18. januar je, i ja naprasno odlučujem da preuzmem maminu slavu, Svetog Jovana, koju je ona preuzela od svog oca jer joj je brat zauvek otišao u beli svet, i „ponorvežio“ se. A pošto u mojoj porodici nije bilo sinova, eto, a ja sam negde smislila da sam od tri sestre ja idealna za tu stvar. U dva dana pozvani su naj najbliži prijatelji, sestre obaveštene o novonastaloj situaciji, i naravno, roštilj naručen u kafani, a žito kupljeno u poslastičarnici.

Enivej, nakon što se atmosfera zahuktala rešila sam da krenem u napad, i neopaženo se približim svom vernom klaviru.

Da ne bih zapala u standardni problem zvan „šta svirati?“, spustila sam knjigu sa notama Bitlsa, i krenula od pesme „Hey Jude“. Ona na čiju veselu podršku sam odmah mogla da računam je bila Aleksandra. Bilo bi malo reći da mi je urlala na levo uvo, i da nisam čula svoje misli a kamoli išta drugo! :)

U svakom slučaju, ljudi su se mic po mic opuštali, da bi do kraja večeri jedna cela mala dnevna soba na Crvenom krstu pevala. Posle Bitlsa, na red je došao Sting, pa Džordž Majkl, pa Tears for Fears.

Ispostavilo se da muzika naše mladosti igra značajnu ulogu u našim životima, pa je vrhunac večeri bila pesma „With or without you“ od U2, na koju smo svi potpuno odlepili, uz „Sunday, bloody Sunday“ i „All I want is you“. Djavoli su takođe dobili svojih 5 minuta, kulminiravši pesmom „Bambina“ koju sam bukvalno izvukla iz malog mozga.

Sa njenim prvim tonovima, pojavilo se malo mesto na Braču zvano Pučišće, 1988. godina. Ja imam 14, i zaljubljena sam u bar 4 momka. Diskoteka Mahrinac, iznad kamenoloma gde je voda uvek od kamena bila azurno plava. Dj pušta „Bambinu“, a cela diskoteka igra sentiš. A posle trk kući, kod gazdarice Mađarice, a putem koji prolazi pored pekare koja u to nevreme peče najmirišljaviji hleb na svetu za sutradan. Milina.

Dire Straits i pesma „The latest trick“ koja je bila hit srednjoškolskih Bg žurki nas je udarila posred čela. Zašto – pa zato što je dovoljno zamisliti našu generaciju koja masovno igra sentiše pre 15-20 godina na tu stvar. A onda se prisetiš današnje generacije koja se smuvava uz „Bundu od nerca“ ili nešto slično. Ehej, Dire straits pa Tina, Mina ili kako se već zove.

Ljudi, čak i za period od dvadesetak godina, taj pad je neočekivano strmoglav. To je užasno tužno.

Eto, jedne noći krajem 80-tih zaspali smo u jednoj zemlji, a probudili se u drugoj 2007. Jeste da smo se super proveli na toj mojoj prvoj slavi, ali smo svi na počinak otišli zamišljeni i tužni.

I da bi stvari bile još strašnije, u radikalskoj Srbiji, i po prvi put radikalskom Beogradu. Tuga.

Kristina

18. januar je, i ja naprasno odlučujem da preuzmem maminu slavu, Svetog Jovana, koju je ona preuzela od svog oca jer joj je brat zauvek otišao u beli svet, i „ponorvežio“ se. A pošto u mojoj porodici nije bilo sinova, eto, a ja sam negde smislila da sam od tri sestre ja idealna za tu stvar. U dva dana pozvani su naj najbliži prijatelji, sestre obaveštene o novonastaloj situaciji, i naravno, roštilj naručen u kafani, a žito kupljeno u poslastičarnici.

Enivej, nakon što se atmosfera zahuktala rešila sam da krenem u napad, i neopaženo se približim svom vernom klaviru.

Da ne bih zapala u standardni problem zvan „šta svirati?“, spustila sam knjigu sa notama Bitlsa, i krenula od pesme „Hey Jude“. Ona na čiju veselu podršku sam odmah mogla da računam je bila Aleksandra. Bilo bi malo reći da mi je urlala na levo uvo, i da nisam čula svoje misli a kamoli išta drugo! :)

U svakom slučaju, ljudi su se mic po mic opuštali, da bi do kraja večeri jedna cela mala dnevna soba na Crvenom krstu pevala. Posle Bitlsa, na red je došao Sting, pa Džordž Majkl, pa Tears for Fears.

Ispostavilo se da muzika naše mladosti igra značajnu ulogu u našim životima, pa je vrhunac večeri bila pesma „With or without you“ od U2, na koju smo svi potpuno odlepili, uz „Sunday, bloody Sunday“ i „All I want is you“. Djavoli su takođe dobili svojih 5 minuta, kulminiravši pesmom „Bambina“ koju sam bukvalno izvukla iz malog mozga.

Sa njenim prvim tonovima, pojavilo se malo mesto na Braču zvano Pučišće, 1988. godina. Ja imam 14, i zaljubljena sam u bar 4 momka. Diskoteka Mahrinac, iznad kamenoloma gde je voda uvek od kamena bila azurno plava. Dj pušta „Bambinu“, a cela diskoteka igra sentiš. A posle trk kući, kod gazdarice Mađarice, a putem koji prolazi pored pekare koja u to nevreme peče najmirišljaviji hleb na svetu za sutradan. Milina.

Dire Straits i pesma „The latest trick“ koja je bila hit srednjoškolskih Bg žurki nas je udarila posred čela. Zašto – pa zato što je dovoljno zamisliti našu generaciju koja masovno igra sentiše pre 15-20 godina na tu stvar. A onda se prisetiš današnje generacije koja se smuvava uz „Bundu od nerca“ ili nešto slično. Ehej, Dire straits pa Tina, Mina ili kako se već zove.

Ljudi, čak i za period od dvadesetak godina, taj pad je neočekivano strmoglav. To je užasno tužno.

Eto, jedne noći krajem 80-tih zaspali smo u jednoj zemlji, a probudili se u drugoj 2007. Jeste da smo se super proveli na toj mojoj prvoj slavi, ali smo svi na počinak otišli zamišljeni i tužni.

I da bi stvari bile još strašnije, u radikalskoj Srbiji, i po prvi put radikalskom Beogradu. Tuga.

Kristina

18. januar je, i ja naprasno odlučujem da preuzmem maminu slavu, Svetog Jovana, koju je ona preuzela od svog oca jer joj je brat zauvek otišao u beli svet, i „ponorvežio“ se. A pošto u mojoj porodici nije bilo sinova, eto, a ja sam negde smislila da sam od tri sestre ja idealna za tu stvar. U dva dana pozvani su naj najbliži prijatelji, sestre obaveštene o novonastaloj situaciji, i naravno, roštilj naručen u kafani, a žito kupljeno u poslastičarnici.

Enivej, nakon što se atmosfera zahuktala rešila sam da krenem u napad, i neopaženo se približim svom vernom klaviru.

Da ne bih zapala u standardni problem zvan „šta svirati?“, spustila sam knjigu sa notama Bitlsa, i krenula od pesme „Hey Jude“. Ona na čiju veselu podršku sam odmah mogla da računam je bila Aleksandra. Bilo bi malo reći da mi je urlala na levo uvo, i da nisam čula svoje misli a kamoli išta drugo! :)

U svakom slučaju, ljudi su se mic po mic opuštali, da bi do kraja večeri jedna cela mala dnevna soba na Crvenom krstu pevala. Posle Bitlsa, na red je došao Sting, pa Džordž Majkl, pa Tears for Fears.

Ispostavilo se da muzika naše mladosti igra značajnu ulogu u našim životima, pa je vrhunac večeri bila pesma „With or without you“ od U2, na koju smo svi potpuno odlepili, uz „Sunday, bloody Sunday“ i „All I want is you“. Djavoli su takođe dobili svojih 5 minuta, kulminiravši pesmom „Bambina“ koju sam bukvalno izvukla iz malog mozga.

Sa njenim prvim tonovima, pojavilo se malo mesto na Braču zvano Pučišće, 1988. godina. Ja imam 14, i zaljubljena sam u bar 4 momka. Diskoteka Mahrinac, iznad kamenoloma gde je voda uvek od kamena bila azurno plava. Dj pušta „Bambinu“, a cela diskoteka igra sentiš. A posle trk kući, kod gazdarice Mađarice, a putem koji prolazi pored pekare koja u to nevreme peče najmirišljaviji hleb na svetu za sutradan. Milina.

Dire Straits i pesma „The latest trick“ koja je bila hit srednjoškolskih Bg žurki nas je udarila posred čela. Zašto – pa zato što je dovoljno zamisliti našu generaciju koja masovno igra sentiše pre 15-20 godina na tu stvar. A onda se prisetiš današnje generacije koja se smuvava uz „Bundu od nerca“ ili nešto slično. Ehej, Dire straits pa Tina, Mina ili kako se već zove.

Ljudi, čak i za period od dvadesetak godina, taj pad je neočekivano strmoglav. To je užasno tužno.

Eto, jedne noći krajem 80-tih zaspali smo u jednoj zemlji, a probudili se u drugoj 2007. Jeste da smo se super proveli na toj mojoj prvoj slavi, ali smo svi na počinak otišli zamišljeni i tužni.

I da bi stvari bile još strašnije, u radikalskoj Srbiji, i po prvi put radikalskom Beogradu. Tuga.

Kristina