Imam oko 8 godina, i gledam video kasetu sa emisijom “Top of the pops”, engleskom top listom koju nam je snimio ujka kad je bio u Londonu. Sa ekrana mi neki moderno ošišani mladići poručuju “pa-p-pa, p-pa-pa-p-pa!”, potpuno su čudni i imaju neki vrlo decidiran stav, a ja sa svojih osam godina ne mogu da znam ono što danas znam – prosto su dekadentni za to vreme.
Duran Duran su tako ušli u moj život, i da se razumemo – nikad ih nisam preterano volela. Pogotovo nisam spadala u one devojčice koje su se ložile na Sajmon Le Bona ili Džon Tejlora. Njihova muzika mi je bila isuviše elektronska, a oni sami prilično nesimpatični. Više sam volela (ne, nije me sramota) Wham sa njihovim oslanjanjem na staru soul muziku i živim duvačima, nego ove opasno zgodne momke koji su harali muzičkom scenom kao furije tih davnih, divnih osamdesetih.
I to je jedini razlog zbog kog sam razmišljala da li da odem na njihov koncert u Hali 1 beogradskog sajma. Ali, onda sam se setila izolacije svih ovih godina, onih malobrojnih prilika da u našem gradu vidimo ili čujemo nešto kvalitetno sa zapada, i shvatila da bih bila nezahvalna koza da ne odem.
Nisam se nimalo pokajala zbog te svoje odluke. Uhvatila sam moju drugaricu i kumu Ninu za ruku, ona isto ne mari mnogo za taj bend, i onda smo kao neverne Tome otišle na Sajam.
Duran Duran su se definitivno pokazali kao jedan odličan LIVE bend. Solidna i kompaktna svirka, dobri aranžmani elektronskih pesama efektno prerađeni u LIVE zvuk (baš sam se pitala kako će zvučati “Notorious” i “Wild boys” sa živim bubnjem), presrećna verna publika i sasvim pristojan zvuk doprineli su odličnom utisku. A Simon Le Bon čovek peva. I to bez greške.
Neću da se ponavljam, ali činjenica je da je jedna od najlepših stvari na ovakvom koncertu gledati ozarena lica moje generacije dok sluša “muziku svoje mladosti”- svi znate da se iza toga krije mnogo više od puke nostalgije… I taman kad sam počela sa svojim čuvenim socioliškim pesimizmom, zasvirala je najbolja pesma ovog benda, “Ordinary world” i zaustavila me.
“I won’t cry for yesterday, there’s an ordinary world, somehow I have to find, and if I try to make my way to the ordinary world, I will learn to survive”.
Možda da prestanem malo da se bavim “njima”, “nama”, smešnom činjenicom da nam sad “oni” pristižu na rok koncerte i dolaze na afterpartije sa punim pravom; da počnem ja samo da dišem vazduh, šetam kuče, završavam album…
Kako mi to dobro zvuči…
Ali, ma koliko se trudila, nikad ne mogu skroz da se okanem svesti. Prosto mi je u krvi da se bunim.
Šta ću? :)
Kristina
[email protected]
Duran Duran su tako ušli u moj život, i da se razumemo – nikad ih nisam preterano volela. Pogotovo nisam spadala u one devojčice koje su se ložile na Sajmon Le Bona ili Džon Tejlora. Njihova muzika mi je bila isuviše elektronska, a oni sami prilično nesimpatični. Više sam volela (ne, nije me sramota) Wham sa njihovim oslanjanjem na staru soul muziku i živim duvačima, nego ove opasno zgodne momke koji su harali muzičkom scenom kao furije tih davnih, divnih osamdesetih.
I to je jedini razlog zbog kog sam razmišljala da li da odem na njihov koncert u Hali 1 beogradskog sajma. Ali, onda sam se setila izolacije svih ovih godina, onih malobrojnih prilika da u našem gradu vidimo ili čujemo nešto kvalitetno sa zapada, i shvatila da bih bila nezahvalna koza da ne odem.
Nisam se nimalo pokajala zbog te svoje odluke. Uhvatila sam moju drugaricu i kumu Ninu za ruku, ona isto ne mari mnogo za taj bend, i onda smo kao neverne Tome otišle na Sajam.
Duran Duran su se definitivno pokazali kao jedan odličan LIVE bend. Solidna i kompaktna svirka, dobri aranžmani elektronskih pesama efektno prerađeni u LIVE zvuk (baš sam se pitala kako će zvučati “Notorious” i “Wild boys” sa živim bubnjem), presrećna verna publika i sasvim pristojan zvuk doprineli su odličnom utisku. A Simon Le Bon čovek peva. I to bez greške.
Neću da se ponavljam, ali činjenica je da je jedna od najlepših stvari na ovakvom koncertu gledati ozarena lica moje generacije dok sluša “muziku svoje mladosti”- svi znate da se iza toga krije mnogo više od puke nostalgije… I taman kad sam počela sa svojim čuvenim socioliškim pesimizmom, zasvirala je najbolja pesma ovog benda, “Ordinary world” i zaustavila me.
“I won’t cry for yesterday, there’s an ordinary world, somehow I have to find, and if I try to make my way to the ordinary world, I will learn to survive”.
Možda da prestanem malo da se bavim “njima”, “nama”, smešnom činjenicom da nam sad “oni” pristižu na rok koncerte i dolaze na afterpartije sa punim pravom; da počnem ja samo da dišem vazduh, šetam kuče, završavam album…
Kako mi to dobro zvuči…
Ali, ma koliko se trudila, nikad ne mogu skroz da se okanem svesti. Prosto mi je u krvi da se bunim.
Šta ću? :)
Kristina
[email protected]