošto do danas tim povodom ništa novo nije saopšteno može se steći utisak da su oni i dalje na nekom rezervnom položaju i da će tamo verovatno ostati za vijek i vjekov.
Dobro se sećam da vlastima u Beogradu tada nije bilo ni malo žao te izbegle sirotinje, čak su ih gonili što dalje od Beograda da ih prosto nemaju na oku. Jedno vreme su se pravili kao da ih i nema. A onda su neki beogradski mediji bez stida baš tu sirotinju okrivili da je „kukavički pobegla sa svojih ognjišta“.
Tako to biva kad, kako reče neko u to vreme,iz Srbije rat vode dripci kojima je jedino bilo važno da sa padom komunizma u Evropi i oni ne izgube vlast. Pa šta košta da košta. A rat je vodjen sa podrškom stanovništva u Srbiji manjom od deset posto. Za one koji su mladji pa ne znaju treba reći da su raznorazne patrole hvatale po kućama, firmama i fakultetima momke koji nisu hteli u te Miloševićeve, Šešeljeve, Nikolićeve, Dačićeve, Vučićeve... ratove. Mnogi su bežeći pred takvom mobilizacijom zauvek odlučili da ostanu van granica Srbije. Sada ponekad svrate ovde ali samo na kratko. I, kažu, stalno nose onu istu gorčinu u sebi.
A zapravo to po mnogo čemu i nije bio rat već „dogovorno preseljenje stanovništva“, nacionalističko raspadanje JNA, šovinistička transformacija tzv Teritorijalnih odbrana i mahom masovni zločini ,mrcvarenje i pljačkanje civilnog stanovništva.
Kada je medjunarodna zajednica krajinskim Srbima kao konačno političko rešenje ponudila Plan Z4,koji bi im garantovao visok stepen autonomije, zvanični Beograd je insistirao da ga odbiju. Rekli su- samo Republika Srpska krajina ili ništa! I dobili su ništa. Zapravo „Oluju“!
Kolika je sramota bila tako izmanipulisati narod zarad vlastitog održanja na vlasti znaju mnogi koji su realno sagledavali dogadjanja tih dana.Dočekujući krajinsku sirotinju na obodima Beograda, te 1995. godine, po žestokoj avgustovskoj vrućini sa nešto vode, hrane i odeće ovde su neki baš tada shvatili o kakvoj se monstruoznoj prevari i političkoj manipulaciji radi.
A šta je bilo dalje ? Izbeglice su ugurali u kampove, i trudili se da ih svi zaborave.
Ti isti na vlasti vladali su sve dok nisu i na Kosovu ponovili sličan scenario sa sve pevanjem, pucanjem i plakanjem. I nakon toga su čak tvrdili da su pobedili NATO. A kapitulaciju su potpisali u Kumanovu. Perfidno. Baš tamo su ih naterali da stave paraf na poraz jer je u istom tom gradu 1912.Srbija i zvanično preuzela vlast nad Kosovom nakon što je okončana vlast Turaka nad tom teritorijom. Porazi, izbeglice, poniženja...
I što je još vrlo bitno u čitavoj ovoj priči- Slobodan Milošević se lično saglasio sa predlogom velikih sila da se oformi Medjunarodni Tribunal za ratne zločine počinjene na teritotiji bivše SFRJ. Nije on dakle nametnut, već je saglasnošću Beograda formiran da bi se (kako se isticalo) sudilo pojedincima, a ne narodima za silne zločine na svim stranama.
E sad što mnogi ovde smatraju da je taj sud antisrpski, navodeći ne samo poslednji slučaj Gotovine i Markača, to je druga stvar. Zapravo, teško je ne složiti se sa takvom ocenom. Ali, na haškom Tribunalu se( što je izuzetno važno stalno imati na umu) sudi i pobednicima i poraženima,pa je i logično da daleko više osudjenih bude baš sa poražene strane!
Rat je, rečeno je već (ali valja ponoviti i više puta ako treba) zaista izuzetno ozbiljna stvar ili posao ako hoćete. I izuzetno je veliki rizik ( ako je rat već neizbežan) prepustiti da ga u naše ime vode kojekakvi vlastodršci i ostali dripci.Ako se baš to dogodi, a nama se dogodilo, onda se iz rata izlazi kao poraženi.
A zna se, nakon rata pobednik dobija sve, a poraženi gubi sve! Pobednik dobija čak i ono što nikako nije pravedno. I to na javnoj sceni, na haškom Tribunalu.
Velika sramota! Njihova pre svega, ali i naša.
