Da, znam da su hašku presudu generalima Gotovini i Markaču već prokomentarisali Karla Del Ponte, premijeri, predsednici, ministri, koordinatori, analitičari, statističari, pravnici, mlekadžije, sodadžije kao i Kurta i Murta sa čitavom rodbinom, tazbinom i jetrvama.
Pa onda i svi Naši a i Njihovi. A bogme, oglasio se i neki pametan svet, na Mondu su već pisali Đorđe Vlajić i Slobodan Stupar. Pa je i Dubravka Stojanović uzela plajvaz u ruku i napisala komentar za koji bi mi bila čast da je iz mog pera izašao.
Još se dobrih nalivpera našlo! Dugogodišnji duhovni otac splitskog Feral Tribune-a, Viktor Ivančić briljantno je karikirao hrvatsku ekstazu dok se u Beogradu i našom i njihovom stvarnošću i snovima pozabavio Vojislav Žanetić.
Oba teksta me podsećaju na mog idola, Radoja Domanovića. Jadni Radoje, pred njegovom bistom na ulasku u Kalemegdan nikako da zamene sijalicu na reflektoru te je godinama u mraku. Kao i narodi balkanski koji ga ne vide. On je pre stotinak i kusur godina u nešto malo satiričnih pričica ponajbolje opisao i sve što nam se događalo i ovo što se događa. No, nema ko da čita Domanovića, da ga razume ili božemesakloni da iz njegovih reči nešto i nauči.
Čemu onda ovi redovi, crni Nenade, zar baš i ti moraš da budeš u svakoj čorbi mirođija? Zar je nakon svega već napisanog ostalo još išta da se kaže? Pa, eto, u međuvremenu JE, oslobođen i Ramuš Haradinaj pa ima povoda da se svi Albanci, Bošnjaci, Crnogorci, Hrvati, Makedonci, Srbi... svi mi đuture, pojedinačno, kolektivno, grupno, individualno, zajedno a i odvojeno opet zgrozimo, oduševimo, plačemo, podvriskujemo, pocupkujemo, škrgućemo zubima, pucamo iz kalašnjikova, krstimo levom rukom, radujemo, plazimo jedan drugome jezik, skačemo na pijedestal pravednika i moralnog pobednika, bojkotujemo, samobičujemo. Valjda se niko neće zaista i samoubiti glede svega ovoga, dosta je bilo ubijanja ljudi, zaista je bilo dosta.
Sećam se dobro osnivanja Haškog tribunala, treće godine ratova koji su mi u krvi, ognjem i mačem razorili državu.
Kao što se iz mog prezimena da naslutiti, ja sam malo kontaminiran, nisam baš etnički čist produkt niti jedne od zaraćenih nacija, tačan broj krvnih zrnaca koji pripada ovima ili onima neka ostane između mojih predaka i mene. Da kažem samo da sam iz rata izašao sa ukupno tri državljanstva od kojih jedno čak i nije sa Balkana. Identiteta sam imao u životu, božemioprosti, onoliko. Te novinar, te gastarbajter, te belac medju crncima, te Beograđanin, te Dubrovčanin, te muž, te... ma bilo ih i ima ih. Od svih tih identiteta, nekako mi nacionalna košulja nikada nije pasovala, tesna je a istovremeno i široka. Ko razume, shvatiće, ko ne razume, džabe bih mu objašnjavao. Da skratim priču, ja sam vam i naš i njihov sa koje god strane da me gledate. Pa me sve ovo tišti i gnječi sa svih strana.
1993.godina
Dakle, leto gospodnje 1993, ja taman na nogama "odležao" nervni slom. Tri sam meseca radio na dokumentarnoj emisiji o zverstvima u ratu. Bejah novinar BBC i dva meseca sam snimao a mesec dana montirao emisiju u kojoj govore ljudi koji su proživeli najgora moguća mučenja. Zanimalo me je kako je moguće da pred kraj XX veka, nakon dva svetska rata i holokausta, jedno ljudsko biće može da bude izuzetno maštovito kada valja osmisliti nove načine za mučenje drugog ljudskog bića. Ne u žaru borbe, već onako natenane, polako, uz kafu i rakijicu. Ne biste, draga moja čitateljko i dragi čitaoče, verovali koliko je u takvim stvarima ljudska mašta plodna. Ne bih ni ja da se prisećam.
Intervjuisao sam žrtve sa svih strana rata, u emisiji sam imena izostavio jer je za temu bila nebitna nacionalost, tema je bila - čovek. Profesionalac sam, iz pet sam ratova izveštavao ali sam uprkos tome plakao nakon nekih snimanja. "Izgurao" sam emisiju do kraja, predao traku uredniku i prestao da spavam. Kako sklopim oči, tako mi se u glavi ređaju slike, lica, mučenja. Imao je BBC i tada psihijatra na raspolaganju za postraumatski stres novinara, mogao sam da se javim, možda sam hteo i otići da sam prepoznao šta je u pitanju. Ali, bio sam mlađi, malo više mačo i princip mi je bio – ma mogu ja sve to sam. A i bilo me je malo i sramota svih onih žrtava koje nisu imali kome da se obrate.
Te su 1993. godine, Ujedinjene nacije osnovale Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju sa sedištem u Hagu sa ciljem da:
- Presudi licima koja su navodno odgovorna za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog (ljudskog) prava;
- Da žrtvama donesu pravdu;
- Da spreči dalje činjenje zločina;
- Da doprinesu uspostavljanju i održavanju mira u regionu.
Tako bejaše na papiru. Valjda će se bar neko prisetiti da je većina nas novinara i "analitičara" osnivanje suda doživelo malo drugačije. Da su tada među velikim silama vladale i velike podele i ne mislim pritom na Rusiju i Ameriku. Sama Evropska zajednica, koja se te godine preimenovala u uniju, bila je duboko podeljena oko toga šta da učini sa nama ovde. Najpre je duboko kiksnula u pokušajima da spreči rat a onda se zavadila oko pitanja - a šta sada, kako zaustaviti taj rat koji je neprijatno izgledao na TV ekranima, a njima stalno na prag dovodio nove izbeglice. Neki su hteli vojnu intervenciju, neki nisu hteli da žrtvuju svoju mladost zarad naše mladosti, neki nisu hteli da finansiraju sve to...
No, rodilo se, dobro su ga ljuljali, dojili i evo ga - prošle godine je dete i punoletno postalo. Porasle su mu i ambicije, više od decenije se naveliko govori kako će haški sud sem ona četiri cilja postići i peti – izmiriti naša balkanska plemena, pardon, nacije i državice. XXI je vek, nakon svakog rata a pre punog mira, mora se dogoditi sveto trojstvo političke korektnosti kako bi svi mirno spavali. Moraju se na jednom mestu naći i steći: Istina, Pravda i Pomirenje. A to mesto je, za nas Balkance, Hag.
2012.godina
Spadam u one koji su godinama pokušavali da ubede sagovornike da je sud u Hagu ustanova koju vredi imati i negovati. Zavisno od toga čiji je "predstavnik" tog trenutka bio isporučen u Hag, pokušavao sam svim silama da u Beogradu, Prištini, Sarajevu, Skoplju i Zagrebu objasnim da sud nije belosvetska zaveri protiv "njihove" nacije. Kada je 1999. usred bombardovanja Jugoslavije i kosovskog rata podignuta optužnica protiv Slobodana Miloševića, morao sam malo da revidiram stav i priznam da je Tribunal ipak, makar jednim delom, podložan političkoj volji zapadnih sila.
Jer, da se razumemo, razloga za podizanje optužnice je bilo daleko ranije! Dejtonski sporazum je proprao Miloševića; od "balkanskog kasapina", postao je "garant mira na Balkanu".
Ne zadugo, kao što znamo. No ja sam i dalje branio instituciju verujući u nju kao što sam i nakon razvoda verovao i u ljubav i u brak. Čak i posle drugog razvoda sam nastavio da verujem i u ljubav i u brak. A u Hag Nenade, veruješ li još u Hag? Pa... ovaj... kako da kažem... znate već... nije lako... ne treba ishitreno... Hajde Nenade, možeš ti to, ne vrdaj...
A zašto baš sve naše da osudi a sve njihove da oslobodi, pita se ovih dana vascela Srbija? Pa, na to je između dva haška oslobađanja odlično odgovorio Bratislav Grubačić pišući za DANAS:
"Do sada niko nije otvoreno rekao Srbiji da je sve ono što se događa od rata rezultat činjenice da je ona izgubila taj rat. Ona je izgubila rat ne od svojih suseda već od međunarodne zajednice, jer je vodila tvrdoglavu i lošu politiku i nije imala nijednog saveznika među velikim silama. Sada očigledno trpi posledice. Takođe, niko nije rekao Srbiji u tako mnogo reči, bar ne javno i zvanično, da je gubitnica u balkanskim ratovima iz devedesetih i da treba da se ponaša u skladu sa time, bez obzira na principe međunarodnog zakona."
Quod licet Iovi, non licet Bovi, govoraše nekoć Rimljani. Što dolikuje Jupiteru, ne dolikuje volu. Ne svidja mi se, žulja me, boli me, ne želim, nećuuu! Ali volovi smo u ovoj jednačini. Svi. Nemojte misliti da su "oni" bolje prošli, sa koje god strane da gledate. Kolektivna muka je traumatična ali nije mnogo lakša ni kolektivna euforija kada su joj povodi sumnjivi. I jedna i druga ostavljaju teške i bolne posledice po budućnost.
