Još kad je pala odluka da se ide u London, prva stvar koju sam uradila je bila odlazak na sajt časopisa “Time out”, najdetaljnijeg magazina za sve vrsta dešavanja u Londonu – svirke, velike koncerte, pozorišne predstave itd.

I u naletu puke sreće, otkrila sam da 10. decembra, u jeku našeg boravka tamo, nastupa niko drugi do James Morisson, momak o kome sam pisala nekoliko rubrika unazad. Da bi stvari bile još lepše, nastupa u klubu koji prima samo 2 000 ljudi, znači intimno, da intimnije ne može biti. Naravno, karte su bile rasprodate već u novembru, ali pošto nam se James uvukao pod kožu svojim debi albumom, Igor i ja smo rešili da bljunemo duple pare, i usrećimo nekog tapkaroša.

Tako je i bilo. Zadovoljni što smo našli karte, zaputismo se ka ulazu, medjutim, ubrzo shvatismo da uredan red ljudi ide od ulaza kroz malu uličicu pored Astorije, pa zavija u malu uličicu iza Astorije, pa opet zavija u malu uličicu sa druge strane Astorije. Hm, to se zove red, rad i disciplina, i to kažem sasvim pohvalno.

U roku od 15 minuta, uredno smo bili u unutrašnjosti kluba Astorija, sklonjeni sa kiše. Imali smo vremena i da uzmemo po pivo (!), i analiziramo sastav publike. Tu je bilo od tinejdžerki, do parova naših godina (da li se to zove sredovečni?brrr), preko odraslih mladih ljudi koji su došli sa roditeljima. Bilo je tu, znači, skoro svih generacija, i raznih društvenih staleža takodje.

Sve u svemu, prvo je svirala predgrupa sastavljena od četiri momka (od toga dva brata) na akustičnim gitarama, basu, i nečemu što je opasno ličilo na kofu, a u šta je udarao bubnjar koji je i sedeo na istoj! Bogami, odlično zvuče, polu-kantri fazon, ali to pre liči na Džoni Mičel ili nešto slično. Mislim da oni to tamo zovu folk muzikom. Engleska publika je opravdala dobar ugled poklanjajući aplauz za aplauzom.

I, posle male pauze, na scenu je nastupio – dečačić. Stvarno, kad vidite James Morissona uživo na bini, tek tada shvatite koliko je mlad! Ali, kad pusti prvi ton iz grla, znate da negde u tom derletu živi SOUL MAN star barem dobranih 45 leta. Od benda se po kvalitetu izdvojio klavijaturista koji je svirao malo rhodes, malo hammond orgulje, malo klavir. A James je svirao akustaru većinu vremena, i nosio svoju muziku na toj bini sa ponosom. Tako i treba. Sve pesme su zvučale odlično, izvedene sa puno duše i energije, a publika je bila puna podrške, i načisto očarana.

Ne mogu da kažem da je to najbolja svirka na kojoj sam ikad bila. Ali jeste najbolja početnička svirka na kojoj sam ikad bila. A lepo je biti neposredni svedok nečijem blistavom početku, zar ne?

Vaša Kristina