Naziv poznate dečije igrice zvuči mi kao sasvim logičan naslov srpske stvarnosti. Ili bar jedne njene ravni. Naime, posle potresa izazvanog hapšenjem najbogatijeg i verovalo se najuticajnijeg Srbina Miroslava Miškovića, izgleda da je sada sve moguće.
Preciznije to hapšenje trebalo bi da pošalje sasvim jasnu poruku da neće biti nedohvatljivih. Da će, kako tvrdi glavni generator najnovije storije o borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, lider Naprednjaka i Prvi potpredenik vlade Aleksandar Vučić, biti raščišćene one sporne 24 privatizacije.
I da pri tome neće biti nedodirljivih. Te privatizaciono-korupcionaške slučajeve svojevremeno je izlicitirala briselska administracija kao jedan od ključnih uslova za nastavak pridruživanja Evropskoj uniji. Istini za volju, Brisel se samo nakačio na voz koji je pokrenula sada počivša Verica Barać u godinama dok je kao predsednica Saveta za borbu protiv korupcije ukazivala na metastaziranje organizovanog kriminala u Srbiji do endemskih razmera.
Sada islednički timovi, kako tvrdi Vučić, danonoćno rade a tužilaštvo podiže optužnice. Eto, nagazili i Miškovića &co za milionsko perušanje državnih fondova. Slede procesi a kako tvrdi Vučić, prve presude mogu se očekivati iduće godine.
Naravno, spektakularna hapšenja, uz to bogato najavljena u medijima plene pažnju javnosti i sakupljaju simpatije. Čini se logičnim da, kako se to obično kaže, ne bude mnogo empatije za bogataške suze i patnju. Pauperizovana Srbija zakonsko teranje krimilanaca i tajkuna valjda doživljava kao neku vrstu vaseljenske pravde i dokaza narodne dosetke da ničija nije gorela do zore. Na tom osećanju se jača pozicija u javnosti, medju biračima i to dobro zna ključni igrač ove priče Vučić.
E sad, opet se ovde otvaraju afere.
Mislim da je unazad ovih 12-tak tranzicionih godina u Srbiji bilo načeto toliko afera da bi ih bilo teško sve i nabrojati. Možda bi to znao neki pasionirani hroničar ovdašnjih nerazjašnjenih kriminalnih priča.Kako bilo, do sada je obično ostajao opor utisak u javnosti, da je politički račun bio u osnovi pompezno otvaranih afera koje su ostajale u ravni neuspelih pokušaja optuživanja ili tankih procesa u koje sud nije premestio u ravan valjane presude.
Brojne su i prazne priče, tj najavljivani a nikada otvoreni slučajevi organizovanog kriminala.Sve je nekako ostajalo na nivou političkih obračuna, ponajviše u tabloidima.
No, nikada se nije „udarilo“ ovako visoko. Na vrhunsku ekonomsku moć i politički uticaj koji ona nosi. Ipak su akteri dosadašnjih „slučajeva“ bili neka vrsta niželigaša. Otuda, recimo slučaj Dulić liči na predigru. Sada, neka se ne uvredi, Vučić gotovo jurodivo poterao tajkune a pravolinijski najačeg medju njima. Sve nekako u okviru one 24 privatizacije koje unazad godinama Verica Barać označila kao sumnjive. Iskreno, posle onih prvih „gradjanskih“ preslišavanja Miškovića u policiji zaličilo je malo na prepivavanje granice do koje ga je mogućno pritisnuti.
Kao neka vrsta dodatka, začina afere i katalizatora vrenja u srpskom loncu je Vučićeva izjava da je Mišković direktno, stanovitim iznosom izmedju 30 i 50 hiljada evra plaćao političare.Efekat ove tvrdnje je kao kada kamen padne u vodu pa krenu koncentrični krugovi.S tim što bi to ovaj put mogao biti i nekakav antikorupcinaški cunami. Kao da je i bačen s ciljem da stvori takav efekat.
Naravno, ako se dokaže da je tvrdnja tačna. Ili još bolje, ako se nadje dovoljno valjanih dokaza da se održi kao solidna optužnica. Otuda, sudeći prema težini izreke sada bi naziv one dečije igre mogao biti preovladjujuće osećanje izvesnog broja političara ali i imućnih ljudi. Ovo zato što je nesumnjivo ključna figura tekuće borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije Vučić u jednom skorašnjem intervuju vrlo jasno rekao, ako se dobro sećam, da je 90 odsto onih koji su se obogatili učinilo to preko državne grbače , preko monopola koje im je država obezbedjivala i ministara koji su im to omogućavali. To su valjda oni koje je Mišković plaćao gore navedenim iznosom.
Dakle, ide maca oko tebe...
Nisam siguran da je baš umesno govoriti o potrebi da proradi sistem u razbijanju endemske korupcije i organizovanog kriminala (ovoga nikada nema bez državnih mehanizama i ljudi u njima). To (sistem) postoji, samo nije radilo ili je bilo nedovoljno efikasno ili se koristio prema nahodjenju onih koji su imali moć. Ekonomsku ili političku, u obliku i razmeri da se usmeri, uspori ili zaustavi (sistem) pravosudno čačkanje po sumnjivim poslovima. Malo zabrinjava što je pokretač ili bolje reći rezervoar novog antikriminalnog entuzijazma ipak jedan čovek i njegova personalna moć poristekla iz pozicije u sistemu vlasti. To daje osnova za bojazan da bi rezultat mogao biti selektivan.
Da se na kraju, daleko bilo, počiste neka legla korupcije i personalno uklone ključni akteri. Ali da se u taj prostor nasele neki drugi bliski vlasti ili tzv naši. E to ne bi valjalo. Ili da antikorupcionaški talas odnese sasvim ispravne ljude koji su, eto samo bili uspešni i stekli imetak. Ni to ne bi valjalo jer bi se moglo razumeti kao čišćenje prostora za neke druge. I još nešto, eto se pitam da li je moglo biti više odlučnosti i entuzijazma u podršci tekućem obračunu sa korupcijom i kriminalom sa vrha vlade i države. Kao da je malo kasnila i bila mlaka. Ili mi se to možda samo učinilo.
Da li me vara utisak da Vučićeva jurodivost širi bojazan i u neposrednoj okolini. U svakom slučaju, eto reklo bi se ide maca oko tebe. Da li će i čiji sve repić biti ogreban tek će se videti. Za nadu je da na licu one slepe dame neće ostati još jedan ožiljak.