U velikom uzbudjenju koje me spopalo pred odlazak u Pulu na Džibonijev koncert, potpuno sam zaboravila da nabavim karte za koncert Simply Red-a, kome se radujem već mesecima. Kada na dan koncerta shvatam da u gradu nije ostala nijedna jedina karta za kupiti, radim nešto što najviše mrzim.
Zovem organizatora kog poznajem, sa namerom da ga bojažljivo i puno razumevanja pitam da li slučajno ima još koju kartu, na prodaju, naravno. Kada mi isti saopšti da imam pet sekundi da mu saopštim što ga zovem, stomak mi se prevrće, i shvatam da sam napravila užasnu grešku. Oduvek mi je bilo jako neprijatno da tražim išta od ljudi, očigledno, sasvim opravdano. Prosto ima onih koji se nasladjuju činjenicom da su u poziciji da vas odbiju. OK, fair enough.
Odlučujem da progutam gorak ukus u ustima, i spuštajuću slušalicu kapiram da će me pogoditi prvi tapkaroš pred Halom Pionir, jer ne daj Bože da me ovaj nemili dogadjaj spreči u tome da u svom gradu slušam jedan od najznačajnijih bendova 80-tih i 90-tih godina prošlog veka! E, sad, Hala Pionir je malo deprimirajući izbor, ali s’obzirom da ovaj grad nema baš mnogo pristojnijih koncertnih prostora ove veličine, logičan izbor.
I ovog puta je puna kao oko, što je divna vest!
Znam da sam dosadna sa istom starom pričom o ljudima koji posećuju ovakve koncerte. To su ljudi sa kojima sam ponosna da živim u istoj zemlji, ljudi koji osvetlavaju obraz ove, ako ništa drugo, muzički posrnule nacije... I iznova se iznenadim da ovi ljudi uopšte postoje. Jer sve što vidim u svom gradu u poslednje vreme su horde tinejdžera koji vise po folk splavovima, sredovečni ljudi koji su nekad slušali rok, ali im je bitno da budu prihvaćeni od većine, pa sad idu na Cecin koncert, skutere na kojima jure mladići sa geto blasterima iz kojih trešti orijent... Tužno... I zato se trudim da na ovom koncertu proučavam ljude, njihova lica, stil oblačenja. Gde su oni na ulicama Beograda, da li ikad prodjem pored njih?
Suvišno je reći da je Simply Red fenomenalan bend. Sve je na svom mestu, mada fali originalni klavijaturista, crnac koji je upamćen po vokalnim i instrumentalnim frazama tokom najuspešnijih godina ovog benda. Moram priznati da su mu našli sasvim pristojnu zamenu. Haknal je sabran, profesionalan, ali, čini mi se, pomalo hladnokrvan prema fantastičnom prijemu na koji nailazi kod publike u dupke punoj Hali Pionir. Ja sve mislim da oni ipak osećaju razliku izmedju nas koji ih vidimo prvi put u životu, i npr. Nemaca koji svake godine mogu da idu na njihov koncert.
Ali, možda se i varam. Prvih 45 min., repertoar je, zbunjujuće, prilično nepoznat, nasuprot količini hitova koje ovaj bend ima u rukavu, i koje sam očekivala da će odsvirati. Mogli su da sviraju samo hitove, i opet ne bi stigli da ih sve odsviraju.
Bila sam pogodjena izostankom moje omiljene numere „New flame“, kao i klasika kao što su „It’s only love“ i „So beautiful“. Ali, „Fairground“ je definitivno bio najsvetlija tačka koncerta. Bilo je predivno čuti 10 000 naših sugradjana kako peva kao jedan, dok lebdeća atmosfera te pesme nosi sve nas.Baš kao da smo na „Faiground on the wind“.
Vaša Kristina
Zovem organizatora kog poznajem, sa namerom da ga bojažljivo i puno razumevanja pitam da li slučajno ima još koju kartu, na prodaju, naravno. Kada mi isti saopšti da imam pet sekundi da mu saopštim što ga zovem, stomak mi se prevrće, i shvatam da sam napravila užasnu grešku. Oduvek mi je bilo jako neprijatno da tražim išta od ljudi, očigledno, sasvim opravdano. Prosto ima onih koji se nasladjuju činjenicom da su u poziciji da vas odbiju. OK, fair enough.
Odlučujem da progutam gorak ukus u ustima, i spuštajuću slušalicu kapiram da će me pogoditi prvi tapkaroš pred Halom Pionir, jer ne daj Bože da me ovaj nemili dogadjaj spreči u tome da u svom gradu slušam jedan od najznačajnijih bendova 80-tih i 90-tih godina prošlog veka! E, sad, Hala Pionir je malo deprimirajući izbor, ali s’obzirom da ovaj grad nema baš mnogo pristojnijih koncertnih prostora ove veličine, logičan izbor.
I ovog puta je puna kao oko, što je divna vest!
Znam da sam dosadna sa istom starom pričom o ljudima koji posećuju ovakve koncerte. To su ljudi sa kojima sam ponosna da živim u istoj zemlji, ljudi koji osvetlavaju obraz ove, ako ništa drugo, muzički posrnule nacije... I iznova se iznenadim da ovi ljudi uopšte postoje. Jer sve što vidim u svom gradu u poslednje vreme su horde tinejdžera koji vise po folk splavovima, sredovečni ljudi koji su nekad slušali rok, ali im je bitno da budu prihvaćeni od većine, pa sad idu na Cecin koncert, skutere na kojima jure mladići sa geto blasterima iz kojih trešti orijent... Tužno... I zato se trudim da na ovom koncertu proučavam ljude, njihova lica, stil oblačenja. Gde su oni na ulicama Beograda, da li ikad prodjem pored njih?
Suvišno je reći da je Simply Red fenomenalan bend. Sve je na svom mestu, mada fali originalni klavijaturista, crnac koji je upamćen po vokalnim i instrumentalnim frazama tokom najuspešnijih godina ovog benda. Moram priznati da su mu našli sasvim pristojnu zamenu. Haknal je sabran, profesionalan, ali, čini mi se, pomalo hladnokrvan prema fantastičnom prijemu na koji nailazi kod publike u dupke punoj Hali Pionir. Ja sve mislim da oni ipak osećaju razliku izmedju nas koji ih vidimo prvi put u životu, i npr. Nemaca koji svake godine mogu da idu na njihov koncert.
Ali, možda se i varam. Prvih 45 min., repertoar je, zbunjujuće, prilično nepoznat, nasuprot količini hitova koje ovaj bend ima u rukavu, i koje sam očekivala da će odsvirati. Mogli su da sviraju samo hitove, i opet ne bi stigli da ih sve odsviraju.
Bila sam pogodjena izostankom moje omiljene numere „New flame“, kao i klasika kao što su „It’s only love“ i „So beautiful“. Ali, „Fairground“ je definitivno bio najsvetlija tačka koncerta. Bilo je predivno čuti 10 000 naših sugradjana kako peva kao jedan, dok lebdeća atmosfera te pesme nosi sve nas.Baš kao da smo na „Faiground on the wind“.
Vaša Kristina