"Dragi Ivo, dragi Tomo"

Sedamnaest godina po završetku II svetskog rata, Francuska i Nemačka bile najbolje prijateljice, kamen temeljac nastajuće Evropske unije! A gde su Hrvatska i Srbija?

Svašta se događa po zemlji Srbiji, a i šire. Preživesmo sudnji dan, tj. nije nam još bio sudnji; hapse tajkune, prete i ministrima; pao sneg u decembru (kad mu vreme nije) i iznenadio putare te su nam drumovi a i prestoni grad bili malo zavejani. Onda pred Novu stigle prolećne temperature, more, da ipak nije blizu onaj smak sveta? Nije, imam pouzdanu unformaciju, došapnuli su mi sa najvišeg mesta! No... ne bih o svemu ovome danas.

Ja bih o jednoj rečenici hrvatskog predsednika Ive Josipovića: "Čemu susret sa Nikolićem?"

Molim? Šta kazala? Čemu???

Draga moja gospodo, dragi Ivo i dragi Tomo, ne da treba da se "susretnete" nego ako treba i puzeći jedan prema drugom da krenete! Na kolenima da se nađete i da divanite. Dugo, uporno, skrušeno. Zašto, pitate me? Pa zato što niste ni privatna lica a ni vlasnici firmi koji mogu da biraju sa kime će da posluju.

Kao prvo, obojica ste predsednici republike, voljom svog naroda izabrani da ga zastupate u "celini i celosti" (copyright Žika Obretković, James Bond 007). Izabrani ste da delate za dobrobit svog naroda. Republika ili res publica upravo to i znači: javno dobro, javna stvar, opšte dobro. A bilo bi za opšte dobro a i berićetno po oba naroda da im se izabrani predstavnici sretnu. Bilo bi im još bolje ako bi to bilo više od kurtoaznog ili protokolarnog susreta, ako biste se zaista nešto i dogovorili na polzu i jednog i drugog naroda.

Evo, recimo, ako ne možete da se setite šta biste mogli rešiti, pogledajte, dragi moj Ivo i dragi moj Tomo, ovaj slučaj, saznajte makar nešto više o sudbini sestara Vuković iz zapadne Slavonije, pa ćete videti kako je moguće bar neke nepravde ispraviti. A ovakvih slučajeva, ihajs, onoliko! Pa da se malo pročačka i sudbina nestalih, da se nekim porodicama i obiteljima pruži podrška, možda i spokoj.

A sve ovo ima i znatno širu dimenziju i važno je ne samo za sestre Vuković, već i za nas ostale koje ni Bljesak ni Oluja niti Balvan revolucija nisu ni na koji način direktno oduvali, odneli, okrznuli. Bitno je za sve nas koji shvatamo da 17 godina po završetku našeg rata (13 godina kada je o Kosovu reč) i dalje jedni drugima, a i sebi samima, predstavljamo najveću smetnju za ono što bi se moglo nazvati "normalan život".

Naime, sviđalo se to nekome ili ne, srpsko-hrvatsko pomirenje je zamajac procesa pomirenja u čitavom regionu.

Prisetimo se da su 17 godina po završetku II svetskog rata, Francuska i Nemačka bile najbolje prijateljice, kamen temeljac nastajuće Evropske unije! A mi, gde smo mi?

OK, lepo je to što je Prljavo kazalište došlo u Beograd nakon 26 godina i ispunilo Arenu. Lepo je i što su svirali "Ružu hrvatsku" bez većih incidenata u publici. Lepo je što su dolazili i Tereza i Jura Stublić i mnogi koji su se zaklinjali da nikada neće ovde kročiti. Lepo je i što nam divne predstave ovde režiraju Oliver Frljic i Staša Zurovac, što "naši" igraju "tamo", a "njihovi" "ovde" u sapunicama, novogodišnjim programima, što imamo Jadransku ligu u košarci... sve je to sjajno. Ali nije dovoljno!

Proces pomirenja izmedju Bošnjaka i Srba, realno gledano – možda i jeste započeo, ali ja nešto ne primećujem da je igde stigao. Isto je sa Hrvatima i Bošnjacima. O Albancima i Srbima i da ne pričam. Ono malo pomaka što je bilo, desilo se izmedju Hrvata i Srba, ne bi valjalo da se to maaaalkice napretka istopi.

Možda se jedan drugom baš i ne sviđate, možda biste drugog sagovornika na tom mestu, ali imate onog kojeg imate i sa time valja delati! Tu ste obojica gde jeste, simboli ste država koje zastupate, ali ste sluge naroda koji u njima žive. U taj se narod kunete u izbornim kampanjama, pa hajde malo... pokažite i dokažite manjak sujete i dovoljno dobre volje.

Progutajte ako mora knedlu, siđite "u bazu", primite sestre Vuković zajedno, prošetajte po spaljenim selima oko Knina i zasadite cveće na Ovčari i otćutite zajedno minut u znak poštovanja onih koji su stradali.

Nece vam niti jednom pasti kruna sa glave, dobar vam stojim za to.

Zapisa Borislav Pekić da se narod poznaje po veličini svog mira, a ne svojih ratova.
Svašta se događa po zemlji Srbiji, a i šire. Preživesmo sudnji dan, tj. nije nam još bio sudnji; hapse tajkune, prete i ministrima; pao sneg u decembru (kad mu vreme nije) i iznenadio putare te su nam drumovi a i prestoni grad bili malo zavejani. Onda pred Novu stigle prolećne temperature, more, da ipak nije blizu onaj smak sveta? Nije, imam pouzdanu unformaciju, došapnuli su mi sa najvišeg mesta! No... ne bih o svemu ovome danas.

Ja bih o jednoj rečenici hrvatskog predsednika Ive Josipovića: "Čemu susret sa Nikolićem?"

Molim? Šta kazala? Čemu???

Draga moja gospodo, dragi Ivo i dragi Tomo, ne da treba da se "susretnete" nego ako treba i puzeći jedan prema drugom da krenete! Na kolenima da se nađete i da divanite. Dugo, uporno, skrušeno. Zašto, pitate me? Pa zato što niste ni privatna lica a ni vlasnici firmi koji mogu da biraju sa kime će da posluju.

Kao prvo, obojica ste predsednici republike, voljom svog naroda izabrani da ga zastupate u "celini i celosti" (copyright Žika Obretković, James Bond 007). Izabrani ste da delate za dobrobit svog naroda. Republika ili res publica upravo to i znači: javno dobro, javna stvar, opšte dobro. A bilo bi za opšte dobro a i berićetno po oba naroda da im se izabrani predstavnici sretnu. Bilo bi im još bolje ako bi to bilo više od kurtoaznog ili protokolarnog susreta, ako biste se zaista nešto i dogovorili na polzu i jednog i drugog naroda.

Evo, recimo, ako ne možete da se setite šta biste mogli rešiti, pogledajte, dragi moj Ivo i dragi moj Tomo, ovaj slučaj, saznajte makar nešto više o sudbini sestara Vuković iz zapadne Slavonije, pa ćete videti kako je moguće bar neke nepravde ispraviti. A ovakvih slučajeva, ihajs, onoliko! Pa da se malo pročačka i sudbina nestalih, da se nekim porodicama i obiteljima pruži podrška, možda i spokoj.

A sve ovo ima i znatno širu dimenziju i važno je ne samo za sestre Vuković, već i za nas ostale koje ni Bljesak ni Oluja niti Balvan revolucija nisu ni na koji način direktno oduvali, odneli, okrznuli. Bitno je za sve nas koji shvatamo da 17 godina po završetku našeg rata (13 godina kada je o Kosovu reč) i dalje jedni drugima, a i sebi samima, predstavljamo najveću smetnju za ono što bi se moglo nazvati "normalan život".

Naime, sviđalo se to nekome ili ne, srpsko-hrvatsko pomirenje je zamajac procesa pomirenja u čitavom regionu.

Prisetimo se da su 17 godina po završetku II svetskog rata, Francuska i Nemačka bile najbolje prijateljice, kamen temeljac nastajuće Evropske unije! A mi, gde smo mi?

OK, lepo je to što je Prljavo kazalište došlo u Beograd nakon 26 godina i ispunilo Arenu. Lepo je i što su svirali "Ružu hrvatsku" bez većih incidenata u publici. Lepo je što su dolazili i Tereza i Jura Stublić i mnogi koji su se zaklinjali da nikada neće ovde kročiti. Lepo je i što nam divne predstave ovde režiraju Oliver Frljic i Staša Zurovac, što "naši" igraju "tamo", a "njihovi" "ovde" u sapunicama, novogodišnjim programima, što imamo Jadransku ligu u košarci... sve je to sjajno. Ali nije dovoljno!

Proces pomirenja izmedju Bošnjaka i Srba, realno gledano – možda i jeste započeo, ali ja nešto ne primećujem da je igde stigao. Isto je sa Hrvatima i Bošnjacima. O Albancima i Srbima i da ne pričam. Ono malo pomaka što je bilo, desilo se izmedju Hrvata i Srba, ne bi valjalo da se to maaaalkice napretka istopi.

Možda se jedan drugom baš i ne sviđate, možda biste drugog sagovornika na tom mestu, ali imate onog kojeg imate i sa time valja delati! Tu ste obojica gde jeste, simboli ste država koje zastupate, ali ste sluge naroda koji u njima žive. U taj se narod kunete u izbornim kampanjama, pa hajde malo... pokažite i dokažite manjak sujete i dovoljno dobre volje.

Progutajte ako mora knedlu, siđite "u bazu", primite sestre Vuković zajedno, prošetajte po spaljenim selima oko Knina i zasadite cveće na Ovčari i otćutite zajedno minut u znak poštovanja onih koji su stradali.

Nece vam niti jednom pasti kruna sa glave, dobar vam stojim za to.

Zapisa Borislav Pekić da se narod poznaje po veličini svog mira, a ne svojih ratova.
Svašta se događa po zemlji Srbiji, a i šire. Preživesmo sudnji dan, tj. nije nam još bio sudnji; hapse tajkune, prete i ministrima; pao sneg u decembru (kad mu vreme nije) i iznenadio putare te su nam drumovi a i prestoni grad bili malo zavejani. Onda pred Novu stigle prolećne temperature, more, da ipak nije blizu onaj smak sveta? Nije, imam pouzdanu unformaciju, došapnuli su mi sa najvišeg mesta! No... ne bih o svemu ovome danas.

Ja bih o jednoj rečenici hrvatskog predsednika Ive Josipovića: "Čemu susret sa Nikolićem?"

Molim? Šta kazala? Čemu???

Draga moja gospodo, dragi Ivo i dragi Tomo, ne da treba da se "susretnete" nego ako treba i puzeći jedan prema drugom da krenete! Na kolenima da se nađete i da divanite. Dugo, uporno, skrušeno. Zašto, pitate me? Pa zato što niste ni privatna lica a ni vlasnici firmi koji mogu da biraju sa kime će da posluju.

Kao prvo, obojica ste predsednici republike, voljom svog naroda izabrani da ga zastupate u "celini i celosti" (copyright Žika Obretković, James Bond 007). Izabrani ste da delate za dobrobit svog naroda. Republika ili res publica upravo to i znači: javno dobro, javna stvar, opšte dobro. A bilo bi za opšte dobro a i berićetno po oba naroda da im se izabrani predstavnici sretnu. Bilo bi im još bolje ako bi to bilo više od kurtoaznog ili protokolarnog susreta, ako biste se zaista nešto i dogovorili na polzu i jednog i drugog naroda.

Evo, recimo, ako ne možete da se setite šta biste mogli rešiti, pogledajte, dragi moj Ivo i dragi moj Tomo, ovaj slučaj, saznajte makar nešto više o sudbini sestara Vuković iz zapadne Slavonije, pa ćete videti kako je moguće bar neke nepravde ispraviti. A ovakvih slučajeva, ihajs, onoliko! Pa da se malo pročačka i sudbina nestalih, da se nekim porodicama i obiteljima pruži podrška, možda i spokoj.

A sve ovo ima i znatno širu dimenziju i važno je ne samo za sestre Vuković, već i za nas ostale koje ni Bljesak ni Oluja niti Balvan revolucija nisu ni na koji način direktno oduvali, odneli, okrznuli. Bitno je za sve nas koji shvatamo da 17 godina po završetku našeg rata (13 godina kada je o Kosovu reč) i dalje jedni drugima, a i sebi samima, predstavljamo najveću smetnju za ono što bi se moglo nazvati "normalan život".

Naime, sviđalo se to nekome ili ne, srpsko-hrvatsko pomirenje je zamajac procesa pomirenja u čitavom regionu.

Prisetimo se da su 17 godina po završetku II svetskog rata, Francuska i Nemačka bile najbolje prijateljice, kamen temeljac nastajuće Evropske unije! A mi, gde smo mi?

OK, lepo je to što je Prljavo kazalište došlo u Beograd nakon 26 godina i ispunilo Arenu. Lepo je i što su svirali "Ružu hrvatsku" bez većih incidenata u publici. Lepo je što su dolazili i Tereza i Jura Stublić i mnogi koji su se zaklinjali da nikada neće ovde kročiti. Lepo je i što nam divne predstave ovde režiraju Oliver Frljic i Staša Zurovac, što "naši" igraju "tamo", a "njihovi" "ovde" u sapunicama, novogodišnjim programima, što imamo Jadransku ligu u košarci... sve je to sjajno. Ali nije dovoljno!

Proces pomirenja izmedju Bošnjaka i Srba, realno gledano – možda i jeste započeo, ali ja nešto ne primećujem da je igde stigao. Isto je sa Hrvatima i Bošnjacima. O Albancima i Srbima i da ne pričam. Ono malo pomaka što je bilo, desilo se izmedju Hrvata i Srba, ne bi valjalo da se to maaaalkice napretka istopi.

Možda se jedan drugom baš i ne sviđate, možda biste drugog sagovornika na tom mestu, ali imate onog kojeg imate i sa time valja delati! Tu ste obojica gde jeste, simboli ste država koje zastupate, ali ste sluge naroda koji u njima žive. U taj se narod kunete u izbornim kampanjama, pa hajde malo... pokažite i dokažite manjak sujete i dovoljno dobre volje.

Progutajte ako mora knedlu, siđite "u bazu", primite sestre Vuković zajedno, prošetajte po spaljenim selima oko Knina i zasadite cveće na Ovčari i otćutite zajedno minut u znak poštovanja onih koji su stradali.

Nece vam niti jednom pasti kruna sa glave, dobar vam stojim za to.

Zapisa Borislav Pekić da se narod poznaje po veličini svog mira, a ne svojih ratova.