Da li ste se ikad zapitali kako to da muzika ima toliku moć da vas vrati kroz vreme, da vam donese mirise, ukuse, osećaje iz prošlosti toliko verno, da pomislite da ste se stvarno vratili u neki lep trenutak iz detinjstva /mladosti /života?
Meni se to stalno dogadja, a pošto spadam u one osobe zaljubljene u svoje detinjstvo i ranu mladost (nekako je tad život bio bolji, da li meni ili svima, nije važno), to mi jako prija… Sigurno bi svako od vas mogao da napravi listu pesama koja vas podseća na te slatke davne godine, i listu trenutaka koji su vam u mozgu urezani zauvek, a vezani za tu melodiju…
Sve to mi je palo napamet jedne noći, dok sam šetala Milicu po kraju, i udisala ovaj prvi britki vazduh koji nagoveštava zimu… Odnegde mi se prišunjala pesma, i volim da mislim da to nije slučajno. Nisam izdržala, počela sam da pevam uz tu svirku u mojoj glavi, i mic po mic, skazaljke na satu su se zavrtele, i ja sam se našla u ulici 29. movembra 114, na osmom spratu.
Tek sam banula na vrata iz škole, oštro je zimsko veče, dolazim sa snega. U stanu je toplo, mirišu prženice i kakao, i u stvari miriše dom. Uključen je gramofon, i dok bacam mokre cipele sa nogu, i navlačim neke tople dečije pantofne, čujem dva glasa kako pevaju. Jedan prozukli i promukli, od kog se dan danas prijatno naježim i raznežim, a drugi, dosta dubok za tako milo mlado stvorenje, glas koji je obeležio moj život, i koji od pretprošlog leta više nikad neću čuti. Mamin glas.
Ja imam sedam, a ona 29 godina – mladja je od današnje mene. Sve je završila do mog dolaska iz škole – kuća je čista i uredna, već pomenuti kakao i prženice čekaju, ona je mirišljava, blago našminkana i prelepa. I nema sluha.:)
To kako je ona pevala uz naš gramofon nije prepričljivo, ali, shvatate, ma koliki taj njen falš bio, i ma koliko parao uši, to je bio najmiliji zvuk za moje uši.
A pesma? “I didn’t know what day it was, when you walked into the room, I said Hello, I noticed you said goodbuye too soon”… Rod Stewart u svojoj najboljoj fazi. Taj bivši škostski fudbaler je obeležio pola mog života, jer ga je mama najviše volela, i njegove ploče koje imamo su izlizane od preteranog slušanja. Ali ga i ja obožavam. I zbog njega samog, i zbog nje. Jednom je zamalo došao u Beograd, u Halu Pionir – koncert je bio zakazan, ali je isto tako otkazan zbog nedovoljnog interesovanja. ? A mi živeli preko puta Hale…
Eto, i tako smo sinoć šetale po prvom britkom vazduhu koji nagoveštava zimu , Milica i ja, a sa nama i mama - u mislima, srcu i duši… “You’re in my heart, you’re in my soul”…
Vaša Kristina
Meni se to stalno dogadja, a pošto spadam u one osobe zaljubljene u svoje detinjstvo i ranu mladost (nekako je tad život bio bolji, da li meni ili svima, nije važno), to mi jako prija… Sigurno bi svako od vas mogao da napravi listu pesama koja vas podseća na te slatke davne godine, i listu trenutaka koji su vam u mozgu urezani zauvek, a vezani za tu melodiju…
Sve to mi je palo napamet jedne noći, dok sam šetala Milicu po kraju, i udisala ovaj prvi britki vazduh koji nagoveštava zimu… Odnegde mi se prišunjala pesma, i volim da mislim da to nije slučajno. Nisam izdržala, počela sam da pevam uz tu svirku u mojoj glavi, i mic po mic, skazaljke na satu su se zavrtele, i ja sam se našla u ulici 29. movembra 114, na osmom spratu.
Tek sam banula na vrata iz škole, oštro je zimsko veče, dolazim sa snega. U stanu je toplo, mirišu prženice i kakao, i u stvari miriše dom. Uključen je gramofon, i dok bacam mokre cipele sa nogu, i navlačim neke tople dečije pantofne, čujem dva glasa kako pevaju. Jedan prozukli i promukli, od kog se dan danas prijatno naježim i raznežim, a drugi, dosta dubok za tako milo mlado stvorenje, glas koji je obeležio moj život, i koji od pretprošlog leta više nikad neću čuti. Mamin glas.
Ja imam sedam, a ona 29 godina – mladja je od današnje mene. Sve je završila do mog dolaska iz škole – kuća je čista i uredna, već pomenuti kakao i prženice čekaju, ona je mirišljava, blago našminkana i prelepa. I nema sluha.:)
To kako je ona pevala uz naš gramofon nije prepričljivo, ali, shvatate, ma koliki taj njen falš bio, i ma koliko parao uši, to je bio najmiliji zvuk za moje uši.
A pesma? “I didn’t know what day it was, when you walked into the room, I said Hello, I noticed you said goodbuye too soon”… Rod Stewart u svojoj najboljoj fazi. Taj bivši škostski fudbaler je obeležio pola mog života, jer ga je mama najviše volela, i njegove ploče koje imamo su izlizane od preteranog slušanja. Ali ga i ja obožavam. I zbog njega samog, i zbog nje. Jednom je zamalo došao u Beograd, u Halu Pionir – koncert je bio zakazan, ali je isto tako otkazan zbog nedovoljnog interesovanja. ? A mi živeli preko puta Hale…
Eto, i tako smo sinoć šetale po prvom britkom vazduhu koji nagoveštava zimu , Milica i ja, a sa nama i mama - u mislima, srcu i duši… “You’re in my heart, you’re in my soul”…
Vaša Kristina
Pridruži se MONDO zajednici.